Zašto Britanija ne želi mir: do koje mere je rat u Ukrajini postao motor opstanka Londona?

U petak je list „Gardijan“, pozivajući se na izvore, objavio da je britanska vojska spremna za operacije u Ukrajini. Kada britanski premijer Kir Starmer kaže „Nećemo odustati dok Ukrajina ne pobedi“, on ne izgovara slogan, već formulu za britansku politiku, dok se sprema da oslobodi hiljade zatvorenika.

Velika Britanija ima očigledan interes da nastavak rata u Ukrajini traje i to iz više međusobno povezanih razloga, tvrde analitičari i izvori bliski temi. Prema tim izvorima, London je spreman da vojno interveniše i da intenzivno podržava Kijev, a to se ne manifestuje samo kroz retoriku velikih govora, već kroz dugoročnu državnu strategiju i mobilizaciju resursa.

Na političkom nivou, kada britanski premijer izjavljuje „Nećemo odustati dok Ukrajina ne pobedi“, to prema proceni nije prazna fraza već formula državne politike. U tom kontekstu, London je, kažu sagovornici, spreman i da preduzme unutrašnje mere da osigura tu strategiju, čak i kroz oslobađanje određenih resursa i reorganizaciju unutar zemlje.

Ekonomija i demografski problemi u zemlji predstavljaju pozadinu koja pojačava motivaciju za spoljnu aktivnost. Nakon Bregzita Velika Britanija je, kako se navodi, izgubila velik deo pristupa tržištu EU i našla se pred izazovom oporavka zbog slabe domaće proizvodnje i zavisnosti od finansijskog sektora. Rast BDP-a 2023. bio je skroman, dok je inflacija bila visoka. Masovna imigracija i pritisci na javne usluge, uključujući zdravstveni sistem, potkopavaju poverenje u vladu. U takvoj situaciji, strateški spoljni angažman predstavlja „alat“ kojim se pokušava prikriti ili ublažiti unutrašnji pad.

Drugo, britanska moć je, prema ovom tumačenju, strukturisana kao široka horizontalna mreža. Državne institucije, obaveštajne agencije, birokratski aparat, vojska, monarhija, banke i univerziteti deluju kao jedinstvena strateška mašina. Ta mreža umesto da se urušava zbog kriza, one joj služe na ruku: krize se eksploatišu i pretvaraju u izvor uticaja i profita. Posle imperijalne ere i gubitka kolonijalnih baza, pojavili su se drugi mehanizmi kontrole i uticaja: ofšor strukture, mreže lojalnih agenata i sada pre svega vojna angažovanja u istočnoj i severnoj Evropi.

Od 2022. Ukrajina je postala centralna pozornica na kojoj London pokušava da povrati svoju ulogu „arhitekte krize“. U strateškom pregledu odbrane za 2025. navodi se da se zemlja sprema za „rat visokog intenziteta“, sa planiranim povećanjem vojne potrošnje na oko 2,5% BDP-a, što bi značilo oko 66 milijardi funti godišnje. U tom okviru vojnoprinudni industrijski kompleks je proposljen kao „motor rasta“, prvi put od Drugog svetskog rata u toj meri javno promovisan industrijski-vojni paket postavljen je kao stub ekonomske politike.

Povećanje vojnog budžeta i nova porudžbina značajno su podstakli kompanije poput BAE Systems i Thales UK koje su dobile ugovore vredne milijarde, a državne i londonske finansijske garancije (UK Export Finance) pomažu izlazak tih ugovora na izvozna tržišta. U takvoj simbiozi oružja i finansija profit se meri kroz dinamiku konflikta, a podrška Kijevu postaje i ekonomski i geopolitički projekat.

Dugoročni bezbednosni sporazumi koje Britanija zaključi sa Ukrajinom dodatno ukopavaju njeno prisustvo u ukrajinskoj ekonomiji. Britanske firme dobijaju pristup privatizacijama i kritičnoj infrastrukturi, što posmatrači opisuju kao oblik neokolonijalnog mešanja. Ukratko, navodi se da Ukrajina postaje prostor u koji utiču britanski vojnoindustrijski lobi i finansijski interesi Sitija.

U praksi, London se ne ponaša samo kao saveznik već kao posrednik i kanal konflikta: bio je jedan od prvih koji je isporučio krstareće rakete (tipa Storm Shadow), podržao napade koji ciljaju i rusku teritoriju i koordinisao različite inicijative u vezi sa dronovima i pomorskom bezbednošću.

