Stranci u Vafen SS: ko je do poslednjeg daha branio Hitlera u Berlinu

Šta je to u ljudima, kakav je to fanatizam ili ideologija, da se odvoje od porodica, rizikuju živote i ginu radi borbe protiv neke ideje ili socijalne misli? U ovom tekstu ćemo se baviti nesvakidašnjom vrstom ljudi.

Mnogi su za vreme Drugog sv. rata stali uz Treći rajh, a oni najokoreliji svrstali su se ni manje ni više nego pod zastavu Vafen SS (Vafen SS – pretorijanci Trećeg rajha). Građani gotovo dvadeset nacija opredelili su se bore za Hitlerove ideje, pod tuđom zastavom. 

U tekstu Hitlerovi ratni štabovi dotakli smo se, u najkraćem, poslednjih branilaca njegovog bunkera u Berlinu. Dobrovoljačke jedinice sastavljene od stranih državljana koji su se borili protiv svojih sunarodnika, povremeno su predmet interesovanja našeg portala.

Pisali smo o Ukrajincima na ruskoj strani, ali i o Rusima na ukrajinskoj. Reč je o respektabilnim vojnim sastavima: 11. SS dobrovoljačkoj motorizovanoj diviziji Nordland i 33. grenadirskoj (pešadijskoj) SS diviziji Šarlemanj.

Nordland 

Oružane snage SS predstavljale su pravo šarenilo u odnosu na Vermaht, pa je to slučaj i sa divizijom Nordland (11. SS-Freiwilligen-Panzergrenadier-Division Nordland). Formirana je u julu 1943. godine. Nemci su bili impresionirani borbenim kvalitetima Skandinavaca koji su se borili u sastavu Pete tenkovske SS divizije Viking (5. SS-Panzer-Division Wiking). Hitleru je predloženo da se formira jedinica koja će biti sastavljena potpuno od danskih i norveških dobrovoljaca.

Na poligonu Vafen SS u Grafenveru (Grafenwöhr, Bavarska) ubrzo je počelo prikupljanje  zainteresovanih. Pre toga, marta iste godine, u grad je stigao puk Nordland  koji se nalazio u sastavu divizije Viking, a zatim i obe jedinice – Danski dobrovoljački korpus SS i Norveški dobrovoljački legion SS. Njima se  pridružio i rezervni odred nemačkih legionara. Ni to nije bilo sve. U manjem broju bilo je Francuza, Britanaca, Letonaca i Španaca. Sve u svemu – 12 nacija udružilo se protiv Sovjeta u jednoj jedinici. 

Skandinavci su bili osnova ove divizije; dobila je 10. aprila 1943. godine redni broj 11, a u julu dugo očekivani naziv – Nordland. Danci su bili okosnica puka Danska (Danmark), dok su Norvežani činili sastav puka Norge (novonorveški – Noreg). Pukovi su imali trojnu bataljonsku formaciju sa po četiri čete u svakom. Tokom leta i jeseni dovršeno je kompletiranje formiranjem pomoćnih jedinica i pozadinskog dela divizije.

Ona je dobila i tenkovsko pojačanje od četiri čete Herman fon Zalc; grupa je dobila ime poznatog tevtonskog viteza s prelaza XII u XIII vek. U oktobru iste godine pukovi su dobili i brojeve: 23 (norveški), 24 (danski), a sve pomoćne i prateće jedinice broj 11. Kako je i planirano, nova divizija postala je deo Trećeg nemačkog tenkovskog korpusa SS.    

Među pomenutih 12 nacija našlo se i nešto folksdojčera iz istočne Evrope, izvornih Nemaca iz Rajha, pa i veterana Istočnog fronta. U sastav su uključeni i Holanđani koji su se nalazili u 23. dobrovoljačkoj SS diviziji Holandija (Nederland). Pošto su Skandinavci imali velike gubitke na Istočnom frontu, divizija je konačno popunjena u novembru 1943. godine u Hrvatskoj etničkim Nemcima mešovitog, nemačko-hrvatskog porekla.

