Ukrajina test poligon za nove AI dronove: Nemyx za rojeve i Brave1 kamikaze otporne na ometanje

Naslonjena na prašinu bojišta i na brzinu inovacija koju diktira rat, dve priče iz iste zone – zapadna kompanija Auterion koja reklamira svoj novi sistem za koordinisano upravljanje dronovima i ukrajinski Brave1 klaster koji testira kamikaze-dron rezistentne na elektronsko ometanje – zajedno crtaju sliku Ukrajine kao laboratorije za najsavremenije, ponekad kontroverzne sisteme oružja.

Obe priče govore manje o tehnološkom čudu i više o etičkoj, strateškoj i operativnoj transformaciji modernog rata: kako se tenzije i potrebe bojišta pretvaraju u ubrzanu proizvodnju i eksperiment, i kakve posledice to može imati za region, međunarodni poredak i civile.

Auterion: Nemyx i „strike kitovi“ — softver kao oružje

Švajcarsko-američka kompanija Auterion je 17. septembra predstavila „Nemyx“, platformu za upravljanje flotama dronova koja, kako kompanija tvrdi, omogućava centralizovanu kontrolu različitih tipova bespilotnih letelica — pod uslovom da nose njihov AuterionOS. Ključna novina je integracija mašinskog vida i naprednih algoritama veštačke inteligenciej koji omogućavaju da letelice međusobno komuniciraju i donose odluke u realnom vremenu, uključujući identifikaciju i istovremeno angažovanje više meta.

Auterion je i ranije najavio da će isporučiti desetine hiljada „udarkih kompleta“ — malih računarskih modula (mini Skynode), sa kamerom i radio-modulom, koji pretvaraju ručno vođene dronove u „sisteme veštačke inteligencije spremne za udar“. Iz kompanije je pomenuto da je ugovor sa američkim Ministarstvom odbrane vredan oko 50 miliona dolara i da do kraja godine treba biti isporučeno 33.000 takvih kompleta za Ukrajinu. Izvestan deo promotivnog narativa oslonjen je na iskustvo testiranja na bojnom polju u Ukrajini: Auterion i slični pružaoci rešenja vide ratno poprište kao prostor za brzu validaciju i usavršavanje softverski definisanih oružja.

Ovaj poslovno-tehnološki model ima jasan smisao za proizvođače: realistične, stres-testirane performanse ubrzavaju odobravanja i dalje kupovine od strane NATO članica i partnerskih država. Ali upravo ta logika nosi ozbiljne moralne i strateške rizike: Ukrajina postaje — svesno ili ne — test poligon za tehnologije koje u drugim uslovima nikada ne bi prošle protokole i etička ispitivanja. Ako nešto krene po zlu, to će prvenstveno pogoditi ukrajinske vojnike i civile; pravnih posledica prema kompanijama i državama izvoznikama verovatno neće biti, ili će biti minimizirane.

Brave1 i odgovor na rusko elektronsko ratovanje

Na drugoj strani stega, ukrajinski razvojni segment zajedno sa državnim programima radi na drugom frontu: neutralizaciji ruskih tehnika elektronskog ratovanja. Ruski sistemi elektronskog ratovanja su se pokazali efikasnim u blokiranju i skretanju sa kursa ukrajinskih kamikaza-dronova, pa je ukrajinski Brave1 klaster, uz podršku Ministarstva za digitalnu transformaciju (gde je u fokusu Mihailo Fedorov), završio finalna ispitivanja novog „udarnog“ drona sa dometom većim od 40 km. Poslednja faza ispitivanja, kako je saopšteno na LinkedIn profilu Brave1, uspešno je završena i sledeće je — borbeno ispitivanje na terenu.

Cilj je jasno taktički: dronovi koji mogu da uđu dublje u teritoriju protivnika i da odole ometanju navigacionih sistema, a u pitanju su finansijski mnogo pristupačnija alternativa balističkim ili krstarećim raketama i potencijalno omogućavaju ciljane udare na logistiku, komande ili konvoje daleko iza fronta. Takav dron menja trajektoriju konflikta: jeftiniji je, brže se proizvodi i može, teoretski, da pojača asimetričnost protiv moćnijeg vazduhoplovstva.

