Nesporni značaj helikoptera u vojnoj i građanskoj upotrebi svi su odlično shvatili, ali su u realizaciji Amerikanci bili najbrži. Kao da je helikopterima bilo suđeno da na njihovu sudbinu najviše utiču Sovjeti, odnosno Rusi. Igor Sikorski (Сикорский, Игорь Иванович, 1889-1972), jedan od velike trojke (Mil, Kamov), rođen u Kijevu (Ruska imperija), konstruisao je prvi serijski helikopter na svetu.
On je u svojoj prvobitnoj ulozi zamišljen za službu veze i kurirske zadatke, izviđanje i spasilačke misije. Nastao je na osnovu eksperimentalnog VS-300 (Vought-Sikorsky 300). I njegova sudbina vezuje se za Rusiju jer su u Kijevu, do Oktobarske revolucije, napravljena dva primerka, posle čega je Sikorski emigrirao.
Svoj san o helikopterima Sikorski je nastavio u Americi gde je njegov VS-300 poleteo 1939. godine. Predserijski XR-4 poleteo je prvi put već 13. januara 1942. godine. Više od sto serijskih primeraka stiglo je u trupu tokom Drugog svetskog rata i Korejskog sukoba.
Kako je započeo svoj put?
U SAD on je prvobitno nazvan hoverfly (lebdilica) da bi kasnije bilo usvojeno generičko ime helikopter (Helicopter), od grčkih heliks (ἕλιξ, spirala) i pteron (πτερόν, pterón – krilo). Često se može čuti i pogrešan izgovor helihopter. Ubrzo pošto je krenula serijska proizvodnja, 1943. godine, počele su da ga probno koriste Oružane snage SAD, a sledeće, 1944. godine i mornarica Velike Britanije.
Počevši od aprila te godine počeo je da se slobodnije koristi na dalekoistočnom ratištu. Najpre u Burmi, a zatim i u Indokini. Posebno dragocen pokazao se kod spasavanja i evakuacije ranjenika, pilota oborenih aviona, snabdevanja opkoljenih jedinica, brodova, ali i kao sredstvo veze, kurirske podrške i artiljerijske korekture. Englezi svoje primerke nisu uvodili u operacije.
U floti i obalskoj odbrani dobio je oznaku HNS-1, a u Velikoj Britaniji Hoverfly-I. Pored već nabrojanih namena Britanci su ga koristili za protivpodmornička izviđanja i osmatranja, kao i za potrebe kraljevske porodice. Tokom ratne upotrebe izgubljeno je 12 aparata, od kojih je jedan bio samo oštećen. Već prvi slučajevi upotrebe pokazali su dalekovidost i opravdanost ulaganja u helikopter.
Kada je u januaru 1944. godine potopljen američki brod USS Tarner, komandant obalske straže izveo je prvu spasilačku misiju u istoriji. Helikopter je preneo krvnu plazmu za povređene i tako ubrzao proces spasavanja ranjenih. Krajem aprila iste godine poručnik Kopnene vojske SAD Karter Harman iz Prve vazduhoplovne komande izveo je prvo spasavanje tokom borbe.
Dogodilo se to na burmanskom ratištu, a verzija helikoptera nosila je oznaku YR-4V. Uprkos velikoj nadmorskoj visini i vlažnosti vazduha, u letelici koja je predviđena za samo jednog putnika, Harman je spasao pilota oborenog aviona za vezu i njegova tri britanska saborca, vozeći po dvoje istovremeno.
Svoju funkcionalnost pokazao je i 22. i 23. januara 1945. godine kada je jedan R-4, s više dopuna i navigacijom kroz prevoje planina visine gotovo 3000 metara, stigao do meteorološke stanice koja se nalazila na visini od 1400 metara.
Prečnik glavnog rotora bio je 11,6m, a dužina korpusa letilice bila je 14,7 metara. Visina do kape elise bila je 3,8 metara, a masa praznog helikoptera iznosila je 952 kilograma. Maksimum koji je motor mogao da podrži iznosio je 1152 kilograma. Nije bilo mnogo, ali je bilo dragoceno.
Pokretan je motorom Warner Super Scarab (R-500-3 na benzin) snage 165 ks. S brzinom od 105 km/h i dinamičkim plafonom od 2340 metara, on je mogao da dosegne jednim punjenjem 370 kilometara. Tako je počela upotrebna istorija ovih letelica.
