Vojska Srbije na paradi u Beogradu zvanično prikazala Krasuha-4 kompleks elektronskog ratovanja [1RL257]

Parada „Snaga jedinstva“ u Beogradu završena je i više nema dileme šta je tačno prošlo kroz ešalon elektronskih dejstava: bila je to Krasuha-4 (1RL257) (Красуха-4). Dugo je kružila sumnja da li je reč o „dvojci“ ili „četvorci“, ali kad su se pojavili jasni kadrovi iz kolone, kockice su se složile.

Dva teška kamiona, jedan KamAZ-6350, kružna ploča antene položena na krovu borbene stanice i onaj mali elipsoidni radom iznad kabine – to je potpis koji je teško pomešati sa bilo čim drugim. Na paradi je, naravno, sve bilo u marševskom položaju: antene sklopljene i obezbeđene metalnim okvirom, rotaciona svetla za bezbednost kolone, zastavice na retrovizorima. Ali i u toj „skromnoj“ formi, bilo je jasno o čemu se radi.

Krasuha-4 je pokretni kompleks elektronskog ratovanja. U jednostavnoj slici, njen zadatak je da zakloni ono što je najvrednije: radare, PVO baterije, aerodrome, komandna mesta, logističke čvorove. To radi tako što protivničkim senzorima i linkovima ubacuje smetnje, kvari im „sliku“ i otežava pouzdano vođenje oružja.

Na papiru to zvuči kao magijski štit, ali u realnosti elektronsko ratovanje je igra snaga i geometrije: snaga predajnika i prijemnika, visina cilja, ugao, teren i vreme – sve to utiče na učinak. Zbog toga se Krasuha ne posmatra odvojeno od ostatka sistema, već kao debela, vrlo važna nit u mreži u kojoj su i radari GM-400/200, AN/TPS-70 i „Žirafa“, i slojevi PVO poput FK-3, HQ-17A i Pancira-S1.

Kada fabrike i štapske table pričaju o „slojevitoj odbrani“, misli se upravo na takvu simfoniju: radari otkrivaju, komanda bira i raspoređuje prioritete, PVO gađa, a elektronski sistemi guše i zamućuju protivničko osmatranje i navođenje.

Vrednost Krasuha „četvorke“ posebno se vidi u današnjem ratnom ritmu, gde prva pojava nad terenom često nisu avioni, nego dronovi i precizno navođeno oružje. Tu je Krasuha-4 najkorisnija kada se drži blizu onoga što štiti.

U radnom položaju antene se podižu i razmeštaju ka sektorima koji se brane, stanica bira opsege i modalitete smetnji, pa se po komandi pomera na novi položaj. Takva logika „udar pa pomeri se“ u elektronskom ratu jednako je važna kao i kod artiljerije: cilj je da napraviš problem protivniku, a da pritom ne ostaneš na mestu dovoljno dugo da te pogode.

Pošto se često pominjala „dvojka“, vredi pojasniti gde se Krasuha-2 razlikuje. To je ranija karika iste porodice, najčešće viđena na šasiji BAZ-6910, sa drugačijim rasporedom nadgradnje i prepoznatljivom siluetom. U literaturi se Krasuhi-2 pripisuje težište na ometanju „teških“ vazdušnih radara na većim daljinama – recimo platformi tipa AWACS – i svojevrsno „zonsko“ pokrivanje šireg područja.

I „dvojka“ i „četvorka“ rade istu osnovnu stvar, ali u praksi biraju različitu taktiku. Krasuha-4 je fleksibilnija za tačkastu zaštitu sopstvenih čvorišta i naglašeno je okrenuta savremenim metama: dronovima za izviđanje i udar, letelicama sa SAR/MTI radarima i naoružanju koje se oslanja na radarsko navođenje. Ukratko, „dvojka“ je širi kišobran, „četvorka“ je precizniji i brži štit nad onim što te najviše boli ako izgubiš.

Beogradska parada lepo je pokazala kako se to uklapa u ostatak mozaika. U istom bloku bili su i antidron kapaciteti, poput domaćeg „Kobca-1 PR“, a u celini programa videli smo i radarsku bazu i PVO slojeve. To je bitno, jer Krasuha nije tu da „zameni“ rakete, već da im olakša posao.

Ako se protivnik oslanja na velike linkove i širokopojasne radare, ometanje mu može razbiti sliku ili uvećati grešku u praćenju do mere da promašaji postaju pravilo. Ako dolaze rojevi manjih letelica i krstarećih projektila, smetnje mogu otežati njihovo međusobno umrežavanje i vođenje, kupujući PVO sekund, deset sekundi, ponekad i minut – a to je, u dinamici vazdušne odbrane, večnost.

