Na septembarskoj vojnoj paradi u Pekingu, posvećenoj 80. godišnjici završetka Drugog svetskog rata, Kina je dramatično pokazala svetu novu interkontinentalnu balističku raketu DF-61, smeštenu na osmoosovinskom mobilnom lanseru. Bio je to signal da strateški arsenal Kine ubrzano raste i da Peking nema nameru da skriva svoje dugometne kapacitete.
Ovaj potez dodatno je otvorio bolnu debatu u Vašingtonu: da li se Sjedinjene Države previše oslanjaju na zastarele i preskupe statične sisteme, dok rivali grade pokretne, teže uočljive platforme?
U centru pažnje nalazi se program Sentinel, planirana zamena za Minuteman III rakete. Umesto recikliranja starih silosa, kako je prvobitno planirano, Ratno vazduhoplovstvo odlučilo je da gradi potpuno nove lansirne kapacitete.
Rezultat: troškovi su skočili za 81% u odnosu na početne procene od 78 milijardi dolara, a vremenski rokovi ozbiljno kasne. Kritičari tvrde da ovakav pristup SAD čini predvidljivim i ranjivim, dok Kina i Rusija grade fleksibilne mobilne sisteme.
Pouke iz Moskve i povratak starim idejama
Mobilni interkontinentalni sistemi nisu novost. Sovjetski Savez je još osamdesetih rasporedio mobilne SS-25 Topol i železničke SS-24 Skalpel, dok su SAD imale sopstvene projekte – MGM-134 Midgetman i železničku varijantu rakete Peacekeeper. Međutim, oni su napušteni 1990-ih u eri smanjenja budžeta i sporazuma o kontroli naoružanja. Danas se te odluke preispituju.
Pristalice povratka mobilnim sistemima tvrde da bi oni SAD učinili nepredvidivijim i otpornijim na prvi udar. Ogromni kamioni sa kanisterima za rakete, koji bi patrolirali kontrolisanim rutama, otežali bi protivnicima da precizno planiraju napad.
Analitičari sa Heritage fondacije ističu da mešovite snage – kombinacija silosa i mobilnih sistema – ne samo da bi smanjile troškove, već bi i značajno zakomplikovale strateško planiranje protivnika.
Brži i jeftiniji put do odvraćanja
Kritičari Sentinela upozoravaju da insistiranje na novim silosima vodi u spiralu troškova i kašnjenja. Njihov argument je da se isti efekat može postići pokretnošću, jer bi konvoji teških kamiona mogli brzo da se rasporede u retko naseljenim delovima SAD, menjajući pozicije i smanjujući ranjivost.
Mobilne platforme, međutim, otvaraju i ozbiljna pitanja – od logistike i zaštite, do održavanja komunikacije i kontrole. Ipak, iskustvo Sovjetskog Saveza pokazalo je da je koncept izvediv i da dramatično menja stratečki balans.
Kina kao katalizator nove trke
Upravo je ubitačni kineski DF-61 postao simbol tog novog strateškog pomeranja. Dok se Peking kreće napred i gradi globalno moćan arsenal, Vašington se suočava sa problemima u sopstvenim programima.
Kašnjenja, rast cena i sporost američke birokratije dodatno su istaknuti u trenutku kada se geopolitička scena menja i kada raste rizik direktne konfrontacije velikih sila.
Teška odluka za Vašington
Pred SAD sada stoji ozbiljan izbor: nastaviti sa preskupim silosnim sistemom Sentinel i trpeti finansijske i vremenske udare, ili otvoriti novo poglavlje i vratiti se mobilnim sistemima koji su nekada odbačeni. Odluka će u velikoj meri oblikovati budućnost nuklearne trijade i sposobnost Amerike da ostane korak ispred Kine i Rusije.
U oba scenarija jasno je jedno: era jednostavne i predvidljive statike je završena, a pitanje mobilnih nuklearnih kamiona ponovo je na stolu kao realna opcija u američkom strateškom arsenalu.
“…dok Kina i Rusija grade fleksibilne mobilne sisteme.”
Skoro svo kinesko naoruzanje je napravljeno na ruskim platformama, sto oficijalnim ustupanjem ruskih licenci, sto prosto neoficijalnim kineskim kopiranjem.
Sto se tice silosnih “ICBM” raketa i Rusi i Amerikanci znaju za tacnu lokaciju tudjih silosa, barem je tako bilo do 2022. kad je zvanicno prestao da funkcionoise “NEW START”, a nezvanicno se to desilo jos za vreme Covid-19, i zbog mobilnih lansera “ICBM” Rusi (i od sad Kinezi) imaju veliku prednost nad Amerikancima.