Mnogi poštovaoci stvaralaštva Entonija Hopkinsa, dvostrukog oskarovca (još četiri puta nominovanog), sećaju se njegovog izvanrednog tumačenja šefa posluge kod lorda Darlingtona, besprekornog džentlmena i… ljubitelja nacista. Film se zove Ostaci dana (The Remains of the Day), snimljen je 1993. godine i nominovan za osam oskara. Nije dobio nijedan.
Možda zato što je nedvosmisleno pokazao da je i među engleskom gospodom bilo poštovalaca lika i dela neuspelog slikara. Takvi kao što su gospodin grof, mogli su zbog svog položaja (ali i političkog diletantizma) da naprave priličnu štetu. Ovi, kojima će biti tema teksta nisu bili toliko opasni, ali su postojali i predstavljali su bruku Imperije.
Britanski dobrovoljački korpus (Britscher Freikorps – BFC) osnovali su stratezi Vafen SS. Njeni pripadnici bili su zarobljenici iz Velike Britanije i zemalja Komonvelta (British Commonwealth of Nations), regrutovani iz reda dobrovoljaca. Njeno prvobitno ime bila je Legija sv. Đorđa (Legion of St George).
Britanski istoričar Adrijan Vil (Adrian Weale) potrudio se da dokaže kako je u toj jedinici bilo samo 54 pripadnika koji su u njoj bili duže vreme, ili samo nekoliko dana. U jednom trenutku, prema njegovim istraživanjima, bilo je samo 27 boraca.
Pogledajmo da li mu je ta kontrola štete (damage control) uspela i koliko.
Ideja je potekla od Džona Amerija, britanskog fašiste, inače sina tada aktuelnog britanskog državnog sekretara za Indiju, Lea Amerija (Leo Amery). Džon je otputovao u Berlin oktobra 1942. godine i predložio Nemcima da formiraju britansku dobrovoljačku jedinicu za borbu protiv zajedničkih neprijatelja – boljševika. Jedinica je trebalo da bude formirana po uzoru na Legiju francuskih boraca za borbu protiv boljševizma (Légion des volontaires français contre le bolchévisme).
Ameri se potrudio da lično animira dobrovoljce. Najpre je učestvovao u seriji propagandnih emisija. Nemci su u Genshagenu, predgrađu Berlina, u avgustu 1943. godine osnovali (od prijavljenih dobrovoljaca) logor za odmor, da bi ga u novembru prebacili u jedan restoran – konačište u berlinskom okrugu Pankov.
Sama jedinica nije imala formalnog komandanta, jer su esesovci očekivali da će se pojaviti pravi britanski oficir. Stoga su tri nemačka esesovska oficira bili raspoređeni za vezu između SS Hauptamt Amtgrupe D/3 i Britanaca. Među Britancima je bilo zaista onih posvećenih nacizmu. Najstaknutiji su bili Tomas Haler Kuper (Thomas Haller Cooper, koji je zapravo bio unteršarfirer SS, rang podoficira), Roj Kurlander (Roy Nicolas Courlander, Novozelanđanin), Edvin Barnard Martin (Edwin Barnard Martin, Kanađanin), Frenk Meklardi (George Frank McLardy, rođen u Engleskoj, švedskog porekla), Alfred Minčin (Alfred Vivian Minchin, rođeni Englez) i Džon Vilson (John Wilson). Oni su bili poznati kao velika šestorka.
Dobrovoljci su prolazili i kroz logor za ispitivanje u Lukenvaldeu (Luckenwalde, pedesetak kilometara istočno od Berlina). Zvanično, ovaj neobični sastav postao je vojna formacija prvog januara 1944. godine. Nemačka imenica freicorps (kod nas poznati kao frajkori), oduvek je korišćena za dobrovoljačke jedinice, pa su tako i Britanci dobili daj naziv.Početkom februara korpus se preselio u manastir Sv. Mihajila u Hildeshajmu, gradiću kraj Hanovera. Uniforme su bile spremne i podeljene 20. aprila na Hitlerov 55. rođendan. S ovom jedinicom Nemci nisu žurili previše.
Tek početkom jeseni, 11. oktobra 1944. godine grupa je prebačena u Inžinjerijsku (pionirsku) školu Vafen SS u Drezdenu, kako bi prošla obuku za borbu na Istočnom frontu. Po okončanju obuke, 24. februara 1945. godine otputovali su iz Drezdena u Berlin gde su se nalazili u ispražnjenim prostorijama škola u aleji Šenhauzer, pošto je Istočni front, u međuvremenu, došao njima pred vrata.
