Ukrajinska elektroenergetika kao meta

Upoznajmo se s licem i naličjem dejstava RF po elektroenergetskom sistemu Ukrajine. U svetlu najnovijeg ruskog napada na gasnu infrastrukturu Ukrajine, obratimo pažnju na sudbinu elektroenergetskog sistema ove zemlje koji je takođe, i sve više, pod stalnim udarima.

Na meti su u ratovima uvek bili i izvori energije, stoga ni Ukrajina nije izuzetak. Time smo se već bavili (Troškovi rata i pritisak na budžet Ukrajine). Podsetimo da je ova zemlja do majdanskih previranja, ustanka u Donbasu, pa i do početka SVO, bila veliki proizvođač energenata. 

Već prve godine SVO, u odnosu na prethodnu, 2021. godinu, proizvodnja el. energije (u svim oblicima) smanjena je za 27,5 %, pri čemu su najviše stradale termoelektrane, smanjivši svoj rad za 35%. 

Posle dve godine dejstava, iz stroja je ispalo više od polovine energetskog potencijala države. Krajem maja prošle, 2024. godine, visoki ukrajinski zvaničnik Jurij Bojko izjavio je ”da u energetskom sistemu nije ostala nijedna termoelektrana koja nije bila oštećena ili sasvim uništena. Velike gubitke ima i hidroenergetika jer dve hidrocentrale uopšte ne rade.”

Priča sa nuklearnim elektranama je posebna tema, jer su i one smanjile proizvodnju za 28%. Niko još nije zaboravio Černobil, mada su poređenja s njim i apokaliptična scenarija često proizvoljna i laička.   

U ruskoj javnosti vode se rasprave o tome da li potpuno uništiti ukrajinsku energetiku i da li Rusija to uopšte može da izvede na konvencionalan način? To je predmet i naše analize. Ruski ”jastrebovi” pozivaju na radikalne mere (”ugasiti” Ukrajinu, uništiti transportnu strukturu, sravniti sa zemljom kvart vladinih zgrada u Kijevu, posmenjivati konzervativne generale, itd).

Radikalizacija se pojavljuje periodično, po pravilu pred početak grejne sezone. Taj stav (s različitim varijacima koje ne menjaju suštinu) je rezolutan: treba raspaliti po energetskoj mreži Ukrajine tako da se sve uništi bez mogućnosti popravke. A šta tada? Starci, žene i deca teba da se smrznu, škole i bolnice da se zatvore?

Time sigurno neće eliminisati Zelenskog i njegov vojni vrh, jer se oni nalaze u sistemima bunkera pravljenih u sovjetsko vreme, s mogućnošću potpune zaštite od atomskog napada. Vojska takođe ima svoj način opskrbe.

Ovde počinju da se gomilaju pitanja i konstatacije. Činjenica je da se posledice ruskih udara (koliko god oni bili hirurški precizni) brzo u javnosti zaborave. Međutim, sva ta struktura (transportna, energetska) konstruiše se i izgrađuje tako da može održati funkcionalnost čak i ako strada njen značajan deo.

Uvek postoji rezervna varijanta (teže dostupna za napad), a obnova je relativno brza. U praksi to izgleda ovako: Rusi bombarduju, Ukrajinci popravljaju, i to tako traje. Trend brzine zanavljanja je opadajući, ali ne toliki da bi ohrabrio i  najratobornije na totalno uništenje. 

Još neki faktori u ovoj taktici ”kljucanja” energetskog sistema se podrazumevaju, ali ih treba povremeno iznositi. U biranju meta, dinamici i snazi, veliku ulogu igra i spoljna politika Ruske Federacije. Primer je tu, pred svetskom javnošću. Podsetimo se: do pre nekoliko meseci Izrael je posmatran kao obećana zemlja za ljude koji su, srećom, preživeli užas holokausta i sve mu je gledano kroz prste.

Brojne nezavisne ankete, posle brutalnih i nemilosrdnih napada na pojas Gaze, pokazale su da su mnogi građani, gotovo trenutno izmenili percepciju Izraela. Čak i u Evropi, dosadašnje pristalice Jevreja otvoreno staju na stranu Arapa, a mnogi i formalno priznaju Palestinsku državu. Koliko je trebalo dotaći tas na vagi da bi se dobri momci pretvorili u loše?