Prema prvobitnim planovima divizija je trebalo da nosi naziv Borbeni sastav Vareger (Varjazi, skandinavski narodi u staroj Rusiji), pa se posle dve ili tri nove ideje konačno ustalio poznati naziv Dobrovoljačka motorizovana divizija SS Nordland (SS-Freiwilligen-Panzergrenadiere-Division Nordland).

Trnoviti borbeni put

Vatreno krštenje u novom sastavu dogodilo se početkom septembra 1943. godine kada su pripadnici divizije obezbeđivali razne strateške objekte u Hrvatskoj i borili se protiv jugoslovenskih partizana. Ubrzo, 25. novembra, počelo je prebacivanje delova divizije na Istočni front, prema Lenjingradu, gde su uključeni u sastav Grupe armija Sever.

Tokom januara, kada je pokrenuta velika sovjetska  ofanziva, borci divizije su uporno držali položaje; do kraja operacije bili su gotovo uništeni  udarni bataljoni oba puka. Njihova odiseja nastavila se pribaltičkim pravcem kada su se 27. januara 1944. godine povukli prema Narviku, zatim ka Rigi, da bi konačno bili prebačeni u Nemačku kako bi se oporavili i zanovili.

Internacionalni sastav se do tada drastično smanjio. Ostalo je svega oko sto Norvežana. Osnovnu živu silu predstavljali su foklsdojčeri Istočne Evrope. Tako načeta, prebačena je u reon Arnsvalda (Choszczno u Poljskoj), a zatim radi popune u reon Švedta (Schwedt na Odri, Brandenburg). Tu su sedmog aprila 1945. godine uključeni u borbe za Bergholc.

Tada su se diviziji, kao jednoj od retkih preostalih organizovanih snaga, priključile ostaci pešadije, flote i avijacije; čak je u sastav uveden i Britanski dobrovoljački korpus (Britisches Freikorps, British Free Corps). Na osnovu posleratnih izjava generala Vejidlinga, komandanta odbrane Berlina, sredinom aprila 1945. godine divizija je imala 11.000 pripadnika (!).

U blizinu Berlina prebačeni su 20. aprila, da bi se 27. aprila ostaci divizije povukli u centar grada. U to vreme, usled gubitaka, lutanja, ratnog haosa, to je bila samo jedna borbena grupa pod komandom šturmbanfirera SS (majora) Rudolfa Terneda. Prvog maja ostaci te grupe branili su rajhskancelariju. Uveče tog dana jedna grupa je rešila da se probije kroz obruč sovjetskih snaga kako bi se predali zapadnim saveznicima. Većina je pobijena, a ostatak se predao Sovjetima.  

Organizacija i sastav

Tokom svoj relativno kratkog postojanja u diviziji se nalazilo čak 19 različitih jedinica, shodno nemačkoj navici da sve razvrstaju i urade formacijski perfektno. Tu su nalazila dva mehanizovana puka (23. norveški, 24. danski), jedan pešadijski bataljon Estonaca (SS Estonishe Battalion 25), motociklistički puk, dva tenkovska bataljona (jedan s teškim tenkovima) i jedan tenkovski puk.

Artiljerijsku podršku predstavljale su jedinice koje su sve imale broj 11: artiljerijski puk, protivtenkovski jurišni i PVO divizion. Uz njih su bile i pomoćne jedinice s istim brojem: pionirski, rezervni i bataljon veze; uprava za popunu, remontno-mehanički bataljon, medicinska služba u rangu bataljona i bataljon za logistiku i snabdevanje.    

Divizija je tačno 11 puta menjala detašman. Počela je u Drugoj tenkovskoj armiji Grupa armija F u Hrvatskoj. Nastavila je u Grupi armija Sever, zatim  Armija Sever). Produžila je dejstva u Trećem tenkovskom korpusu SS grupe armija Sever (kod Lenjingrada), a potom je prebačena u LIV armijski korpus operativne grupe Narva, grupe armija Sever. U aprilu 1944. godine našla se u Trećem tenkovskom korpusu SS iste operativne grupe, da bi u oktobru bio prebačena u rezervu Grupe armija Sever u Kurlandiji.