Preseljenja su se nastavila, pa su osmog marta premešteni u selo Nimegk (Niemegk, u blizini Potstama) nekoliko kilometara jugozapadno od Berlina. Konačno, u martu je odred raspoređen u 11. dobrovoljačku oklopno-grenadirsku diviziju Nordlando kojoj smo već pisali. Nigde se nisu dugo zadržali, kao da su komandanti jedinica znali za njihove minorne borbenekvalitete. Britanci se nisu baš naratovali. Promenili su šest detašmana pre nego što je divizija Nordland krenula za Berlin.
Grupu je predvodio Štajner (Feliks Štajner, Obergruppenführer) komandant Trećeg oklopnog korpusa Vafen SS, od koga je ostalo samo zvučno ime. Posle kraćih i žestokih borbi kojom prilikom su se uverili u nadmoć sovjetske armije, Štajner je mudro zaključio kako je bolje da prekine borbu, odvoji se od prve linije (pobegne) i probije se ka Angloamerikancima.
Ta završna operacija u praksi je izgledala prilično nevojnički, jer se ovo društvance probijalo kako je znalo i umelo, pa su poslednja dva člana korpusa drugog maja pala u ruke pripadnicima 121. pešadijskog puka SAD kod Šverina. Prosleđeni su u Šverin i tamo su se nalazili pod vrlo labavom prismotrom pripadnika puka za vezu Glavnog štaba (GHQ Liaison Regiment), poznatu pod nazivom Fantom.
S obzirom na stepen krivičnog dela veleizdaje logično je bilo pomisliti da će svi oni, kao i drugi pre njih, osetiti neprijatan uticaj zemljine teže posle sudske presude. Međutim, mnogi od njih su prošli gotovo nekažnjeno pravdajući se različitim razlozima. Neka objašnjenja su bila i bezobrazno snobovska. Uglavnom su navodili (shodno dogovoru pre nego što su se predali), da su oni ušli u taj sastav kako bi potkopali moć Nemačke šaljući obaveštajne podatke, čineći diverzije, itd. Samo jednom od njih nije uspelo da uveri sud u takve bajke. To je bio Džon Ameri, idejni tvorac. Stoga je i završio klateći se o konopcu 19. decembra 1945. godine.
Ovako mizerna jedinica i njena sudbina bili su predmet neočekivano velike pažnje umetnika. U filmu Džoj Divižn (Joy Division, aluzija na naziv prinudnih javnih kuća za vojnike u Nemačkoj), prati se put jednog narednika koji, zajedno s narodom i vojnicima beži ispred sovjetskih trupa.
Odličan roman, pa i film Orao je sleteo (Eagle has lended), koji je malo preterao u idiličnom opisu Nemaca, bavi se jednim irskim diverzantom koji je pokušao s grupom preobučenih nemačkih padobranaca da otme (ili ubije) Vinstona Čerčila. U seriji Fojlov rat (Foyle’s War) završna epizoda šeste sezone, Skrivanje (The Hide), prikazuje se suđenje britanskom ratnom zarobljeniku koji je inače preživeo pakao bombardovanja Drezdena.
Knjiga i film Klanica Pet takođe se bavi sudbinom ove jedinice, jer se u njoj prikazuje propagandni rad jednog od velike šestorke. Mesto zbivanja takođe je bilo Drezden. Naravno, nisu izostale ni teorije zavere da je sve to organizovala britanska komanda da bi se prikriveno borila protiv Sovjeta. Previše pažnje za grupu beskarakternih bitangi.
“Napomenuo bih i da su npr. neka poznata imena iz Srpske Pravoslavne Crkve, koji se rado pominjiu i citiraju, podržavali tog slikara i slali mu pisma podške koja i dans možete naći po nemačkim muzejima.”
Selektivno ti to pamćenje, bitango!
Nije to ništa nepoznato niti epohalno. Bilo je u njihovim redovima dobrovoljaca iz mnogih nacija. Ne vidim samo kako nekoliko desetak odmetnika celu naciju od 50.000.000 pretvori u SS saveznike. Napomenuo bih i da su npr. neka poznata imena iz Srpske Pravoslavne Crkve, koji se rado pominjiu i citiraju, podržavali tog slikara i slali mu pisma podške koja i dans možete naći po nemačkim muzejima. To nije pomoglo Srpskom narodu da ne bude najveća Evropska žrtva nacizma. Isto važi i za Poljake, Dance, Srbe…. Svi su oni imali dobrovoljce naciste a pretrpeli su ogrone žrtve od nacista. Ne zaboravimo i da su Jugoslovenski partizani sklopili pakt sa Nemcima da se zajednički bore protiv Britanaca. Draži nam bili nacisti koji su nam narod spaljivali u logorima i streljali decu u KG i Kraljevu nego Britanci. Samo zato što su za krunu a ne komunizam.
Jednostavno receno, nema prijatelja nego samo interesi!
Englezi su uvek bili nacistički nastrojeni ali su istoriju i svoje zločine svuda u svetu krili i izbacili iz istorije