Ako je geopolitička napetost termometar, skala između Karakasa i Vašingtona poslednjih nedelja uporno prelazi u crveno. Tenzije su eksplodirale onog trenutka kada je administracija predsednika Donalda Trampa udvostručila nagradu za hapšenje Venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura na 50 miliona dolara uz optužbe za trgovinu drogom, a potom rasporedila snažan pomorski kontingent sa hiljadama marinaca duž karipskih ruta u okviru „kontra-narko-terorističke“ operacije.
Od tada, američka vojska je potopila četiri plovila za koja tvrdi da su prevozila drogu, pri čemu je, prema navodima, stradalo najmanje 21 lice. U Karakasu to čitaju kao poslednju etapu dugog pritiska čiji krajnji cilj vide u smeni režima.
Od „lažne zastave“ do bunkera i ježeva
Vrhunac nervoze stigao je 7. oktobra, kada je Maduro javno tvrdio da su snage bezbednosti sprečile „lažnu operaciju“ podmetanja eksploziva u krugu američke ambasade u Karakasu — navodno s namerom da se krivica svali na venecuelansku državu i time opravda eskalacija. Imena „uskoro poznata“, kako je govorio predsednik, nisu objavljena, ali je poruka bila jasna: režim očekuje provokacije i priprema se za najgore.
Od reči do dela nije prošlo mnogo. Duž strateškog autoputa Karakas–La Gvaira pojavile su se protivtenkovske prepreke tipa „jež“. Vojska je izvela niz vežbi „brze evakuacije“ — premeštanje ljudstva, dokumentacije i naoružanja iz baza — a u Katija La Mar prikazani su marinci u scenariju hitnog izvlačenja.
Objavljene su i fotografije alternativnog, podzemnog komandnog mesta nacionalne garde, dok su u planinama zapadno od prestonice snimljeni aktivni radari YLC-18. Sa piste baze La Karlota, uočena su dva lansera PVO Buk-M2E u položaju borbene gotovosti.
Poruka javnosti i potencijalnom agresoru je dvostruka. Venecuela „vidi“ i „pogađa“. U prevodu: ima radarsko pokriće, PVO, rezervne komande i planove za rasipanje kritičnih kapaciteta.
I druga strana pomera figure
Vašington, sa svoje strane, ne skriva da se u zapadnom Atlantiku i Karibima gomilaju sredstva. U Portoriku je primećen AC-130J Ghostrider 73. eskadrile specijalnih operacija USAF — leteća artiljerijska platforma obrazac „noćne more“ za lako utvrđene ciljeve.
Sa Trinidada i Tobaga stigle su fotografije helikoptera MH/AH-6M „Little Bird“ i MH-60M „Black Hawk“ 160. puka za specijalne operacije (SOAR). To nisu letelice koje „pokazuju zastavu“, to su alati za tihu infiltraciju, precizne udare i podršku specijalnim timovima — u prevodu, signal o spremnosti da se pređe sa presretanja plovila na ciljana delovanja dublje u kopnu.
Uz to, latinoamerički mediji beleže prelete modernih američkih borbenih i izviđačkih letelica severno od Karakasa. U scenarijima koji kruže, pominje se desant mornaričkih SEALs timova u zoni Katija La Mar, blokada glavnog grada s mora i brzo preuzimanje ključnih tačaka, pre svega aerodroma.
Takva operacija ne liči na „veliku invaziju“ u stilu onih koje smo gledali 20. veka; pre je reč o hibridnom modelu koji kombinuje pomorski pritisak, specijalne snage i vazdušnu nadmoć za brzu promenu političke odluke na terenu.
UN: korak nazad, barem retorički
Na hitnoj sednici Saveta bezbednosti 10. oktobra, zamenik generalnog sekretara UN Miroslav Jenča pozvao je na deeskalaciju i podsetio da se i borba protiv transnacionalnog kriminala mora sprovoditi u okviru međunarodnog prava i Povelje UN.
Diplomatski je rečeno: ni „kontranarko“ etiketa ne abolira upotrebu sile preko granice bez šireg legitimiteta. Poziv na uzdržanost došao je u trenutku kada je Tramp, prema navodima, prekinuo diplomatske kontakte (obustava kanala preko specijalnog izaslanika Ričarda Grenela), što šanse za brzo odvrtanje „ventila za popuštanje pritiska“ spušta na minimum.
Zašto sada? Resursi, politika i taktika pritiska
Venecuela poseduje najveće potvrđene rezerve nafte na svetu. Bilo kakva promena režima, po logici dela američkih stratega, mogla bi da „otključa“ nova stabilna snabdevanja za Zapad, spusti globalne cene i oslabi protivnike koji zavise od visokih prihoda od energenata.
Ipak, tržište je hirovito: barel Brenta se već kreće oko 62 dolara. Dodatni pad rizikuje novi talas bankrotstava u sektoru američke nafte iz škriljaca — paradoksalno, i to ulazi u kalkulaciju.
Druga strana računa izgleda ovako: Tramp eskalira kako bi naterao Karakas na ustupke bez otvaranja rata. Podizanje uloga — od nagrade za hapšenje, preko pomorskih patrola i potapanja čamaca, do demonstracije SOCOM kapaciteta — kreira spoljni pritisak i unutrašnju nervozu u Karakasu.
Iako to ne znači da je kopnena intervencija van stola, „rat bez rata“ (napadi ograničenog dometa, specijalne operacije, udari po komandnim i komunikacionim tačkama) ostaje verovatniji prvi korak.
