Zaboravljeni američki tegljač M-5: moćna mašina koja je vukla topove od SAD do Jugoslavije

Na više vojno-tehničkih portala i foruma godinama se vode isrcpne i veoma interesantne diskusije na temu vučena ili samohodna artiljerija? Mi ćemo svakako nekom prilikom dati svoj doprinos i komentar. Svedoci smo kako su se tokom SVO do sada urušile ili kardinalno izmenile mnoge taktičko-tehničke, pa i strateške postavke; kao u svakom ratu, uostalom.

Neka sredstva su postala dominantna, druga broje poslednje dane jer ih surova ratna stvarnost šalje u rashod, zajedno s njihovim pravilima službe. Na stepama Donbasa deklasirana je vučna artiljerija, ali je i samohodna morala da menja svoj koncept. Kao jednim od razloga ove dileme (vučena vs samohodna), upoznajmo se s jednim old-tajmerom, dugogodišnjim sredstvom vučene artiljerije.

Artiljerijska oruđa vučena su i premeštana na različite načine kroz istoriju. Slonovi, kamile, konji, volovi, pa i ljudi ponekad, morali su da se upregnu kako bi ovo dragoceno sredstvo dovukli tamo gde treba. U brdsko-planinskim jedinicama korišćene su i mazge, pa bi jedan mali konvoj tih životinja nosio rastavljen posebno konstruisan brdski top.

Već je prvi svetski rat pokazao potrebu za samohodnom artiljerijom, a Drugi ju je potpuno afirmisao, pokazujući i njene nedostatke. Vučena artiljerija uzdala se sve više u traktore, kamione povećane snage i namenski konstruisane tegljače. 

Jedan od najpopularnijih, koji se kretao putevima i poligonima i naše zemlje, bio je M5 (High-speed Tractor, traktor velike brzine). Bio je to tipičan proizvod američke industrijske škole. Početni nedostatak tih sredstava Amerikanci su brzo krenuli da nadoknađuju, pa je njegovo projektovanje počelo već 1941. godine na osnovi lakog tenka M3 (Light tank M3 Stuart).

Ovaj tenk koji se može videti i u postavci Vojnog muzeja na Kalemegdanu dobio je ime po generalu Stjuartu (James Ewell Brown Stuart), junaku Građanskog rata. Kompanija Internešenel Harvster (International Harvester, u Čikagu, država Ilinois – SAD), jedan od najvećih svetskih proizvođača komercijalnih traktora,  napravila je tri probna primerka (T13, T20 i T21).

Posle opitovanja za pobednika je proglašen T21 koji je dobio armijsku oznaku M5. Po američkim podacima, veći deo konstrukcije preuzet je sa prototipa T13 koji je bio pogonjen linijskim šestocilindričnim motorom R6572 kompanije Kontinental (Continental Motors Corporation, Alabama, SAD, danas Continental Aerospace Technologies). On je razvijao 235 KS (175 kW) pri 2.900 obrtaja. Maksimalna brzina na putu bila je 56 km/h, a jednim tankovanjem mogao je preći 201 kilometar. 

Tegljač je formacijski bio previđen za vuču haubica M101 kalibra 105 mm (ranije varijante M2A1) i M1 kal. 155 mm, topa ”Dugački Tom” (M1/M2/M59 155mm, Long Tom), PA topova i opreme za PVO, prevoz posade oruđa i bojevog kompleta, kao i prikolice M10. Tegljač je pri tom imao i vitlo (motalicu) М5 “Garwood”.

Kapacitet b/k je bio različit, pa je za haubicu 105 mm tegljač mogao da ukrca 56 granata, za ”Dugačkog Toma” 38, a za haubicu M1 155 mm samo 24 granate. Formacijsko oružje bio je mitraljez brauning M1919A4 kalibra 7,62× 63 mm. Van zone dejstva tegljači nisu nosili mitraljez. Tegljač je proizvođen u pet modifikacija:

• M5: šasija tenka M3 Stjuart, otvorenog tipa, sa platnenom tendom (soft top). Mesto vozača je bilo po srednjoj osi vozila.
• M5A1: Na šasiji tenka M5 Stjuart, ova verzija imala je zatvoren krov (hard top), a mesto vozača je bilo na levoj strani.
• M5A2: ova verzija je bila na šasiji tenka M5A1 Stjuart s otvorenim krovom i mestom vozača po sredini. 
• M5A3: na šasiji tenka M5A1 Stjuart, zatvorenog krova i mestom vozača na levoj strani.
• M5A4: ovu verziju lako je prepoznati po kutijama za municiju koje su se nalazile duž bočnih strana vozila radi lakšeg pristupa.  

Ko je sve koristio ovaj tegljač?

● KoV SAD  ga je uvela u naoružanje 1942. godine, a masovnije korišćenje počelo je 1943. godine. Izvesno vreme posle Drugog sv. rata još je korišćen, da bi bio povučen usled neracionalnosti i zbog pojave novih modela oruđa i tegljača. Tegljači su masovno potom prodavani ili ustupani (pa i poklanjani) saveznicima. 

● Velika Britanija ih je koristila kroz program lend-liz.

● SSSR je 1944. godine dobio najmanje 200 tegljača iz programa lend-liz. Korišćeni su u delovima 39, 45. i 46. topovske artiljerijske brigade, delovima Pete i Devete artiljerijske divizije RVGK (резерва Верховного Главнокомандования – rezerva Vrhovne komande) i jedinicama Četvrtog ukrajinskog fronta. Uporedo s nekim dobrim osobinama, Sovjeti su imali primedbu da ovaj tegljač može povući oruđa mase samo do osam tona, a i prohodnost se pokazala neodgovarajuća. Posebno su u trupi bili nezadovoljni velikom potrošnjom visokooktanskog benzina KB-70.

● Jugoslavija je imala bar dva modela (kraći, s platnenim krovom i duži, s metalnom pokrivkom) koje je koristila u različite svrhe, uglavnom u artiljeriji i delom u PVO za vuču pomoćnih uređaja za identifikaciju letelica. I naši vojnici su se žalili na veliku potrošnju i slabu prohodnost ovih vozila. Vozilo se moglo videti još uvek sredinom šezdesetih godina u artiljerijskim pukovima, kada su na smenu došli sovjetski tegljači i namenski kamioni domaće proizvodnje.

● Japan je posle Drugog sv. rata dobio izvestan broj vozila za Japanske snage samoodbrane.

● Pakistan je posle proglašenja nezavisnosti 1947. godine dobio malu količinu tih vozila koja su se do tada nalazile u oružanim snagama Britanije u Britanskoj Indiji.

● Savezna Republika Nemačka je, po formiranju Bundesvera, dobila iz vojne pomoći tegljače iz SAD koji su označeni kao Vollkettenartillerietraktor M5A4.

● Za oružane snage Belgije, Austrije, Libana i Španije nije poznat podatak o broju korišćenih vozila.

● Tokom rata, od 1942-1945. godine, mnogi saveznici iz antihitlerovske koalicije takođe su dobijali ova vozila. Našli su se i na posleratnim ratištima u Koreji i Libanu. 

Taktičko-tehničke osobine: