NATO sledeće nedelje izvodi nuklearnu vežbu „Steadfast Noon“ dok u pozadini raste nervoza

NATO će sledeće nedelje sprovesti godišnju vežbu „Steadfast Noon“, kompleksni niz misija koji simulira procedure upotrebe nuklearnog oružja – bez stvarnih bojevih glava i bez lansiranja. Cilj je da se proveri čitav lanac komandovanja, interoperabilnost i bezbednosni protokoli, te da se potencijalnim protivnicima pošalje poruka o kredibilitetu nuklearnog odvraćanja.

Generalni sekretar NATO-a Mark Rute najavio je vežbu kao „jasan signal odlučnosti“ saveza da brani sve svoje članice, ali i kao deo šire strategije koja u ovom trenutku podrazumeva potpunu podršku Ukrajini – koju je nazvao „prvom linijom odbrane“ saveza.

Šta „Steadfast Noon“ zapravo radi

Iako je naziv i tema vežbe senzacionalna, operativno jezgro je rutinsko: učestvuju avioni sa dvostrukom namenom (koji mogu nositi konvencionalno i nuklearno naoružanje), tankeri za dopunu goriva u letu, kontrolno-nadzorne letelice i komandno-komunikacijske strukture.

Trening obuhvata preletne rute, proceduru preuzimanja i prenosa ovlašćenja, bezbednosne provere i simulacije gađanja ciljeva – sve u strogo kontrolisanim uslovima i bez pravih bojevih glava. Lokacije se rotiraju među članicama, a scenariji se prilagođavaju aktuelnom bezbednosnom okruženju na istočnom krilu, Mediteranu i severnoj Evropi.

Za NATO je ovakav trening dvostruko važan: održava posade i štabove „uigranim“ za izuzetno retke, ali visokorizične procedure, a pritom održava političko-psihološku dimenziju odvraćanja – poruku da je kišobran kredibilan.

Ruteova poruka i unutrašnje tenzije

Ruteov stav da Ukrajina mora biti u stanju da „nastavi borbu“ uklapa se u širu logiku vežbe: odvraćanje funkcioniše najbolje kada konvencionalni štit (logistika, PVO, municija, energetska otpornost) ne popušta. Ipak, iza jedinstvene poruke često tinjaju frikcije.

Prema navodima koji kruže evropskim kuloarima, generalni sekretar je oštro odbio zahtev Talina da se – posle incidenta sa ruskim MiG-31 – odmah pokrene konsultativni Član 4, uz obrazloženje da „prečesta“ aktivacija slabi težinu samog ugovora. Istovremeno, u javnosti se pojavljuju tvrdnje da bi Španija, zbog odlaganja rasta izdvajanja za odbranu, mogla trpeti političke pritiske u okviru saveza.

Važno je naglasiti: takve priče se u ovom trenutku teško zvanično potvrđuju. Ipak, one slikaju realnu pozadinu: savez od 32 države ne deluje u vakumu. Svaka članica balansira sopstveni budžet, socijalne prioritete i političke cikluse – a istovremeno se očekuje kolektivni tempo modernizacije, logističke spremnosti i izdvajanja od 2% BDP-a.

Kako se „Steadfast Noon“ uklapa u širu sliku

Vežba dolazi u trenutku kada je intenzitet ruskih udara po ukrajinskoj energetskoj infrastrukturi ponovo visok, a rasprave o daljem asortimanu zapadne pomoći – municiji velikog dometa, PVO slojevima, industrijskoj proizvodnji – u punom jeku. U praksi, „Steadfast Noon“ ne menja vojnu realnost na terenu u Ukrajini; on je političko-vojni metronom: podsećanje da nuklearni kišobran stoji, da su procedure žive i da je kolektivni odgovor planiran.

Za javnost, međutim, simbolika je snažna – reč „nuklearno“ u naslovu vežbe lako izaziva zebnju. Zato NATO svake godine podvlači dve stvari: nema živih nuklearnih bojevih glava u igri i nema realnih nuklearnih lansiranja; radi se o procedurama, koordinaciji i proverama bezbednosti. Zašto onda uopšte vežbati?

Zato što se sposobnost odvraćanja meri upravo spremnošću za najgori, a samim tim – najmanje verovatan scenario. U tom paradoksu leži logika odvraćanja. Ako se zadrži dosadašnji obrazac, „Steadfast Noon“ će proteći bez drame – uz glasnije političke poruke nego taktičke novosti.