Treba, naravno, zadržati zdravu meru i u očekivanjima. Elektronski rat nije jednostrana priča. Protivnik uvodi otpornije protokole, frekventne skokove, oblikuje snopove koji manje „prosipaju“ energiju u prostor, prelazi na pasivne i optičke senzore kada to može. Zbog toga je ključna mreža: što su radari i komanda brži, što su PVO i ER bolje uvezani, to je manja šansa da prvi talas udara prođe onako kako je zamišljen. Krasuha-4 tu ima jasnu ulogu – smanjuje verovatnoću da te vide na vreme i drži njihovu sliku mutnom, baš koliko ti treba da reaguješ.

Zašto je, u takvom okruženju, Krasuha-4 bolji izbor od Krasuhe-2? Pre svega zbog načina upotrebe. Četvorka se prirodno „lepi“ za kritične tačke i radi sa njima kao „organski“ deo odbrane, menja sektore, prilagođava opsege, seli se. U eri dronova i precizne municije koja traži čiste radarske podatke, to je presudno.

Drugo, savremeni senzori traže širokopojasnu, brzu i fino podešenu smetnju; četvorka upravo u tome briljira. Treće, kad pogledaš našu arhitekturu – radare koji daju sliku prostora, FK-3 kao srednji domet, HQ-17A i Pancir kao brze „čuvara vrata“ – jasno je da je potrebno nešto što će tu kompoziciju držati u „radijskom polumraku“. To je posao za Krasuhu-4.

Na kraju, valja se vratiti i na onaj paradni kadar, jer on govori i o logistici, ne samo o taktici. KamAZ-a 8×8 znači dovoljno energije, operaterska mesta i autonomiju za duži boravak na terenu, ali i mobilnost koja omogućava da se stanica brzo skine sa položaja i preživi. To je često zanemarena polovina jednadžbe: dobar ometač je onaj koji je u pravom trenutku na pravom mestu – i koji posle toga ostane živ da sve to uradi ponovo.

Kada se sve sabere, potvrda da je na paradi zaista bila Krasuha-4 nije samo informacija „koja oznaka je prošla Bulevarom Nikole Tesle“. To je signal kako se zamišlja i gradi savremena odbrana: mrežno, slojevito, sa jasnim mestom za elektronska dejstva pored radara i raketa.

U poređenju sa starijom Krasuhom-2, koja takođe ne bi škodila VS, četvorka bolje odgovara današnjoj slici bojišta i brže razgovara sa ostatkom sistema. Zbog toga njen prolazak Beogradom nije bio samo vizuelni detalj, nego i poruka da se ozbiljno računa na elektronski sloj kao neizostavni deo štita oko stvari koje ne smeš da izgubiš u današnjim uslovima.

Šta „Krasuha-4“ radi – jednostavno objašnjenje

„Krasuha“ je mobilni kompleks elektronskog ratovanja osmišljen da ometanjem degradira radarske i komunikacione sisteme protivnika. Primarne mete su vazdušni senzori (npr. avioni sa moćnim radarima, UAV sa SAR/MTI senzorima, oružje koje koristi radarsko navođenje), ali i zemaljski radari u dometu.

Po potrebi, „Krasuha” može da štiti PVO baterije, aerodrome, radarske položaje, komandna mesta – tako što smanjuje verovatnoću da ih protivnik uopšte „vidi” kako treba ili da zadrži tačno praćenje cilja. Važno je napomenuti da konkretni dometi i efekti zavise od tačne konfiguracije, terena i taktičke situacije – brojke koje kruže na internetu često su preuveličane i nisu korisne bez konteksta.

A gde je tu Krasukha-2 (1L269)?

Krasukha-2 je ranija generacija iz iste porodice. Najčešće se navodi na BAZ-6910 šasiji, sa drugačijim rasporedom nadgradnje. U literaturi joj se pripisuje fokus na ometanje „težih“ vazdušnih radara velikog dometa (npr. AWACS) i „kišobran“ zaštitu šire zone. U praksi, i „dvojka“ i „četvorka“ rade istu suštinsku stvar (ometanje), ali:

• Krasukha-2 je „širi štit“ protiv dalekometnih senzora i više „zonska“ po upotrebi.
• Krasukha-4 je fleksibilnija tačkasta zaštita za sopstvene čvorišne tačke, sa naglašenim efektom protiv BPL i oružja radarskog profila – što je danas izuzetno važno.