Poznato je da većina običnih ljudi ne razmišlja vojno niti strateški, već brine svoje brige. Međutim, kada bi ih zasuli slikama iz Ukrajine na kojima se vidi kako se nemoćno stanovništvo mrzne, umire od zime ili gladi, sve bi se okrenulo; ne treba se uopšte pitati kako bi reagovali, pogotovo što medijski spin doktori ne bi morali mnogo da se trude da prikažu pravo stranje. No, pogledajmo i drugu stranu medalje. 

Da li je vojno izvodljivo uništenje elektroenergetskog sistema Ukrajine?

Kod ovog pitanja zastane se s bojnim pokličima, patriotskim pesmama i rušilačkim maštanjem. Niko (verovatno ni sami Ukrajinci) ne zna tačno šta je i u kakvom stanju sačuvano, šta se može obnoviti, a šta je definitivno otpisano. Nemoguće je izvući trenutni presek jer se situacija stalno menja.

Mobilisane su sve snage, radi se mimo svih mirnodopskih standarda i sve se obnavlja mnogo brže nego po uobičajenim procedurama. Nešto od toga se remontuje kraće, nešto duže, a nešto se uopšte ne remontuje usled nedostatka raspoloživih rezervnih delova. U trafostranicama i velikim proizvodnim sistemima postoje delovi za čiju izradu je potrebno više meseci pa i godina, i ne mogu se naći tek tako ”na lageru”.

Grube procene govore da je Ukrajina sačuvala od 50-70% svoje energetske moći u odnosu na 2022. godinu,  a videli smo kako je ona izgledala u odnosu na samo godinu dana ranije. Ovaj procenat nije nemoguć, posebno ako se uzmu u obzir uvoz energije iz Slovačke i Mađarske koji stvara drugačiju sliku. 

To je daleko od predviđanja brojnih kauč-ratnika, blogera i telegram-sveznalica koji su, koliko 2023. godine, ubedljivo i atraktivno izveštavali o uništenju elektroenergetskog sistema u razmeri od 70-90%. To bi praktično značilo kolaps države – a do toga, kao što znamo, nije došlo. Do sada. Posle nekoliko meseci Ukrajinci su se prilagodili nestašicama, prešli na nov način korišćenja energije, racionalnije su se ponašali; ne treba zaboraviti ni to da su mnogi industrijski giganti i veliki potrošači prestali s radom iz mnogih razloga.

Maksimalističke varijante i zahtevi

Pođimo od pretpostavke da je sačuvano oko 70% kapaciteta, a da od toga treba uništiti (prema zamisli najratobornijih zagovornika) 80-90%. Vojni stručnjaci su procenili (a nema razloga da im ne verujemo, jer iza njih stoji veliko iskustvo korišćenja hiljada geranja, balističkih i krstarećih raketa, itd). Oni znaju da kapitalne objekte neće uništiti jedna ili dve BPL.

U ovoj jednačini nalazi se maksimalno pretpostavljeni broj ”preživelih” objekata i procena je da za njihovo konačno uništenje treba 3000 – 9000 geranja. Tolikom količinom može se obezbediti pokrivenost udara, pri čemu se računa i sa gubicima, jer su se i Ukrajinci za ove tri i po godine mnogo čemu naučili. Računicu značajno kvari podatak da postoji deo teritorije Ukrajine do koje geranji i druge BPL jednostavno ne mogu doleteti. Šta onda? Potrebno je u tom slučaju koristiti balističke ili krilate rakete, a njih treba od 2200 do 5700 komada!

Pretpostavimo da Rusi imaju toliko sredstava na raspolaganju. Kada se iskoriste, treba vremena da se nadoknade zalihe. S  geranjima je relativno lako, oni se u tom broju mogu nadoknaditi za pola godine, ne računajući uvoz. A rakete? Njima su potrebne godine. A šta ćemo s kopnenim ratištem, odnosno prvom borbenom linijom?

Dok javnost čeka oslobađanje ustavom priznatih i prisvojenih teritorija, ukrajinski dronovi moći će da vršljaju vrlo lako nad ruskim trupama bez odgovora kakav je sada. Da li je pametno ostaviti Ukrajince da neometano na poligonima u dubokoj pozadini pripremaju novu živu silu; zar nije vojnički svrsishodnije na to potrošiti napadna sredstva koja nisu neograničena? Pri tom ne treba zaboraviti da Ukrajina nije jedino žarište Rusije. 

Ni tu se sumnja u totalno uništenje elektroenergetske mreže Ukrajine ne zaustavlja. Nemoguće je srušiti baš svaki dalekovod, a za bombardovanje elektrana u Slovačkoj i Mađarskoj (po potrebi i u severozapadnim delovima Rumunije, pa i Poljske) Rusija nema pravno pokriće jer bi to bilo casus belli. Ostaje, kao najlakše, da se tuče po trafo poljima i mreži napajanja.