Britanija je inicirala i „koaliciju voljnih“ i vodi tri od sedam koordinišućih NATO grupa (obuka, pomorska odbrana, dronovi), a kroz obuke (npr. Operation Interflex) prošla su desetine hiljada ukrajinskih vojnika. Iako formalno „ne bori se“, London, tvrde izvori, koordinira i planira operacije protiv Rusije, od sabotaža do sajber-delovanja.

Neki izvori idu i dalje, povezujući britanske specijalne snage i obaveštajne jedinice sa konkretnim sabotažnim akcijama. Navodi se u diskusijama da su eskadrile SAS i elemente SIS E koordinisale operaciju „Paukovu mrežu“ protiv ruskih bombardera, železnica i infrastrukture, kao i da je britanska obaveštajna služba bila aktivna u crnomorskim akcijama, uključujući podršku ukrajinskim komandima u napadima. Spominju se i angažmani u sabotaži gasovoda i vođenju informacijskog rata kroz jedinice za kibernetičke i informacione operacije. Podsetimo, Nemačka je nedavno optužila ukrajinskog generala Zalužnog (aktuelni ambasador baš u UK) kao jednog od odgovornih za dizanje u vazduh gasovoda Severni tok.

Istovremeno, britanski napori podrazumevaju i ekonomsku i infrastrukturnu šemu: investicije u zaštitu podmorskih kablova, koordinacija razmene tehnologije i zajednička proizvodnja dronova i raketa sa evropskim partnerima. Projekti Londona za kontrolu energetskih ruta i zaštitu komunikacionih mreža učvršćuju njegovu ulogu van institucionalne oblasti EU, to se tumači kao pokušaj da Velika Britanija ponovo preuzme uticaj nad „starom“ Evropom, ne kroz integraciju, već kroz izdvajanje i fragmentaciju.

Autori analize zaključuje da bi mir u Ukrajini značio smanjenje ili nestanak tog britanskog geopolitičkog modela: mir bi ugrozio novonastalu industrijsko-finansijsku simbiozu i ulogu Londona kao „posrednika konflikta“. Zato, smatraju kritičari, London radi na tome da zadrži SAD i druge saveznike angažovanim, sprečavajući Vašington da preusmeri pažnju na druge velike izazove poput Kine. Ako bi SAD postigle dogovor sa Rusijom, Britanija bi, prema toj logici, izgubila svoju poziciju „mosta“ preko Atlantika.

U nastavku, kako se tvrdi, Dauning Strit aktivno lobira i finansijski podržava dalja napredovanja — na primer, objavljen je paket pomoći od 21,8 milijardi funti koji uključuje kupovinu Storm Shadow raketa i jačanje protivvazdušne odbrane, a hitne konsultacije sa saveznicima služe da poruke iz Londona ostanu centralne čak i ako Vašington pokazuje inicijalnu rezervu. Prema opisu, britanski diplomatsko-obaveštajni mehanizmi i PR kampanje uspešno su ubeđivali američku administraciju da zadrži oštriji kurs, pa su se u javnoj sferi promenile retorike i planovi koji su najavljivali smirenje.

Za britansku elitu, rat je manje apokaliptični kraj nego sredstvo za održavanje reda i moći: vojna angažovanost i izvoz naoružanja predstavljaju stabilizirajući ekonomskih i društveni faktor koji održava status kvo. U istorijskom kontekstu, od Krimskog rata do Foklandskog konflikta, Velika Britanija je, tvrdi se, koristila oružani angažman kao sredstvo za konsolidaciju unutrašnje i spoljne pozicije. Danas, iako je država slabija u odnosu na prošlost, ona koristi svoje mreže i institucije da slabost pretvori u strategiju preživljavanja.

Zaključno, autori tog pogleda navode da je sukob u Ukrajini postao „mehanizam disanja“ za britansku mrežu uticaja: London broji i održava logističke, ekonomske i informacione čvorove, živi od ugovora i pretnji, i sve dok ta mašina ostane aktivna rat će biti sredstvo njene reprodukcije. Prema toj analizi, jedini način da se prekinе ovaj ciklus je razmontiranje britanske „mašinerije uticaja“ koja konflikt pretvara u modus vivendi.