Vrata Crnog mora: kako su Bosfor i Dardaneli vekovima krojili sudbinu Rusije i Turske

Da li je zaista tako? Bosfor i Dardaneli (gr. Helespont), jedini prolaz za brodove koji plove u Crno more iz Sredozemnog i obratno, više puta su bili naša tema. Ovaj prilično veliki kamen u cipeli Rusa (pa Sovjeta, zatim ponovo Rusa) razlog je da se preciznije predstavi burna istorija ovog specifičnog geostrateškog mesta. Pomoću njega Turska (i njeni zapadni saveznici) drže u neformalnom šahu ruske pomorske snage.

Kad god je bilo potrebe, Turci su lako aktivirali ovaj problem jer se Bosfor i Dardaneli, uključujući i Mramorno more, nalaze na njihovoj teritoriji. Bez obzira na mnoge ugovore, uvek postoji pretnja da ih jednostrano prekrše ili suspenduju. U tom svetlu treba gledati i sadašnje odnose, posebno kada je u toku SVO koja je podelila svet.

Brzo su počela medijska zastrašivanja da će u Crno more uploviti eskadra  brodova NATO koja bi pomagala Ukrajini prilikom pratnje brodova sa pšenicom, ali i bila stalna pretnja Rusima. Retko ko od senzacionalista spomene važeću Konvenciju iz Montrea (Montreux Convention), potpisanu na međunarodnoj konferenciji u Švajcarskoj, koja je regulisala prolaz brodova kroz crnomorske moreuze.

Do danas Turska se toga pridržava uz veoma retke izuzetke. Podsetimo da se na obalama Crnog mora nalazi, pored Rusije i Turske, još pet država (Bugarska, Rumunija, Ukrajina, Gruzija i delimično priznata Abhazija). Hidrološki, Crno more je (uključujući Azovsko) unutrašnje, granično more Atlanskog basena. Od 1998. godine Turska je objavila da će se ovi moreuzi ubuduće zvati Turskim moreuzima.

Počeci problema

Taj prolaz je viševekovna ruska težnja koja ni do danas nije ostvarena – da bez uslovljavanja može izaći u Sredozemlje i dalje na svetske okeane. Oni izlaze na svetske okeane imaju duž svojih obala, ali ovaj je najkraći put u Sredozemno more, oblast na kome su se rešavala i rešavaju iskonska pitanja civilizacije.

Paradoksalno, Rusija ima najdužu obalu na svetu, 37.000 kilometara, izlazeći na tri okeana i 15 mora, od kojih Kaspijsko nema direktnu vezu s okeanima. Mora i okeana svakako joj ne nedostaje, ali  Crno more je nešto posebno. Posvetimo više pažnje genezi viševekovnog problema, pa će i sadašnji odnosi svakako biti jasniji. I dobar poznavalac istorije ostane zatečen pred takvom količinom promena, preokreta, ugovora, sporazuma.

Sve je počelo u XV veku. Turci su osvojili Konstantinopolj 1453. godine. Gotovo 11 vekova posle Zapadnog, palo je i Istočno rimsko carstvo. Na zapadu ga je nasledila Sveta rimska imperija, dok su moreuzi stolećima bili isključivo korišćeni od strane turskog brodovlja. Još za vreme Petra Velikog Rusi su pokušavali da obezbede nesmetan prolaz kroz njih, čemu su se uvek uspešno suprotstavljale najpre Francuska, a zatim Britanska imperija.

Rusima je bilo jasno da će do diplomatskog rešenja morati da dođu ratom. Prvi pomak ostvaren je posle pobede u Rusko-turskom ratu 1768-1774. godine, pa je Kučuk-kajnardžijski sporazum (Кючук-Кайнарджийский мир, Küçük Kaynarca Antlaşması) 1744. godine otvorio prolaz za trgovačke brodove Rusije pod njihovom zastavom. To je bio prvi formalni akt kojim se regulisao saobraćaj kroz ovu akvatoriju.

Rusija je time istovremeno obezbedila prolaz i drugim državama. Za ratne brodove pravo je ostvareno kasnije, 23. XII 1798. godine tajnom klauzulom zaključenom na osam godina i usmerenoj protiv Napoleonove Francuske, dok je prolaz ostao zatvoren za ratne brodove trećih zemalja.

Dogovor suseda brzo je pokazao svoje prednosti. Rusko-turska eskadra koju je prevodio admiral Ušakov ušla je u Sredozemno more, proterala Francuze sa jonskih ostrva i sprovela niz drugih operacija. Ušakov se već u oktobru 1800. godine vratio u Sevastopolj, a na predlog turske strane ugovor je u septembru 1805. godine produžen.