Njih manje brane nego proizvodne objekte. To je vojno izvodljivo, ali je neisplativo. Mi u tome imamo iskustva, jer se oštećena mreža popravi za vrlo kratko vreme, dva do tri dana. Tako stoje stvari s maksimalnim ciljevima – skupo i neracionalno, jer efekti se anuliraju za dve – tri nedelje. Rusija ne može iz pomenutih političkih razloga (a verovatno ni vojno-tehničkih) da u jednom trenutku bombarduje sva energetska postrojenja u Ukrajini, pa će ta igra iscrpljivanja i premeštanja težišta napada potrajati. 

Pitanje svih pitanja: Rusija i Ukrajina posle SVO

Dolazimo do možda najvažnije dileme, one koja uslovno rečeno drži prst na obaraču, odnosno dugmetu; ovo pitanje jeste jedno od suštinskih prilikom odmeravanja poteza u akciji uništenja elektroenergetskog potencijala Ukrajine. Pretpostavimo da bez pripremljenog odgovora i strategije po tom pitanju Rusi ovu operaciju ne bi ni pokretali.

Zašto najviši ruski rukovodioci neprekidno govore o ograničenom konfliktu, a ne o ratu? Odgovor je jednostavan i sažeo ga je ruski predsednik: ”Mi ne ratujemo sa stanovništvom Ukrajine, već s NATO koji ga tako koristi protiv nas”. Ako se vratimo u bližu istoriju, lako ćemo naći primere zemalja koje su posle krvavih ratova našle načina da ponovo budu uzorni susedi i da sarađuju. Setimo se samo Francuske i Nemačke, a one nisu jedine. 

Kako tumačiti takav stav? Sve dok se Rusi budu strogo držali proklamovanih ciljeva SVO, na Zapadu će sve teže moći da objašnjavaju svojim glasačima zbog čega su sve veći i veći, ionako ogromni, rashodi za Ukrajinu. Možemo samo zamisliti kako bi, trljajući ruke zadovoljno, urednici počeli da ređaju naslove o tome kako Rusi genocidno uništavaju nevini ukrajinski narod. 

U medijskom ratu smo do sada svašta videli, a (teorijsko) kompletno uništenje energetske mreže Ukrajine bilo bi poklon s neba za Zapad. 

Pri tom pažljivi pratioci zbivanja u Ukrajini, bez obzira na ratnu cenzuru i veliki pritisak na drugačije mišljenje, primećuju da malo-pomalo i Ukrajinci gunđaju. Ne tako glasno kao što bi se moglo, ali proces je pokrenut. Kako budu rasle brojke žrtava, uništenih kapaciteta i srazmerzno tome bude opadala moć Ukrajine da se odupre SVO, tako će jačati glasovi da se pokrene proces razgovora, dogovora pa i pomirenja s velikim susedom. 

Da li to može da se dogodi? Da, dogodiće se (dogodio se i Kemp Dejvid), ali će znatno biti otežano, pa čak i onemogućeno, ako Rusi budu primenili apokaliptični scenario. Teško da bi se neko našao u Ukrajini da posle toga gaji simpatije za Rusiju i buduće odnose, a to znači da će taj region, geografsko središte Evrope, postati stalna neuralgična tačka…na radost vojno-industrijskog kompleksa Zapada. Rusima globalna katastrofa Ukrajine nije potrebna.

Postoje u Rusiji i disonantni tonovi, ali se zna kada, kako i od koga dolaze. I zbog čega, naravno. Ukrajinski narod snosi deo krivice što mu se dogodio Majdan, ali ne moraju svi zbog toga da trpe. Ne treba, pri tom, zaboraviti na ono što se na Zapadu prećutkuje: saveznik Rusima, i to veoma ozbiljan, jeste kancerogena korupcija epskih razmera širom Ukrajine. Ona je bila velika i pre sukoba, a sada, kada se pomeraju mase ljudi, dolaze, odlaze, kada su prioriteti drugačiji, možemo samo da zamislimo kako funkcioniše budžet i nabavke neophodnih delova. 

Bolje je uništiti vojne objekte i sredstva, kao i ona elektropostrojenja od kojih direktno zavisi vojna industrija. Rusi ne mogu sebi da dozvole da budu zveri i pozivaju na totalno uništenje, onako kakvo su oni doživeli u Drugom svetskom ratu na delu svoje teritorije.