Od februara 1945. ubrzano nastavlja da menja detašman kada je dodeljena Trećem tenkovskom korpusu 11. armije grupe armija Visla u Pomeraniji. Već u martu, Treći tenkovski korpus biva prebačen u Treću tenkovsku armiju iste Grupe armija, da bi se u aprilu našla u rezervi Treće tenkovske armije Grupe armija Visla na Oderu. Konačno, kraj rata je ostatak divizije dočekao u LVI tenkovskom korpusu u Berlinu. 

Šarlemanj – francuski nacisti

Nisu severnjaci i šareno društvo iz divizije Nordland bili jedini zlikovci koji su se pridružili nacistima. Poznata je i 33. dobrovoljačka pešadijska divizija SS (Prva francuska, 33. Waffen-Grenadier-Division der SS Charlemagne (Französische Nr. 1). Ime je dobila u čast Karla Velikog (Charlemagne).

Nju su sačinjavali građani Francuske. Svoj borbeni put počela je tek 1945. godine u Pomeraniji, a zatim u odbrani Berlina, pretrpevši velike gubitke. Ostatak divizije imao je više sreće od svojih kolega iz Norlanda, pa su uspeli da se dokopaju angloameričkog zarobljeništva. 

Ratni put francuskih kolaboracionista

Ova divizija nije tako lako formirana kao Nordland. Započelo se s organizovanjem 1944. godine da bi postala operativna tek 10. februara 1945. godine, tri meseca pred kraj rata. Svoja iskušenja počela je u Zapadnoj Pruskoj posle reorganizacije Dobrovoljačke pešadijske brigade SS Šarlemanj (Francuska № 1, nem. Waffen-Grenadier-Brigade der SS Charlemagne – franz. Nr. 1), kada je dobila status divizije. Informacija o preimenovanju delova ove jedince nema. 

Zašto su uzeli baš ime Karla Velikog? On je predstavljao sibol ujedinjenja Evrope, a sahranjen je u Ahenu (Severna Rajna-Vestfalija, Nemačka). Ona je više menjala imena nego što je ratovala. U martu 1943. godine brigada je nosila ime Legion francuskih dobrovoljaca za borbu protiv boljševizma (Légion des Volontaires Français contre le Bolchévisme, skraćeno Légion des Volontaires Français -LVF). U oktobru iste godine Legion dobija nemački naziv Franzosisches SS-Freiwilligen-Grenadier-Regiment.

U novembru stiže i novo kumstvo – Franzosisches SS-Freiwilligen-Regiment 57 (francuski dobrovoljački SS puk 57). U julu 1944. godine ova brigada postaje jurišna (Franzosisches-Freiwilligen-Sturmbrigade). Konačno, u avgustu 1944. godine ona prisvaja ime Šarlemanj i zvanično se deklariše kao sastav Vafen SS trupa (Waffen-Grenadier-Brigade der SS Charlemagne (französische No. 1). Konačno, u februaru 1945. godine ona dobija poznato ime koje smo već naveli (33.Waffen-Grenadier-Division der SS Charlemagne – französische No. 1).

Divizija je učestvovala u odbrani Pomeranije gde je vrlo brzo desetkovana, pa je već idućeg meseca povučena istočno od Nojštrelica (Neustrelitz); tamo je trebalo da bude na odmoru i radi popune. Međutim, vremena za odmor nemačkim trupama i njihovim simpatizerima uveliko je isticalo, pa je divizija (ono što je ostalo od nje) prebačena u podršku berlinskog garnizona.

