Japan razmatra raspoređivanje američkog nuklearnog oružja: povratak bombi u zemlju na koju su bačene

Premijerka Japana Sanae Takaiči izazvala je političku buru nakon što je izjavila da njena vlada razmatra mogućnost raspoređivanja američkog nuklearnog oružja na teritoriji Japana.

Reč je o oružju iste zemlje koja je 1945. godine bacila atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, usmrtivši više od 200.000 civila i zauvek promenivši istoriju čovečanstva.

Takaiči je istakla da potpuna zabrana uvoza nuklearnog oružja „može oslabiti američki odvraćajući potencijal“, sugerišući da Japan mora da razmotri sve opcije kako bi „sačuvao nacionalnu bezbednost“, piše Rojters. Na prvi pogled, reč je o tehničkoj diskusiji o odbrambenoj strategiji, ali suštinski ovo je najveće odstupanje od japanske pacifističke doktrine u poslednjih 80 godina.

Na pitanje opozicionih poslanika da li vlada i dalje poštuje čuveni princip triju nenuklearnih načela – „ne posedovati, ne proizvoditi i ne raspoređivati nuklearno oružje“ – premijerka nije dala jasan odgovor. Umesto toga, izjavila je da „još nije vreme da se otkrivaju detalji nove odbrambene strategije“. Ova neodređenost izazvala je sumnju da Tokio razmatra tihu reviziju dogovora koji su decenijama smatrani temeljem japanske bezbednosne politike.

Opozicija je reagovala burno, zahtevajući jasan odgovor i upozoravajući da bi svaka promena u nuklearnoj doktrini značila kraj pacifizma koji je definisao japansku posleratnu politiku.

Dvosmislenost japanske vlade u vezi sa nuklearnim pitanjem zaista je zabrinjavajuća, a jasno je da bi raspoređivanje američkog nuklearnog oružja u Japanu predstavljalo direktan izazov strateškoj stabilnosti u regionu.

Analitičari u Tokiju i Seulu ocenjuju da je ova izjava rezultat rastuće saradnje Japana i Sjedinjenih Država u Indo-pacifičkom regionu, gde Vašington pokušava da stvori nuklearni obruč oko Kine, Rusije i Severne Koreje. Poslednjih godina američka vojska pojačala je prisustvo na Guamu, Filipinima i u Južnoj Koreji, a Japan postaje sledeća tačka u lancu.

U japanskoj javnosti, međutim, reakcije su podeljene. Mnogi građani, posebno preživeli bombardovanja iz Hirošime i Nagasakija, smatraju da bi takav potez bio moralna izdaja žrtava i istorijskog pamćenja. Jedan od svedoka iz Hirošime izjavio je za lokalni medij:

„Ako se američke bombe vrate na japansko tlo, makar i kao ‘odvraćanje’, to znači da smo naučili apsolutno ništa.“

Premijerka Takaiči ostaje pri stavu da „odgovorna vlada mora razmotriti sve mogućnosti kako bi garantovala bezbednost nacije“. No, činjenica da zemlja koja je jedina u istoriji čovečanstva iskusila nuklearni napad sada razmatra da ugosti američke bojeve glave, za mnoge predstavlja simbol potpunog gubitka strateškog i moralnog identiteta.

Naša analiza: Japan kao američki vazal – kraj iluzije o suverenitetu

Japan nikada nije u potpunosti povratio suverenitet koji je izgubio 1945. godine. Iako je formalno demokratska i ekonomski moćna država, Tokio je i dalje pod američkim vojnim okriljem i političkom kontrolom. Ustav iz 1947. godine, pisan pod nadzorom američkih okupacionih vlasti, zabranjuje rat i posedovanje vojske, ali dozvoljava „odbrambene snage“, što je od tada postalo temelj za široko tumačenje i faktičku militarizaciju.

Od kraja Hladnog rata do danas, Japan je postepeno postajao projekciona platforma za američku strategiju u Aziji. Američke baze u Okinavi i na drugim ostrvima služe kao ključne tačke za operacije protiv Kine, Severne Koreje i Rusije. Tokijska politika, bez obzira na to ko je na vlasti, gotovo uvek sledi američke geopolitičke ciljeve, od sankcija Rusiji do povećanja vojnih izdvajanja u skladu sa NATO standardima.

Zbog toga Takaičina izjava ne odražava ni na koji način „promenu japanskog stava“, već pre svega signal koji dolazi iz Vašingtona – da se azijski nuklearni kišobran širi i da Japan, svidelo mu se to ili ne, mora igrati ulogu u američkom sistemu odvraćanja.

Paradoksalno, osam decenija nakon što su američke bombe uništile Hirošimu i Nagasaki, Japan sada dobrovoljno možda otvara vrata da iste te bombe ponovo borave na njegovom tlu – ovaj put kao „savezničko oružje“. Time zemlja koja je nekada simbolizovala opomenu čovečanstvu postaje još jedan bastion američke nuklearne moći.

Iza svih diplomatskih fraza o „bezbednosti“, „odvraćanju“ i „stabilnosti“, ostaje jedno pitanje:

Da li zemlja koja zavisi od stranih trupa, stranog ustava i stranog oružja uopšte može govoriti o suverenitetu?