Često se bavimo helikopterima, letelicama koje su vrlo brzo zauzele nezamenjivo mesto kako u stroju, tako i u građanskoj avijaciji. Ipak, zbog rizika, tipičnih za helikoptere, Amerikanci su tek krajem pedesetih počeli da ih koriste za potrebe prevoza predsednika SAD. Njegovo korišćenje prvi je 1957. godine započeo Dvajt Ajzenhauer na helikopteru Bel sijuks (Bell UH-13J Sioux).
Posle samo godinu dana prešlo se na H-34 (Sikorsky H-34), da bi 1961. godine stigao i VH-3A morski kralj (Sikorsky S-61 Sea King). Prvi helikopteri nisu imali VIP pogodnosti kao što su klimatizacija, toalet, kuhinja, pa ni zahtevnu komunikacijsku opremu. Do 1976. godine helikopterski prevoz predsednika zajedno su obavljali Korpus mornaričke pešadije (United States Marine Corps) i KoV SAD (United States Army).
Helikopteri Armije koristili su pozivni kod Army One, oznaku svake letelice Mornaričkog korpusa na kojoj bi se našao predsednik SAD. Pozivni broj Mornarički dva (Marine Two) dobijaju letelice koje prevoze potpredsednika.
Helikopteri za ove potrebe prošli su kroz mnoge modifikacije. Bez obzira na kraće rute i oni moraju imati sve komunikacijske sisteme kao i Air Force One, predsednički avioni o kojima brine USAF. Novi morski kralj, VH-3D (Sikorsky SH-3 Sea King), ušao je u flotu 1978. godine.
Model VH-60N crni jastreb (Sikorsky UH-60 Black Hawk) uveden je 1987. godine i oba modela korišćena su istovremeno da bi se unapredila postojeća tehnološka rešenja na njima. Do 2001. godine iscrpljene su mogućnosti modernizovanja ovih aparata jer se pokazalo da dodatna oprema smanjuje letne karakteristike i domet, te tako i upotrebnu vrednost.
Do 2009. godine u floti je bilo 11 VH-3D i osam VH-60N. Sticaj okolnosti je hteo da 16. VII 2009. godine prvi put posadu čine samo žene. Tada je i poslednji put letela Dženifer Grivs, major, prva žena pilot predsedničkog helikoptera. Do te godine Mornarički jedan nije imao nikakvih problema niti ga je iko napao.
Novinari su zabeležili da je 2006. godine Džordž V. Buš u društvu odlazećeg portparola morao da pređe u limuzinu, jer s helikopterom nešto nije bilo u redu. Napadi 11. septembra pokazali su da se flota helikoptera mora mnogo efikasnije opremiti komunikacionim, transportnim i bezbednosnim sistemima, ali je opet ograničenje nosivosti bilo glavna prepreka.
Aprila 2002. godine Ministarstvo odbrane pokrenulo je VXX program (Presidential Helicopter Replacement Program – program za zamenu predsedničkog helikoptera). Ono je zadužilo Mornaricu da dizajnira nov helikopter do 2011. godine. Novembra 2002. godine traženo je da se program ubrza, pa je Ministarstvo odgovorilo da bi novi helikopter mogao biti gotov krajem 2008. godine, zatraživši od kompanija koje su učestvovale u projektu da istovremeno počnu razvoj i proizvodnju.
Jedini konkurenti bili su Lokid Martin (Lockheed Martin) i Sikorski (Sikorsky Aircraft). Lokid se udružio s kompanijom Agusta Vestlend (AgustaWestland, englesko-italijanska korporacija). Lokid je ponudio model Agusta Vestlend AW101 (AgustaWestland AW101). Sikorski je ponudio S-92 (Sikorsky S-92 / H-92 Superhawk).
Iz ove trke Lokid je izašao kao pobednik pa je Mornarica njemu dodelila u januaru 2005. godine ugovor da razvije i napravi 28 aparata. Pobednik je dobio oznaku VH-71 Kestrel (mali soko koji brzo maše krilima lebdeći dok traži plen).
Prvih pet bili su jednostavniji VH-71 koji su stigli u flotu 2010. godine s 23 unapređene verzije čija je modernizacija završena do 2015. godine. Cilj je bio da se svi VH-3D i VH-60N, kao i pet početnih VH-71 povuku do te godine, ostavljajući flotu Mornaričkih jedan s 23 helikoptera. Procenjena vrednost zamene cele flote je preko šest milijardi dolara.
Kako funkcioniše jedinica HMX-1( Marine Helicopter Squadron One), bar prema onome što se javno demonstrira? U cilju bezbednosti Mornarički jedan uvek leti u grupi od nekoliko letelica koje se ni po čemu ne razlikuju. U toku leta oni menjaju mesta u formaciji. Pored toga, svi helikopteri su opremljeni sredstvima infracrvenog i radio-elektronskog dejstva protiv samonavođenih raketa.
Ceo sastav ove jedinice mora imati upotrebljivost na nivou Jenki Beli (Yankee White). To je administrativni naziv koji je odredilo Ministarstvo odbrane nazvavši tako program lične bezbednosti predsednika (PSD-Presidential Support Duties, program presedničke podrške).
Istaknimo još jednu protokolarnu finesu, kako bismo stekli uvid u to koliko je skupo i složeno prebacivanje predsednika SAD. Čak i kada leti s Vazdušnom tvrđavom jedan (Air Force One), transportni avioni nose i helikoptere Mornarički jedan, kao i predsedničku limuzinu.
