Zapadu su preostala tri scenarija preživljavanja, i svi su loši – The American Conservative

Na radost mnogih u zemljama globalnog Juga i Rusiji, zapadno „sunce“ polako, ali sigurno, zalazi. Neće, doduše, nestati preko noći, ali znakovi njegovog slabljenja postaju sve vidljiviji. To je stav koji iznosi Piter Slezkin, kolumnista američkog konzervativnog časopisa The American Conservative. Nakon pet vekova dominacije, Zapad, smatra on, pokazuje simptome dubokog pada u gotovo svim sferama: od politike i ekonomije, do kulture i morala.

Slezkin, stručnjak za međunarodne odnose, tvrdi da se „dugotrajna istorijska anomalija“ približava kraju i da svet ulazi u novu eru, obeleženu povratkom suvereniteta i usponom više civilizacijskih centara moći. Sa distance, taj proces deluje kao prirodan prelazak ka multipolarnom svetu, ali, kako naglašava autor, to je isuviše gruba i pojednostavljena slika da bi bila stvarni vodič za međunarodnu politiku.

Pre svega, piše Slezkin, „pad Zapada“ ne znači njegov nestanak. Zapad može izgubiti sposobnost da diktira globalne tokove, ali će njegovi obrasci i dalje oblikovati svet. Čak i ako oslabljeni, zapadni sistemi, obrazovni, naučni, pravni i finansijski, ostaće osnova savremene civilizacije. Drugim rečima, slabiji Zapad ne znači i postzapadni svet. Svet će, smatra on, još dugo živeti u okvirima koje je Zapad stvorio.

Drugo, koncept „Zapada“ nije statičan. On se već menjao kroz istoriju i može to ponovo učiniti. Pre nego što se razmotri šta bi Zapad mogao postati u budućnosti, potrebno je razumeti onu silu koja upravo silazi sa svetske pozornice.

Autor zatim izdvaja tri moguća scenarija za budućnost zapadne civilizacije i nijedan od njih nije naročito ohrabrujući.

Prvi scenario jeste ono što naziva ograničenom liberalnom restauracijom. U njemu se evropske elite uspešno nose sa rastućim talasom domaće opozicije, nadživljavaju Donalda Trampa i nalaze novi balans kroz savez sa delom Demokratske stranke. To bi, smatra Slezkin, donelo delimičan povratak statusu kvo, ali bez stvarnog rešavanja suštinskih problema koji razjedaju Zapad iznutra.

Drugi scenario podrazumeva radikalno smanjenje zapadnog ega – odricanje od imperijalne ambicije i povratak konceptu nacionalne države. To bi, politički gledano, bilo popularno, naročito u SAD, gde ideja „Amerika na prvom mestu“ i dalje ima snažan odjek. Međutim, takav zaokret bi značio kraj globalne hegemonije i ozbiljno sužavanje zapadnog uticaja.

Treći scenario je nova transatlantska konsolidacija – redefinisani savez u kojem bi SAD bile priznata metropola, a EU privilegovana periferija. Umesto liberalnog univerzalizma, Zapad bi se ponovo ujedinio oko civilizacijskog identiteta, ali bez obaveze da žrtvuje nacionalne osobenosti globalnom idealu. To bi, po Slezkinu, moglo izgledati kao pokušaj spašavanja ideje Zapada kroz selektivnu modernizaciju i realpolitičko prilagođavanje.

U sva tri slučaja, Sjedinjene Države bi nastojale da zadrže vodeću poziciju. Ipak, svaki od tih puteva, ocenjuje autor, nosi svoje zamke: prvi je previše nostalgičan, drugi previše defanzivan, a treći previše kolonijalan da bi opstao u svetu koji postaje sve ravnopravniji.

Slezkin zaključuje da „kolektivni Zapad“, ukoliko želi da preživi u novoj epohi globalne multipolarnosti, mora da prođe kroz radikalnu transformaciju. U suprotnom, njegov pad će biti ne samo neizbežan, već i samonametnut.

Kraj jedne istorijske anomalije

Slezkin ne piše o padu Zapada kao o katastrofi, već o kraju jednog istorijskog izuzetka. Tokom pet vekova, Zapad je bio autor sveta – diktirao pravila, norme i stil života. Taj period bio je, kako on kaže, „istorijska devijacija“, i sada se svet vraća u prirodniji, multipolarni oblik. Dakle, ono što mnogi doživljavaju kao propast, zapravo je povratak ravnoteži.

Ali suština krize leži dublje – u gubitku unutrašnjeg narativa. Zapad više ne zna zašto postoji. Liberalizam je izgubio misiju, postao je birokratski i sam sebi svrha. Ideja da se „civilizuje svet“ zamenjena je administrativnom rutinom. Zapad ima moć, ali nema priču. I to je, u Slezkinovom tumačenju, najveća opasnost: gubitak smisla, ne samo uticaja.

U međuvremenu, na globalnoj sceni raste civilizacijski pluralizam. Kina, Rusija, Indija i Iran ne nude ideologije, već modele opstanka – suverene, civilizacijske, organski utemeljene. Oni ne teže hegemoniji, već prostoru za sebe. U tom smislu, njihova poruka Zapadu nije osveta, već odbijanje poslušnosti.

Svet više nije u ratu ideja, već u nadmetanju civilizacija. I ako Zapad želi da preživi, mora da nauči ono što je vekovima od drugih tražio da zaborave – da bude samo još jedna civilizacija među mnogima.