Evropski program razvoja lovca 6. generacije FCAS (Future Combat Air System) ulazi u najkritičniju fazu. Projekat koji prevazilazi 100 milijardi evra zamišljen je kao kičma evropske vazdušne moći posle 2040: novi lovac, „rojevi“ bespilotnih pratioca, senzorska mreža i „klaud“ za borbene podatke. Na papiru – impresivno.
U praksi – sve lošije i lošije, jer političke trzavice u Parizu i tvrda pozicija Dassaulta prema partnerima iz Nemačke i Španije guraju scenario koji mnogi više ne smatraju nemogućim: Francuska izlazi, FCAS puca po šavovima.
Zašto je Francuska bitna i zašto preti da ode
Dassault, posle globalnog uspeha „Rafala“, uveren je da može sam da povuče razvoj sledeće generacije. Francuska ima koherentne lance u motorima (Safran), avionici i senzorima (Thales), naoružanju (MBDA) i specifične zahteve koje partneri teško gutaju. Dakle, od pune kontrole nad softverom i misijskim sistemima do nuklearne uloge – crvene linije koje Pariz ne želi da deli.
Ovaj film je Evropa već gledala. Francuska je devedesetih napustila zajednički projekat i izabrala sopstveni put: rezultat su bili lovci „Rafale“ i „Eurofighter Typhoon“ – dve konkurentske platforme, dva ekosistema, dve logistike. Danas se slično razilaženje nazire u FCAS-u: Dassault traži vodeću tehničku ulogu na samom avionu, Airbus želi ravnopravnost, a kompromis se ne nazire.
Može li FCAS da preživi bez Pariza?
Kratak odgovor glasi: teško u istom obimu i istim rokovima. Francuska ne donosi samo budžet i industriju, ona donosi projektantsko „srce“ borbenog aviona, dug niz taktičko-tehničkih iskustava i jedinu preostalu nuklearnu misiju u EU. Bez Pariza, Berlin i Madrid bi morali da redefinišu ceo koncept.
To znači smanjiti ambicije (od „punokrvnog“ lovca 6. generacije ka 5.5 „restajlingu“), spojiti platformu sa već postojećim rešenjima i motorima ili promeniti konzorcijum.
Otuda i „Plan B“ o kojem se u evropskim krugovima govori mesecima: približavanje britanskom programu „Tempest“ (danas u formatu GCAP, sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Italijom i Japanom).
Plan B bi za Nemačku i Španiju značilo ulazak u nešto brži vremenski ovir, veću bazu dobavljača i manji rizik fragmentacije resursa, ali i prihvatanje britansko-japanskih standarda, prioriteta i podela posla.
Šta radi Francuska ako zaista izađe
Pariz bi gotovo sigurno krenuo u „Rafale NG“ – duboku modernizaciju koja prelazi u novu generaciju: veći fokus na senzor-fuziju, pasivne detekcije, „loyal wingman“ bespilotne pratioce, napredni potpis i elektronsko ratovanje, uz novu generaciju motora Safran/MTU i modularnu avioniku Thalesa.
Time bi Francuska zadržala punu suverenost, kontinuitet izvoza i nuklearnu sposobnost. Rizik? Veći početni troškovi i teže popunjavanje ekonomije obima bez nemačko-španske narudžbine.
Posledice po Nemačku i Španiju
Ako Francuska ode, Berlin i Madrid imaju tri nelake opcije. Mogu nastaviti „FCAS-light“ bez Pariza uz kašnjenja, rezanje ambicija i precrtavanje industrijske podele. Mogu ući u GCAP (Tempest) program što je politički i industrijski najrealnije, ali uz cenu gubitka „liderstva“. Takođe, mogu se osloniti duže na flote američkih F-35 i F-18 i modernizovani Eurofighter.
U sva tri slučaja, rokovi se produžuju, a troškovi rastu.
Evropa time rizikuje reprizu stanja iz 2000-ih: dva programa, dve doktrine, dva logistička sveta. Interoperabilnost u NATO-u već vuče ka F-35, pa bi dvostruki evropski razvoj dodatno razvodnio novac i ljude. Umesto jedne zajedničke porodice sistema (lovac + bespilotni pratioci + borbeni „klaud“), dobiće paralelne ekosisteme sa skupljim održavanjem, preklapanjem kapaciteta i teškim kompromisima u zajedničkim misijama.
Čak i u najsrećnijem scenariju, demonstrator 6. generacije leti tek sredinom 2030-ih, operativni ulazak posle 2040. godine. Svako cepanje konzorcijuma znači novo usporavanje. Budžet od preko 100 milijardi brzo postaje 150, a politička volja promenljiva.
od pocetka je bilo jasno da od te price nema nista narocito ako se proprate francuski portali