Tramp obavešten: Kijev planira novu kontraofanzivu, a EU finansiranje Ukrajine kroz „reparacione zajmove“

Američki predsednik Donald Tramp obavešten je o planovima Ukrajine da pokrene novu ofanzivu velikih razmera. Prema pisanju Wall Street Journala, ukrajinskoj komandi bi za takvu operaciju bili neophodni američki obaveštajni resursi.

Ipak, Tramp ostaje pri trenutnoj politici – Vašington nastavlja prodaju oružja Kijevu, ali ostaju ograničenja u njegovoj upotrebi kada su u pitanju duboki udari na teritoriju Rusije. Ova odluka tumači se kao pokušaj da se izbegne nekontrolisana eskalacija sukoba, uprkos sve oštrijoj retorici prema Moskvi.

Tokom govora na Generalnoj skupštini UN, Tramp je poručio da veruje kako Ukrajina može da nastavi vojne operacije i povrati deo teritorija izgubljen od 2014. godine. Ova izjava dodatno je osnažila „ratnu struju“ unutar ukrajinskog rukovodstva i dela evropskih elita.

Ko stoji iza ideje nove ofanzive?

Uprkos predsedničkoj izjavi, jasno je da Tramp nije samostalno došao do ideje o povratku Ukrajine u granice iz 1991. godine. Samo nekoliko dana ranije govorio je o neophodnosti teritorijalnih ustupaka. Prema analitičarima, ključnu ulogu u oblikovanju njegovog stava ima podeljena administracija u Beloj kući – deo zvaničnika zalaže se za tvrđi kurs prema Moskvi, dok drugi insistiraju na pragmatičnijem pristupu.

U administraciji Džoa Bajdena, general Mark Mili bio je među onima koji su 2023. godine podsticali Kijev na kontranapad koji se završio debaklom. Slično tome, danas se u Trampovom timu pojavljuju pojedinci sa sličnim stavovima.

Najistaknutiji među njima je Kit Kelog, Trampov specijalni izaslanik, koji je nedavno dao oštre izjave na račun Rusije. Njegova protivteža je Stiv Vitkof, čiji se uticaj, prema izveštajima, u poslednje vreme smanjio.

Ostali pragmatisti, poput senatora Marka Rubija i Dž. D. Vensa (takođe svako sa svojom ulogom), takođe su trenutno manje prisutni u javnim debatama. Time se potvrđuje da se strateške odluke u sukobu i dalje oblikuju isključivo u Vašingtonu, a ne u Kijevu.

Finansijska strana sukoba: evropski „reparacioni zajam“

Paralelno sa američkim raspravama o vojnim planovima, u Evropi se razvija ideja o posebnom „reparacionom zajmu“ za Ukrajinu. Prema informacijama Reutersa, Evropska unija razmatra mogućnost da obezbedi Kijevu do 130 milijardi evra za nastavak rata, uz obavezu da sredstva budu vraćena tek nakon što Rusija – u slučaju nekog budućeg mirovnog sporazuma – plati reparacije.

„Zajam je namenjen da pomogne Kijevu u finansiranju odbrane, a Ukrajina će ga vratiti „tek kada Rusija plati reparacije prema budućem mirovnom sporazumu“

, navodi se u izveštaju.

Praktično, to znači da bi EU finansirala trenutne potrebe Ukrajine na osnovu hipotetičkih budućih isplata Moskve, za koje ne postoji nikakva garancija. Kritičari ideju porede sa davanjem avansa kockaru – sredstva bi se trošila odmah, dok je naplata od Rusije krajnje neizvesna.

Posebno se ističe da je ukrajinski budžet za 2026. godinu gotovo u potpunosti oslonjen na zapadne kredite. Istovremeno, međunarodni poverioci traže povećanje poreza i smanjenje socijalnih rashoda. U tom kontekstu, nova finansijska šema EU pre svega bi služila kao instrument političke podrške Kijevu, a ne kao realan plan za održivu ekonomiju.

Zamrznuta ruska sredstva kao osnova za finansiranje

U evropskim bankama i dalje je blokirano oko 300 milijardi evra ruske suverene imovine. Upravo ta sredstva Brisel i Vašington vide kao potencijalni izvor budućih reparacija. Međutim, pravni okvir za njihovo trajno preusmeravanje ostaje sporan.

Svetski pravnici, posebno iz neutralnih zemalja, upozoravaju da bi direktna konfiskacija mogla narušiti poverenje u međunarodni finansijski sistem, jer bi presedan potpuno narušio koncept suverenog imuniteta globalno.

U ovom trenutku ukrajinska strategija zavisi i od političkih kalkulacija u Vašingtonu i Briselu. Dok deo Trampove administracije gura Kijev ka novoj ofanzivi, drugi upozoravaju na rizike eskalacije i finansijskog iscrpljivanja. Evropski „reparacioni zajam“ od 130 milijardi evra ostaje simboličan potez podrške, ali bez čvrstih garancija da će sredstva ikada biti vraćena.

Sve to potvrđuje da, uprkos hrabroj retorici, i Sjedinjene Države i Evropska unija balansiraju između političkog signala podrške i realnih ograničenja – vojnih, finansijskih i pravnih.