Pakistan i Avganistan u Istanbulu pokušavaju da pretoče dogovoreni prekid vatre u trajniji mehanizam, nakon najtežih graničnih okršaja od 2021. godine. Cilj razgovora je da se uspostavi jasna procedura sprovođenja sporazuma iz Dohe: kako se prekid vatre aktivira, ko ga nadzire, kako se rešavaju incidenti i na koji način se potvrđuju navodi o prekršajima. Dok pregovori traju, Islamabad poručuje da „postoji opcija otvorenog rata“ ako dogovor izostane, ali i dodaje da talibani „žele mir“.
Sukobi su buknuli kada je Pakistan zatražio jači talibanski pritisak na militante koji, prema Islamabadu, koriste utočišta unutar Avganistana za napade preko granice. Usledili su pakistanski vazdušni udari s one strane Durandove linije i artiljerijska razmena koja je odnela desetine života i zatvorila glavne prelaze.
Kabul optužbe odbacuje, tvrdeći da operacije Pakistana narušavaju avganistanski suverenitet. Poslednjih nekoliko dana, otkako je privremeni prekid vatre potvrđen, novih incidenata nema, ali granični prelazi ostaju zatvoreni ili rade sa ograničenjima, što pogađa trgovinu i snabdevanje pograničnih zajednica.
Suština spora nije nova: Pakistan godinama insistira da talibani obuzdaju Tehrik-e-Taliban Pakistan (TTP) i srodne mreže, dok talibanske vlasti u Kabulu balansiraju između obećanja o bezbednosti, unutrašnjih rivaliteta i rizika da odlučnije akcije izazovu nove žarišne tačke. Na terenu, svaka greška u proceni – pogrešno identifikovan kamp, udar u blizini naselja ili smrt civila – lako može da uruši krhku obustavu vatre i vrati spiralu odmazde.
Istanbul zato služi kao test zrelosti za obe strane: da li mogu da izgrade tehnički okvir koji nadilazi političke izjave. Takav okvir bi, u minimalnoj verziji, uključio zajednički kontakt-centar i stalnu liniju za hitne slučajeve, zajedničke izviđačke timove i jasna pravila za razmenu obaveštajnih podataka o militantnim grupama.
U naprednijoj varijanti, strane bi dogovorile i mehanizam verifikacije (uz posmatrače koje obe strane prihvataju), kalendar otvaranja prelaza i protokol za brzo obnavljanje saobraćaja posle incidenta.
U pozadini je i šira realpolitika: Islamabad ne želi dugi rat niskog intenziteta koji iscrpljuje vojsku i ekonomiju, ali neće tolerisati kontinuirane napade na svojoj teritoriji. Talibani traže međunarodnu legitimnost i ekonomski dah, što je teško izvodljivo bez stabilnih odnosa sa susedom. Turska i Katar, domaćini prethodnih procesa, imaju kapacitet da olakšaju tehničke dogovore, ali održivost zavisi isključivo od onoga što se dešava duž granice.
Ako razgovori uspeju, dobićemo „mehanizovani“ prekid vatre sa jasnim procedurama, delimično otvaranje prelaza i smanjenje rizika od iznenadnih udara. Ako propadnu, obe strane će se vratiti logici sile: precizniji udari preko granice, šire bezbednosne operacije i veći pritisak na lokalne zajednice koje su i do sada najviše plaćale cenu.
Zbog toga je ishod u Istanbulu manje stvar retorike, a više pitanje da li će na terenu nastati minimum poverenja i unapred dogovoreni redosled koraka kad – ne ako – do narednog incidenta ponovo dođe.
Zar im ovim Talibanima nije vise dosta ratova?
Blago Amerikancima sa ovim budalama.
A sto ne bi bilo i nama. Imamo i mi sa balkana namesku. Prodajite im.