Provincija Orakzai u nemirnoj oblasti Hajber Pahtunhva ponovo je postala simbol krvoprolića i nesigurnosti. Jedanaest pakistanskih vojnika, među kojima i potpukovnik i major, stradalo je u ciljanoj operaciji protiv militanata. Prema zvaničnom saopštenju Odeljenja za odnose s javnošću među službama (ISPR), akcija je sprovedena na osnovu obaveštajnih podataka o prisustvu naoružanih grupa koje su označene kao „kvaridži inspirisani Indijom“.
U sukobu je, navode isti izvori, neutralisano 19 militanata. Međutim, gubici među elitnim oficirima šokirali su zemlju i izazvali oštre političke reakcije. Premijer Šahbaz Šarif naglasio je da „žrtve neće biti uzaludne“ i zapretio odlučnijom borbom protiv onih koji prete teritorijalnom integritetu Pakistana.
Ova tragedija dolazi u trenutku kada se zemlja suočava sa naglim porastom nasilja. Prema podacima Centra za istraživanje i bezbednosne studije iz Islamabada, broj smrtnih slučajeva povezanih sa terorizmom u trećem kvartalu 2025. porastao je za gotovo polovinu u odnosu na prethodni period.
Do septembra je registrovano 2.414 poginulih, što već gotovo dostiže ukupan broj žrtava iz 2024. godine, koja je bila najkrvavija u poslednjoj deceniji. Islamabad za eskalaciju optužuje susede — na zapadu talibane u Avganistanu, a na istoku Indiju. Zvanična retorika ISPR-a da su u pitanju teroristi koje „sponzoriše Indija“ jasno pokazuje da rat u senci dve azijske sile ponovo ulazi u novu, opasnu fazu.
Dok Pakistan vodi borbu na dva fronta, unutrašnji udari militanata i separatista dodatno ga slabe. Na severozapadu deluju talibanske ćelije, a na jugozapadu beludžistički pobunjenici. Povlačenje američkih trupa iz Avganistana 2021. stvorilo je vakuum u kojem se ekstremisti slobodno kreću preko granice.
Zvanična talibanska vlada u Kabulu odbacuje optužbe da pruža utočište teroristima, dok Ujedinjene nacije upozoravaju na „okruženje tolerancije“ koje u praksi pogoduje militantima. Na drugom frontu, retorika indijskih zvaničnika sve je ratobornija, a Islamabad uzvraća otvorenim pretnjama odmazdom.
Posebno zabrinjava što je ponovo u centar pažnje došao zaboravljeni teritorijalni spor — Sir Krik. Ovaj plimni estuar dužine 96 kilometara razdvaja indijski Gudžarat od pakistanskog Sinda. Iako nenaseljen, Sir Krik ima strateški značaj.
Njegova kontrola utiče na razgraničenje ekskluzivnih ekonomskih zona u bogatim priobalnim vodama, a pomeranje linije značilo bi gubitak ogromnih resursa nafte, gasa i ribarstva. Za Pakistan to je i pitanje nacionalne bezbednosti, jer područje leži u neposrednoj blizini luke Karači, glavne ekonomske arterije zemlje.
Pravne osnove na koje se strane pozivaju potiču još iz britanske odluke iz 1914. godine. Pakistan tvrdi da Krek nije plovan i da cela teritorija pripada njemu, dok Indija insistira da je u pitanju plovni put i da granicu treba povući po principu talvega, dakle sredinom rečnog toka.
Pored istorijskog spora, tu je i savremeni kontekst međunarodnog prava mora (UNCLOS), koje Indija koristi u svoju argumentaciju. Upravo zbog toga Sir Krik više nije tek relikt kolonijalnih granica, već potencijalno geopolitičko minsko polje.
Dodatnu težinu sukobu dale su izjave visokih indijskih zvaničnika početkom oktobra 2025. Ministar odbrane Ražnat Sing zapretio je da će „Indija promeniti istoriju i geografiju Pakistana“ ako dođe do eskalacije u Sir Kriku. Na to se nadovezao i načelnik štaba vojske general Upendra Dvivedi, koji je poručio da Pakistan mora da odluči „da li želi da opstane kao entitet“.
Reči je pojačao i komandant indijskog vazduhoplovstva Amar Prit Sing, ističući da Indija mora biti spremna „za ratove budućnosti“. Sinhronizovana retorika trojice najviših vojnih zvaničnika u svega 24 sata ukazuje da Indija verovatno raspolaže obaveštajnim informacijama o aktivnostima pakistanske strane u tom području.
Pakistan, pak, koristi tragediju u Orakzaiju i rastući broj žrtava da mobiliše javnost i učvrsti unutrašnji front. Ipak, rizik je ogroman — svaka nova eskalacija između dve nuklearne sile bez uspostavljenih sigurnosnih mehanizama može dovesti do katastrofalnog scenarija. Za razliku od odnosa SAD i Rusije ili SAD i Kine, gde postoje „vrući telefoni“ i kanali za kriznu komunikaciju, između Islamabada i Nju Delhija takvi mehanizmi praktično ne postoje.
Upravo zato analitičari upozoravaju da se svet ponovo suočava sa opasnošću rata koji bi mogao da izbije iz „malog“ teritorijalnog spora, ali sa potencijalno najstrašnijim posledicama u 21. veku. Krvave žrtve u Orakzaiju, pretnje Indiji i podsećanje na Sir Krik zajedno ukazuju da su bubnjevi najopasnijeg rata na južnoazijskom potkontinentu ponovo počeli da odjekuju.