Međutim, pod uticajem Engleza, decembra 1806. godine Turska objavljuje rat Rusiji; on je potrajao šest godina. Završen je, za Tursku, srećnim Bukureštanskim mirom 1812. godine. Poznat je i po tome što su Rusi tada direktno pomogli Prvi srpski ustanak. Ipak, u toku rata, 1809. godine potpisan je anglo-turski sporazum u kome je jedna od klauzula efikasno sprečavala prolaz stranih ratnih brodova kroz područje moreuza. 

Bez obzira na poraz koji je mogao da ima mnogo veće posledice, Turska je od 1828. do 1829. vodila još jedan rat s Rusijom koji je katastrofalno izgubila. Od pada Konstantinopolja i njegovog povratka u hrišćanske ruke spasila ju je samo intervencija i pritisak zapadnih sila. Koliko je važno poznavati Turke i njihov mentalitet, neka svedoči i podatak da su, bez obzira na taj poraz, već 1833. godine zatražili pomoć od svog dojučeranjeg neprijatelja, kako bi savaladali trupe pobunjenog egipatskog paše. Rezultat ruske intervencije?

Sultan je sačuvao vlast, a u Unkijar Iskelesiju potpisan je sporazum (Ункяр-Искелесийский договор; Hünkâr İskelesi Antlaşması) kojim se Turska obavezala da zatvori Dardanele za zapadne ratne brodove. Ruski ratni brodovi nisu eksplicitno spominjani, pa je iste godine Baltička flota uplovila u Crno more. I ovaj sporazum bio je kratkog veka jer su se ponovo umešale zapadne sile.

Tokom 1840-1841. godine potpisano je nekoliko Londonskih konvencija o zatvaranju moreuza za sve ratne brodove, uključujući i ruske kada je mirno stanje. Ona je regulisala i mogućnost da Porta zatraži pomoć u odbrani moreuza. Ovaj  sporazum, još jedan u već dužem nizu, potpisale su Rusija, Turska, Engleska, Austrija, Pruska, a nešto kasnije i Francuska. 

Bez obzira što je proces pokrenuo sam Nikolaj Prvi, jasno je da je napravljena kardinalno pogrešna diplomatska procena jer je ruska flota bila zarobljena u Crnom moru gotovo sto godina, dok su za to vreme zemlje koje nisu imale veze s Crnim morem odlučivale o statusu moreuza. Tako ruska flota uoči Krimskog rata nije mogla biti pojačana Baltičkom flotom, a turski saveznici (Francuska i Engleska) to su mogli. To se dogodilo i tokom Rusko-japanskog rata, kada Crnomorska flota nije mogla da podrži Baltičku na putu ka Dalekom istoku. 

Krimski rat (1853-1856) Rusija je izgubila pa je bila prinuđena da potpiše Pariski sporazum u čijem sklopu se nalazila i Konvencija o statusu moreuza koja ponovo zabranjuje prolazak stranih ratnih brodova. Štaviše, prema članu XI, Crno more se proglašava neutralnim, a vode otvorene za sve trgovačke brodove. Taj ugovor je više puta kršen od strane Britanaca i Amerikanaca. Godine 1902. Turci su dozvolili prolaz četiri razarača Baltičke flote, ali su Rusi morali da skinu oruđe i istaknu trgovačke zastave. 

Uspon ruski težnji

Surove diplomatske igre i demonstracije moći Zapada su se nastavljale, a Rusima je počelo da ističe strpljenje, onako kako su jačali. Vlada je 1870. godine ukinula članove Pariskog ugovora o demilitarizaciji. Englezi odmah reaguju i Londonskom konvencijom godinu dana kasnije, a zatim i Berlinskim ugovorom iz 1878. godine, zadržavaju režim moreuza kao u Konvenciji iz 1856. godine. 

U Rusiji je bes bio sve veći, pa je bilo čak i predloga da se područje moreuza anektira, uključujući i Carigrad. Jedan od razloga da se Ruska imperija uključi u Prvi sv. rat bila je i očigledna realnost da se ovo pitanje može rešiti demonstracijom realne vojne moći. Rusiji je ovo pitanje bilo važno zbog geostrateškog, ali i ekonomskog značaja. Ogroman protok robe obavljan je upravo tim putem. 