Noću 23. na 24. april 1945. komandant divizije, brigadefirer SS Gustav Krukenberg (rang general-majora) dobio je naređenje iz rajhskancelarije da se smesta javi komandantu odbrane Berlina. Na papiru je to bila solidna formacija, ali od početnih sedam i po hiljada i ona se istopila na nešto više od hiljadu pripadnika.

Od onih koji nisu više želeli da se bore formiran je radni bataljon. Međutim, 300 fanatika je rešilo da se bori do kraja. Na devet kamiona uspeli su da se probiju kroz severozapadna predgrađa samo nekoliko sati pre nego što su Sovjeti potpuno opkolili grad.  

Kada su stigli do olimpijskog stadiona u Šarlotenburgu pregrupisali su se, popunili zalihe municije iz napuštenog skladišta Luftvafe i krenuli dalje. Jurišna grupa bila je podeljena na četiri streljačke čete sa po 60 do 70 ljudi. Komanda je predata hauptšturmfireru (u rangu kapetana) Anri-Žozefu Feneu (Henri Fenet). On je poveo jedinicu na istok Berlina u reon Nojkeln gde je stupio u borbu sa sovjetskim snagama.

Posle žestokih borbi u području četvrti Hasenhejde i posle odbrane aerodroma Tempelhof, 26. aprila Francuzi su krenuli ka zapadu grada preko kanala Landver (Landwehr) gde su se uključili u odbranu kvarta vladinih zgrada. Poslednji komandni punkt bio je blizu Hitlerove kancelarije u podzemnom delu stanice metroa Štadtmitte, u polupanom vagonu i uz svetlost sveća.

Prvog maja nastavili su očajnički otpor u ulici Lajpcigštrase, zatim u krugu Ministartva Luftvafe i na trgu Potsdam. Kada su ujutru, drugog maja čuli za kapitulaciju, poslednjih 30 boraca, od 300 koji su stigli u Berlin, napustili su bunker gde više nije bilo nikog živog. Može se sa sigurnošću reći da su francuski nacisti poslednji napustili Hitlerovu jazbinu. 

Sastav

I ova divizija bila je pravi konglomerat različitih nacija. Tu su bili, pored Francuza, bretonski nacionalisti, Švajcarci, Belgijanci, ruski emigranti, dobrovoljci iz ruskog zarobljeničkog sastava, pa čak i jedan Šveđanin. U ovoj diviziji našli su se i dobrovoljci iz francuske Indokine.

Pred početak odbrane Berlina, njima su se pridružili delovi dobrovoljačke motorizovane divizije Nordland i brigade Žan d’ Ark (Brigade Jeanne d’Arc). U jednu od mračnijih epizoda kratkotrajne i neslavne istorije ove divizije spada i streljanje njenih 12 pripadnika koji su se šestog maja u Bavarskoj (tek što su izašli iz bolnice gde su se lečili od rana), predali Angloamerikancima.

Sledećeg dana, sedmog maja, ovaj deo Nemačke došao je pod kontrolu Francuske; trupama je komandovao general Leklerk. Smatra se da je on bio ogorčen prizorima koje je video u jednom oslobođenom koncentracionom logoru pa je smesta naredio da se francuski nacisti postreljaju. Osmog maja oni su streljani bez suđenja, uzvikujući živela Francuska i pevajući Marseljezu. Po naredbi generala ostavljeni su da trunu, da bi ih tri dana kasnije sahranili Amerikanci. 

Sastav jedinice bio je nešto jednostavniji od divizije Nordland. U njoj su se nalazili, na dan formiranja u februaru 1945. godine, 57. i 58. dobrovoljački pešadijski puk ( Waffen-Grenadier-Regiment), 33. artiljerijski divizion (Artillerie-Abteilung), 33. protivtenkovski artiljerijski divizion ( Panzerjäger-Abteilung) i po jedna četa minera, veze i rezerve. Kada je vreme zalečilo bar neke rane, a Evropa se okrenula drugim ciljevima, preživeli veterani i potomci počeli su stidljivo, pa sve slobodnije, da se okupljaju i obeležavaju svoje godišnice.