Snaga i slabosti Karakasa
Venecuelanska vojska nije bezazlena meta. Godinama je investirala u slojevitu PVO (S-300VM, Buk-M2E, Pancir), radare različitih traka (primer YLC-18), mrežu podzemnih i rezervnih komandnih mesta, kao i, ne manje važno, urbano-teritorijalnu odbranu sa osloncem na brojčano velike milicijske formacije. Geografija je na njenoj strani: planine, džungle i velika urbanizovana područja čine klasične oklopno-mehanizovane prodore veoma rizičnim i sporim.
Ipak, slabe tačke su takođe očigledne: teške nametnute sankcije, zavisnost od uvoza kritičnih komponenti, ograničena dostupnost rezervnih delova i održavanje sofisticiranih sistema pod pritiskom.
Ukoliko bi SAD išle na kampanju „dekapitacije“ — udari na komandne čvorove, PVO radare, energetski i komunikacioni skelet — Venecuela bi se suočila sa raskidom lanaca komande i logistike koje nije jednostavno „zakrpiti“ brzo.
Kako bi izgledala prva 72 sata?
U scenariju ciljane eskalacije, prva faza bi verovatno uključila:
- Elektronsko izviđanje i gašenje: platforme poput RC-135 i dronova dugog dometa mapiraju emisije PVO, pa zatim sledi ometanje i „zaslepljivanje“ radarske slike.
- Specijalne snage: mali timovi na kritičnim tačkama — obalske pristupnice, aerodromi, relejna brda — obezbeđeni helikopterima 160. SOAR (MH-60M, AH/MH-6M) i podržani AC-130J za preciznu vatru noću.
- Precizni udari: dalekometni udari projektilima po radarima, lanserima i C2 čvorovima; pokušaj da se „oslepi“ i „ugasi“ PVO.
- Informaciona komponenta: kampanja za demoralisanje (poruke ka vojsci i javnosti), uz istovremeno signaliziranje mogućnosti za „siguran izlaz“ brojnim komandantima kako bi izdali Madura.
Venecuela bi, zauzvrat, aktivirala disperziju (rasipanje avijacije i PVO), maskiranje, lažne ciljeve i protivnapade dronovima/kruzerima kratkog dometa po izloženim objektima i pomorskim platformama. U urbanim zonama, država bi se oslonila na milicijske i policijske jedinice za usporavanje bilo kakvog pokušaja brzog zauzimanja ključnih zgrada.
Koliko je realna „velika“ invazija?
Malo verovatna. Ne zato što je nemoguća, već zato što joj nedostaje jasan put iz vojne pobede u političku stabilnost. Čak i ako bi američke snage za kratko vreme neutralisale PVO i zauzele ključne tačke, trajno držanje Karakasa i uspostava nove uprave u zemlji od 28 miliona ljudi otvorile bi rizike „beskrajnog rata“: gerilske akcije, sabotaže na energetskim i transportnim pravcima, humanitarni troškovi, međunarodni otpor i unutrašnja cena u Vašingtonu.
Zato je verovatnije da će pritisak ostati horizontalan (više domena, više instrumenata), nego vertikalan (masovno uvođenje snaga u samu zemlju).
Rat pritiska ili pritisak bez rata?
U ovoj fazi, logika oba aktera naginje ka maksimalnom pritisku uz minimalni direktni rizik:
SAD nastavljaju da testiraju crvene linije kroz specijalne platforme i pomorsku prisutnost, ostavljajući otvorenu opciju ograničenih udara. Venecuela odgovara mobilizacijom, fortifikacijom i propagandnom kontraporukom (vidimo vas, spremni smo), svodeći šanse iznenađenja na minimum i podižući cenu eventualnog napada.
Smena režima ide u korist onih u Vašingtonu koji računaju na resursnu „dividendu“. Međutim, svaka operacija koja iza sebe ostavlja vakuum, produženi urban gerilski otpor i međunarodne posledice, teško se uklapa u matricu brzih pobeda. Upravo zato je verovatnije da ćemo gledati igru živaca, „rat nerva“ sa oštrim ivicama — gde obe strane grade odbranu i scenarije, a UN, makar retorički, drži otvorena vrata za hladniju glavu.
Drugim rečima: oružje je već odavno na sceni; pitanje je da li će politika umeti da ga skloni iz kadra pre nego što padne prvi kadar filma koji niko ne želi da gleda do kraja.
Problem za Madura,velik deo naroda protiv njega ,pre nekoliko godina glad vladala u Venecuelu,nekoliko miliona ljudi napustilo zemlju,mnogi prezivljavli od pomoci iz inostranstva,a Venecuela najvece poznate naftne rezerve na svetu,i druga bogastva,minerali,vode,dobra kilima itd.
Korupcija i olosi od politicara. Nece im trebati. Ode Maduro kao da ga Bog nije ni dao. Samo jos malo da pripreme ameri pozadinu i zamene ga, uvek ima spremnih da zrtvuju tudju decu za svoje licne interese. A narod kao narod, ostace gladan samo sa drugom (USA) upravom.
Rusija treba da otvori bazu u Venecueli sa atomski glavama kao što Nato ima u Rumuniji i Poljsskoj
Rossia je već tamo.
Kasno je druže, trebalo je to odavno uraditi. I Rusima da se pridruži Kinezi. Lelekali bi ovi zapadnjaci samo tako, iako drže ta sranja u Poljskoj, Rumuniji i Turskoj.