Brisel želi svoj „Starlink“: EU giganti Airbus, Thales i Leonardo udružuju snage protiv Ilona Maska

Evropa je odlučila da se u svemiru više ne igra sama protiv sebe. Nakon godina međusobne konkurencije, najveći evropski giganti iz oblasti vazduhoplovstva i svemirske tehnologije, Airbus, Thales i Leonardo, udružuju snage u ambicioznom projektu koji bi mogao da promeni odnose na globalnom tržištu satelita.

Cilj je jasan: suprotstaviti se ubrzanom rastu Starlinka i njegovog osnivača Ilona Maska, koji je u protekloj deceniji postao gotovo sinonim za komercijalni svemir.

U Parizu je u četvrtak objavljen preliminarni sporazum o osnivanju zajedničke kompanije koja će objediniti satelitske poslove ovih korporacija. Nova firma, čije će sedište biti u Francuskoj, trebalo bi da počne sa radom 2027. godine i zapošljavaće oko 25.000 ljudi, sa ukupnim prihodima od 6,5 milijardi evra prema podacima iz 2024. godine. Biće to najveće evropsko spajanje u svemirskoj industriji još od formiranja proizvođača raketa MBDA davne 2001. godine.

Francuski ministar finansija Rolan Leskije izjavio je da će novi projekat „ojačati evropski suverenitet u kontekstu intenzivne globalne konkurencije“, aludirajući na činjenicu da Evropa poslednjih godina gubi tempo u odnosu na američke privatne gigante poput SpaceX-a i Amazonovog projekta Kuiper.

Pregovori o ovom poduhvatu, interno nazvanom „Projekat Bromo“, trajali su gotovo dve godine i uključivali su složene razgovore između akcionara, vlada, sindikata i Evropske komisije. Odluke su morale da se usklade i sa interesima u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Italiji i Francuskoj, što samo pokazuje koliko je projekat politički osetljiv, ali i strateški važan.

Prema dogovoru, Airbus će posedovati 35% akcija, dok će Thales i Leonardo imati po 32,5%. Planirano je da upravljačka struktura bude „uravnotežena“, što u prevodu znači da niko neće imati apsolutnu kontrolu, već će odluke donositi zajednički. Kada se finalni ugovor zaključi 2027. godine, očekuje se da će udeli biti dodatno usklađeni kroz finansijske kompenzacije između partnera, čime će svaki od njih efektivno imati trećinu vlasništva.

Evropski „svemirski savez“ rodio se iz potrebe, ali i iz frustracije. Kompanije koje su nekada bile lideri u izgradnji složenih satelita za geostacionarne orbite, danas su suočene sa novom realnošću: tržište se pomerilo ka jeftinijim, manjim i brojnijim satelitima u niskoj Zemljinoj orbiti. U toj sferi, Starlink je neprikosnoven, više od 6.000 aktivnih satelita koji obezbeđuju internet širom planete i čine Ilona Maska najvećim svemirskim operaterom na svetu.

Za Evropu, ovo partnerstvo nije samo poslovni potez već i pitanje strateške nezavisnosti. Kontinentalne vlade već duže upozoravaju da previše zavise od američkih mreža za satelitsku komunikaciju. Evropska unija pokušava da odgovori projektom IRIS², novom generacijom evropskih satelita, ali sada je jasno da industrija traži dublju integraciju i veću efikasnost kako bi bila konkurentna.

U ovom trenutku, Airbus, Thales i Leonardo već dele deo istorije: upravo su njih tri još pre dve decenije formirali MBDA, zajedničku kompaniju koja danas proizvodi najveći deo evropskih raketnih sistema. Model „Bromo“ tako u mnogome ponavlja taj recept — spajanje resursa, smanjenje troškova i zajednički razvoj tehnologija koje bi mogle da posluže i civilnim i vojnim potrebama.

Rukovodioci firmi naglašavaju da nema planova za nova otpuštanja, iako su u poslednjih godinu dana već smanjili oko 3.000 radnih mesta u svemirskom sektoru. Umesto toga, najavljuju „period stabilizacije i rasta“, odnosno nadaju se da će zajednički projekti doneti nove narudžbine i otvoriti prostor za razvoj modernih konstelacija satelita, sposobnih da pariraju Starlinku.

Ako sve bude išlo po planu, Evropa bi mogla da dobije sopstvenu mrežu satelita koja bi obezbedila brzi internet, nadzor i komunikaciju nezavisno od američkih kompanija. Ili, kako je jedan francuski komentator duhovito primetio:

„Ako već ne možemo da sletimo na Mars, barem možemo da pokažemo da i Evropa ima nebo iznad glave koje kontroliše sama“

Ipak, ostaje otvoreno pitanje da li će evropski „svemirski savez“ uspeti da zaobiđe poznate boljke, dugačke procedure, preklapanja nadležnosti i sitne, ali uporne rivalitete među državama i dobavljačima. Čak i manji programi često klize u promene specifikacija i nova odobrenja. Ako se taj obrazac ponovi u projektu ove veličine, 2027. lako može postati nova startna linija, a ne ciljna.

Tu je i realpolitika, presudan faktor naših dosadašnjih analiza. Posle prekida sa jeftinijim energentima, evropska proizvodnja živi sa višim ulaznim troškovima. To se preliva i na svemirski lanac, od metala i kompozita do testnih postrojenja i logistike. Ambicija da se izgradi sopstvena konstelacija satelita time postaje skuplja i sporija, pa svaki mesec kašnjenja košta više nego pre.