Antanta je takođe imala svoje apetite i već 1915. godine počela je da pravi račun bez krčmara, deleći unapred teritoriju imperije na izdisaju. Sačinjen je tajni dogovor. Ako ga bolje pogledamo, rekli bismo da bi ga i sada potpisao neki ruski lider jer je u njemu stajalo:

1. Rusija ima pravo da anektira Istambul i Južnu Trakiju (Rumeliju), zapadnu obalu Bosfora, Mramornog mora i Dardanela, a takođe i ostrva Mramornog mora, uz deo azijskog priobalja Turske.
2. Rusija je saglasna da dozvoli prolaz svih komercijalnih plovila.
3. Francuska i Engleska saglasne su s ruskim namerama, pod uslovom da se rat završi pobedom i da ih ona ne remeti u realizaciji planova na Istoku.

Ovaj sporazum ohrabrio je Britaniju i Francusku da pokrenu jednu od najvećih desantnih operacija u istoriji, napadajući Dardanele, dok su se trupe Australije i Novog Zelanda (ANZAK- Australian and New Zealand Army Corps) iskrcale na Galipoljskom poluostrvu. Bio je to, međutim, debakl jer su turske trupe, predvođene pukovnikom Mustafom Kemalom, budućim predsednikom Turske republike, primorale korpus na povlačenje, što je dovelo do ostavke prvog lorda Admiraliteta, Vinstona Čerčila.

U taj račun, od početka loše realizovan, umešala se sila s novim predznakom – Sovjeti. Oni su trećeg decembra 1917. godine odbacili sve tajne ugovore cara i Kerenskog (kao zastupnika). Turska je 30. oktobra 1918. zaključila primirje u luci Mudros (Armistice of Mudros, Mondros Ateşkes Anlaşması) kojim je istupila iz rata i predala punu kontrolu nad Carigradom i moreuzima pobednicima. Kroz njih su smesta prošli brodovi Antante kako bi intervenisali na jugu Rusije pomažući armije Denikina i Kolčaka. 

Varijacije na istu temu

Ako se niste zabrojali, da nastavimo. Odiseja niza ugovora, dogovora, sporazuma, itd. produžava se jer je 10. avgusta 1920. godine u Sevru (Francuska) potpisan ugovor pobedničkih strana koji je obezbedio slobodan prolaz trgovačkih i ratnih brodova, prelet aviona, kako u ratu, tako i u miru. Moreuzi su dobili pojas neutralne zone koju su (za svaki slučaj) okupirali saveznici. Taj sporazum mogla je da izmeni samo Liga nacija. Međutim, ugovor nije priznat od strane Turske, ali ni sovjetskih republika. Ratifikovala ga je samo Grčka pa je on bio praktično mrtvo slovo na papiru, ne sačekavši da ga neki novi rat demantuje.

Tada je Turska povela rat za nezavisnost koji je trajao od 19. maja 1919. do 29. oktobra 1923. godine. Mustafa Kemal Ataturk isterao je okupacione trupe podržan Sovjetima (!), ukinuo kalifat, proglasio republiku i 24. jula 1923. u Lozani potpisao mnogo povoljniji sporazum. Zona moreuza bila je podložna demilitarizaciji, omogućavajući slobodan prolaz (u mirno i ratno vreme) trgovačkih ratnih brodova svih država.

Jedino ako bi se Turska našla u ratu, tada je mogla da zabrani prolaz brodovlju, ali bi ratni brodovi strana koje nisu u ratu mogli da koriste slobodu prolaza. Pojavljuje se istorijski nov momenat: u interesu zemalja koje izlaze na Crno more, snage drugih zemalja bile su ograničene, pa tako nisu mogle proći one snage koje bi prevazilazile najmoćniju mornaricu Crnog mora. Sovjeti su ovo smesta potpisali, ali nisu ratifikovali.

Konačno, na predlog Turske od 22. juna do 21. jula 1936. godine, održana je konferencija u Montreu s ciljem da se redefiniše konvencija iz Lozane. Konvencija iz Montrea potpisana je na dvadeset godina, s mogućnošću automatskog produžavanje na svakih pet godina. Turska, koja je stala na noge, dobila je pravo da ponovo militarizuje oblast i u takvom obliku Konvencija deluje do danas. Svi brodovi mogu u mirnodopsko i ratno vreme slobodno prolaziti kroz moreuze ukoliko Turska nije umešana u rat. Ukoliko jeste, neutralne države mogu nastaviti s korišćenjem prolaza, pod uslovom da to nije na korist neprijatelja Turske. Turska je takođe zadržala pravo sanitarne kontrole brodova. 

