Dok se pažnja sveta usmerava na Aziju i Bliski istok, u senkama Kariba odvija se nešto što podseća na tihu pripremu za novi front. Vašington, pod rukovodstvom Donalda Trampa, već ima na stolu poverljivu listu ciljeva u Venecueli, dokument koji, kako se tvrdi, čeka samo potpis predsednika.
U Karibskom moru već se nalazi oko deset hiljada američkih vojnika i osam ratnih brodova, među kojima i USS Gerald R. Ford, najveći i najmoderniji nosač aviona ikada sagrađen. U pratnji su podmornice, dronovi MQ-9 Reaper i borbeni avioni F-35. Zvanično, sve je deo „redovnog prisustva“, ali su izvori bliski Pentagonu potvrdili da su operativne grupe u stanju visoke pripravnosti.
Lista potencijalnih meta uključuje luke i aerodrome pod kontrolom režima Nikolasa Madura, ali i objekte koje koriste narkokarteli. Sam Tramp je, tokom razgovora s republikanskim senatorima, rekao da „razmatra opcije“, a vojni analitičari u Vašingtonu ocenjuju da se odluka može doneti iznenada, u trenutku kada to bude politički najpogodnije.
Scenariji koji se već uvežbavaju
U vojnom vrhu SAD govori se o tri moguće varijante delovanja, iako nijedna nije javno potvrđena. Najblaža podrazumeva tajne sabotaže i obaveštajne operacije unutar Venecuele – tiho onesposobljavanje infrastrukture kojom karteli i režim održavaju novčane tokove. To bi omogućilo efekat pritiska bez formalnog rata.
Druga mogućnost, koju mnogi smatraju realnijom, jeste precizni vazdušni udar. Napad bi bio kratak, ali snažan, usmeren na objekte za pretovar droge, vojne baze i skladišta goriva. Ideja je da se Maduro prikaže ranjivim i izolovanim, dok se u javnosti stvori slika odlučnog američkog poteza. Nekoliko analitičara, među njima i admiral Džejms Stavridis, smatra da bi Tramp upravo ovu opciju video kao „brzu i televizijski prepoznatljivu pobedu“.
Treća varijanta, otvorena invazija, pominje se samo u teoriji. Ona bi podrazumevala kopnenu operaciju sličnu onoj u Panami 1989. godine. Ipak, to je scenario koji ni najtvrđi jastrebovi u Pentagonu ne zagovaraju ozbiljno: previše rizika, previše nepoznanica i previše protivnika koji bi jedva čekali američki pogrešan korak.
Rat zbog droge? Ili zbog nečeg mnogo većeg
Zvanični izgovor za pritisak na Karakas ostaje „borba protiv trgovine narkoticima“. Međutim, i američki i međunarodni izvori jasno pokazuju da se u toj priči mnogo toga ne uklapa. Prema poslednjem izveštaju američke DEA, 84% zaplenjenog kokaina u SAD potiče iz Kolumbije, dok je Meksiko glavni izvor fentanila, droge protiv koje je Tramp najavio „rat bez milosti“. Venecuela se u tim podacima praktično i ne pojavljuje niti se pre pojavljivala.
Zato mnogi analitičari smatraju da je pravi motiv ekonomske i geopolitičke prirode. Venecuela sedi na najvećim poznatim rezervama nafte na svetu – više od 300 milijardi barela, čak pet puta više od američkih. Većina tih rezervi nalazi se u pojasevima Orinoka, gde je eksploatacija teške nafte zahtevna i skupa, ali dugoročno strateški neprocenjiva. Kontrola nad takvim izvorom, naročito u trenutku globalnih energetskih previranja, značila bi povratak SAD u igru kao apsolutnog arbitra u regionu.
Uz to, Venecuela je i jedna od značajnih uporišta ruskog i kineskog uticaja u tom delu sveta. Moskva održava tehničku saradnju u oblasti odbrane, a Peking čak drži deo državnog duga kroz kreditne aranžmane. Napad na Karakas, makar ograničen, bio bi jasan signal dvema silama, ali i ogroman rizik.
Kockanje na ivici realnosti
U diplomatskim krugovima u Bogoti i Meksiko Sitiju vlada uverenje da bi američki napad, makar ograničen, izazvao lančanu reakciju u regionu: pad cena nafte, izbeglički talas i moguće otvaranje prostora za oružane grupe koje već godinama deluju na granicama Kolumbije i Brazila.
Trampova administracija, s druge strane, vidi šansu da prikaže odlučnost, stvori novi „mini uspeh“ u spoljnoj politici i istovremeno pokaže domaćoj javnosti da se bori protiv kartela – što u predizbornom diskursu uvek donosi poene.
Međutim, između javnih poruka o „ratu protiv droge“ i stvarnih interesa krije se mnogo složenija igra. U njoj Venecuela nije samo zemlja južno od Kariba, već ključni deo energetske slagalice sveta u kome nafta ponovo postaje valuta moći.
Dijagram “10 zemalja sa najvećim brojem dokazanih rezervi nafte” je malo diskutabilan, jer nije savim tacan. Naime, mozda je Venecuela potpuno istrazila svoja nalazista nafte, ali Rusi svoj ogromni Sibir nisu istrazili ni 50%, a jos nisu poceli ozbiljnije da istrazuju ni svoj deo Arktika koji je sasvim moguce bogatiji cak i od Sibira.
Opet lazes i manipulises istinom, dakle dokazane rezerve nafte Venecuele su 310 milijardi barela a Rusistan ima samo 80 milijardi dokazanih rezervi nafte.
Medjutim kad se uzme u obzir jos uvek neispitane i sasvim moguce rezerve onda US ima 264 milijardi barela a Rusistan 256 milijardi barela.
Najvece strateske rezerve nafte opet imamo mi sa preko 35 milijardi barela.
Imamo najvece rezerve zlata sa preko 13.000 tona.
Imamo najvece rezerve gasa, sa Kanadom koja je nas dominion, najvece rezerve dijamanata jer kupujemo celogodisnju proizvodnju Bocvane i South Africe.
@ Buter,
prestani da lazes da si u Americi ja sam te odavno provalio komsijski botu, ti si USA video samo na razglednici od kuma iz Cikaga.
Sto se tice americke nafte trebao bi da znas da USA izvlaci tu sirovinu najtezim, najskupljim i najopasnijim nacinom- frekingom, a da Amerika ima vise nafte od Rusije je bas presmesno. Rusi je samo exportuju i odgovori mi zasto Amerika importuje naftu iz Kanade i sa Bliskog istoka?
Na racun prirodnog gasa je slicna situacija, Amerikanci izvlace gas sa tim istim frekingom,
a Rusi imaju dokazano najvece rezerve gasa na svetu.
Ti mi komso reci iskreno koliko je domacinstava u USA gasificirano? U Rusiji je 75%, najvise na svetu.
Ma trpaju ga svima i ne vade , jer su najjaci.