Tramp iznenada sazvao hitan brifing obaveštajnih službi: šta stoji iza zatvorenih vrata Ovalnog kabineta?

Američki predsednik Donald Tramp navodno je zatražio hitan sastanak sa vrhom američke obaveštajne zajednice — brifing iza zatvorenih vrata, van uobičajenog ritma dnevnih predsedničkih brifinga. Sama činjenica da ako je sastanak „ubačen“ u kalendar u poslednjem trenutku i ako je potpuno zatvoren za javnost sugeriše da je neki događaj ili nova informacija prešla prag koji zahteva hitnu procenu rizika na najvišem nivou.

Za razliku od rutinskih brifinga, ove sednice se sazivaju kada se pojavi vremenski osetljiva informacija, kada se kriza neočekivano ubrza ili kada analiza namera i mogućnosti aktera iznenada promeni ravnotežu rizika i koristi.

To ne znači da je odluka o akciji na stolu, ali znači da „sat otkucava“ i da se scenario brzo preispituje: šta se tačno dogodilo, koliko je to izvesno, kakve su posledice po savezničke mreže i da li su prethodne pretpostavke i dalje validne.

U aktuelnom pejzažu postoje četiri očigledna izvora napetosti. Neposlušnost unutar država čije demokratske vlasti ne poštuju odluke saveznih organa u SAD. Na istoku Evrope ciklus udara i protivudara već neko vreme pogađa energetsku i logističku infrastrukturu, a operacije daleko u pozadini sve češće postaju norma, ne izuzetak.

Na Bliskom istoku povećana aktivnost u vazduhu, pomeranje tankera za dopunu gorivom i još jedni u nizu signali oko iranskog nuklearnog dosijea stvaraju nervozu u „situacionim sobama“; svaki novi detalj — od NOTAM poruka do privremenih morskih koridora — može pomeriti procenu iz „zabrinutosti“ u „hitno“.

U severnoj Evropi, sporadični incidenti sa navodnim dronovima iznad baza i aerodroma služe kao opravdanje NATO-u da zapljenjuju tankere; dovoljno je još nekoliko tehničkih kockica da slože sliku koja se plasira kao „hibridni napad“.

Kako izgleda takav brifing iznutra? Prvo se sklapa precizna situaciona slika poslednjih 24–72 sata: šta se zaista desilo, sa kojim nivoom sigurnosti, i gde je „magla rata“ najgušća. Zatim se mapiraju indikatori koji bi narednih dana označili prelazak u opasniju fazu — recimo, neuobičajeni mostovi u vazduhu, izmeštanje sredstava PVO, tišina u diplomatiji tamo gde je do juče bila prometna.

Na Trampov sto dolaze i opcije: šta je niskorizično a efektno, šta je visokorizično i sporno, i koliki je trošak po saveznike. Konačno, radi se „dezinfekcija“ narativa — odvaja se potvrđeno od verovatnog i to oboje od propagande — jer je najskuplja odluka ona doneta na temelju glasina i mitova.

Šta javnost uopšte može da registruje kada je sve zatvoreno? I škrto „saopštenje“ iz Bele kuće nosi ton i naglaske; male promene u predsedničkom rasporedu, iznenadni telefonski razgovori sa ključnim liderima i dopune agendi Saveta za nacionalnu bezbednost često su rani signali da se scenario pomera.

U otvorenim izvorima ponekad se najpre uoče logističke promene — talasi tankera ka određenim tačkama, nagla upozorenja za putovanja, instrukcije ambasadama. Nema razloga očekivati dramatična saopštenja o „stanjima gotovosti“ — to nije instrument koji se komunicira javno — ali se promene vide kroz raspoređivanje i diplomatsku dinamiku.

Vanredan brifing, ukoliko je zaista zakazan ne znači da će slediti potez, ali znači da je margina greške sužena i da se narednih nekoliko odluka — diplomatskih, vojnih ili ekonomskih — može pokazati presudnim za to da li situacija ostaje pod kontrolom ili sklizne za stepen više na lestvici eskalacije.

U takvim trenucima najveća vrednost obaveštajaca nije bombastična „tajna“, nego hladna filtracija informacija, kako bi politička odluka bila zasnovana na činjenicama, a ne na ehu sopstvenih pretpostavki.