Dolazimo i do finesa. Režim prolaza vojnih brodova crnomorskih i necrnomorskih država je različit. Opšta maksimalna tonaža brodova koji su u tranzitu ne može preći 15.000 tona. Od toga su izuzete crnomorske države. Te grupe brodova ne mogu imati više od devet plovila. Koristeći mogućnost da osam dana ranije najave svoj prolaz, crnomorske države mogu da prođu kroz moreuze. Podmornice mogu proći samo površinskom plovidbom dok je nosačima aviona prolaz zabranjen.

Ukoliko su se ratni brodovi zaraćenih sila našli van svojih luka (primarnog veza), oni se mogu vratiti u njih. Opšta masa ratnih brodova necrnomorskih država u Crnom moru nije smela da pređe 30.000 tona, izuzetno 45.000, u slučaju jačanja crnomorskih mornarica. Za njih je rok najavljivanja 15 dana, dok prolaz nosačima aviona i podmornicama nije dozvoljen. Izuzetak su takođe kurtoazne posete lukama moreuza, pri kojima nema ograničenja u masi, ali s odredbom da se vrate istim putem. Sama Turska je više puta prekršila u toku Drugog sv. rata ove odredbe, dozvoljavajući Nemačkoj i Italiji da ulaze u Crno more.

Antifašističke države vršile su veliki pritisak na Tursku da zatvori moreuze za sile Osovine, omogući korišćenje svojih aerodroma radi napada na rumunske rafinerije, da prekine dostavu hroma i objavi, konačno, rat Nemačkoj. Turska je to uradila tek 23. februara 1945. godine kako bi izmenila status moreuza i anektirala još nešto teritorija suseda.

U martu 1945. sovjetska vlada je jednostrano odbacila sovjetsko-turski sporazum o prijateljstvu i neutralitetu smatrajući da je jedan od uslova novog ugovora mora da bude zajednička odbrana moreuza i postavljanje vojnih baza u toj akvatoriji. U Jalti saveznici nisu podržali taj zahtev. Rusi nisu odustajali pa su u junu 1945. godine turskom ambasadoru direktno ispostavili zahteve: zajedničku kontrolu prolaza, postavljanje sovjetskih baza i vraćanje luka Karsa i Ardagan Gruziji i Jeremniji.

Turci su to odbili, ohrabreni od strane Angloamerikanaca, pa su sovjetsko-turski odnosi trajno narušeni, pri čemu su Turci, plašeći se sovjetske intervencije, ušli u NATO već 1952. godine. Danas je njena vojska druga po veličini u toj organizaciji. Ipak, nastavila je da se pridržava Konvencije iz Montrea, dokumenta s kojim su Rusi (Sovjeti) najviše postigli do sada.

Tokom avgustovskog sukoba 2008. godine između Rusije i Gruzije, Turci nisu dozvolili prolaz američkim bolničkim brodovima koju su prevozili ”humanitarni teret”, uz obrazloženje da masa prevazilazi dozvoljenu tonažu (približno je bilo oko 130.000 tona u dve plovne jedinice). Od prvog marta 2022. godine Turska je zatvorila prolaz za strane ratne brodove do kraja neprijateljstava, osim za one koji se vraćaju u svoje luke (shodno članu 19). Poslednji brod NATO koji je bio u Crnom moru je bila fregata RM Francuske D654 Overnj (Auvergne) koja je prošla kroz moreuze drugog januara 2022. godine posle posete Konstanci i Odesi. 

Kako dalje?

Promenom taktičko-tehničkih mogućnosti savremenog oružja, danas i nije toliko važno da li će se neka flota naći relativno blizu neke obale. Svedoci smo da se projektili ispaljuju s pučine Crnog mora bez ikakvih problema. Kako nam istorija svedoči, Turci su ostali istrajni (uz srećan splet okolnosti) u tome da zadrže kontrolu nad moreuzima. Rusi (Sovjeti) svoje prilike (za vreme Ruske imperije i Sovjetskog Saveza) nisu uspeli da pretoče u aneksiju, ali nisu potezali ni za ekstremnim merama.

Ne može se reći da im nije bilo važno, jer svedoci smo da ne odustaju od kontrole dunavskog sliva, u šta se uklapa i prihvatanje sadašnjeg statusa koji traje već decenijama. Istina je da pretnja vojnim brodovima danas ima sasvim drugačiju dimenziju. Problem bi nastao kada bi Turska zatvorila prolaz za komercijalnu upotrebu, ali bi tako pucala sebi u nogu. 

I, da podvučemo crtu ukoliko ste se zabrojali: regulisanje prolaza kroz vode Dardanela, Mramornog mora i Bosfora bilo je predmet, do sada, bar 15 različitih ugovora za koje se zna.