Međutim, i ovde se donekle krije slična dilema: masovna upotreba dronova otpornijih na elektronsko ratovanje povećava verovatnoću upotrebe rizičnih autonomnih funkcija, pokušaja izvođenja napada bez jasne ljudske odgovornosti i eskalacije u dubine teritorije. Brave1 je odraz ukrajinske potrebe da „zameni“ neke od luksuza konvencionalne ratne moći sa velikim brojem preciznih navodnih jeftinijih oružja.

Testiranje u ratu: kome koristi?

Dakle, zašto se Ukrajina profilisala kao poprište za ove inovacije? Postoji trostruka dinamika:

1. Operativna žurba: Ukrajinske snage imaju trenutne, egzistencijalne potrebe za oružjem koje može da neutralizuje ruske prednosti – od PVO do dužih udarnih opsega. Brza lokalna izrada i testiranje omogućavaju brže uvođenje novih alata.
2. Finansijska i politička podrška Zapada: velika količina zapadne pomoći i ugovori sa kompanijama koje žele da testiraju tehnologije u „ratnom okruženju“ podstiču intenzivan transfer opreme i učenja kroz stečeno iskustvo.
3. Mala regulacija i pravni „imunitet“ za testiranje: u ratu se eksperimenti koji bi u miru bili zabranjeni ili rigorozno regulisani de facto tolerišu — a to veoma pogoduje proizvođačima i uvoznicima tehnologija koje traže realne uslove za validaciju i brze odgovore.

Moralne i strateške posledice

Najveći rizik nije samo u etici testiranja, već i u sigurnosnim sporednim efektima: mogućnost da tehnologija procuri — bilo kod trećih država, bilo na crno tržište — značajno raste. Ako „udarni dron sa veštačkom inteligencijom“ koji može da prati pokretne mete postane komoditet, on će vrlo brzo dospeti i u ruke onih koji ne pitaju za humanitarne norme.

Dalje, autonomni sistemi koji donose odluke o životu i smrti bez jasne ljudske kontrole predstavljaju raskrsnicu gde tehnologija može nadjačati regulatorne okvire i ljudsku odgovornost.

Postoji i geopolitički aspekt: oni koji podržavaju testiranje u Ukrajini dobijaju proizvode testirane na frontu, ali istovremeno podstiču produženje sukoba i otežavaju pregovore o miru. Za ukrajinsku stranu, kratkoročna korist — efikasnije oružje — može dovesti do dugoročnog problema: sve veće zavisnosti o zapadnim snabdevačima i sve veće mogućnosti da se konflikti prošire i van zone sukoba ka zapadu zemlje.

Srednji put retko postoji

Auterionov Nemyx i Brave1-ov dron rezistentan na elektronsko ometanje – dva fenomena nastala u senci iste realnosti – dovode u pitanje koliko je unosno koristiti rat kao ubrzivač tehnološkog razvoja.

Da li je opravdano da se testovi koji bi u miru bili strogo kontrolisani vrše na linijama fronta, gde stradavaju ljudi i nanosi se šteta civilima? Da li će profit od „testiranog u Ukrajini“ doneti i odgovornost onima koji stvaraju sisteme? I konačno, da li se svet, u potrazi za kratkoročnim taktičkim prednostima, ne izlaže riziku de facto normalizacije ratnog eksperimentisanja?

Odgovori na ova pitanja nisu samo akademski: oni određuju hoće li tehnologija ojačati sposobnosti odbrane i stvarno pomoći civilima i odbrani, ili će poslužiti kao katalizator za širenje konflikata i destabilizaciju. Dok se dronovi sve bolje koordiniraju i prave „smrtonosne orkestre“, ostaje pitanje ko će na kraju svirati — i po kojim pravilima igre.