Operacija Himler: podvala koja je zapalila Drugi svetski rat

Kako je počeo Drugi svetski rat? Znamo kad je počeo – prvog septembra 1939. godine napadom na Poljsku, ali kako? Poznato je da su Sile osovine napale ukupno 14 zemalja bez objave rata. Napadu na Poljsku prethodile su diplomatske igre i nemačko ispipavanje protivnika nastupanjem korak-po-korak (sporazum Molotov – Ribentrop, Sudetska kriza, prisajedinjenje Austrije, itd).

Potom je usledilo neminovno, upravo ono što je Hitler i napisao u knjizi ”Moja borba”, samo što ga dugo niko nije shvatao ozbiljno. Revanšistički rat s mnogo većim ambicijama nego onaj prethodni. Odneo je desetine miliona života i naneo kolosalnu materijalnu štetu. Proporcionalno, najveće žrtve podnela je Poljska. Stradalo je 18% stanovništva, dok su poljski Jevreji gotovo istrebljeni jer ih je pobijeno 89,5%. Nemci su u to vreme još uvek vodili koliko-toliko računa o formalnostima, pa im je bio potreban povod za rat. On je smišljen i realizovan na krajnje podmukao način. 

Operacija ”Himler” bila je osmišljena i razrađena u specijalnim službama nacističke Nemačke i pripada tzv. operacijama pod tuđom zastavom. Trebalo je naći casus belli, povod za rat. Stoga se ova operacija smatra i prvim ratnim dejstvima Drugog sv. rata. Pre toga je 1931. godine Japan okupirao Mandžuriju, 1935. godine Musolini Abisiniju, da bi 1938. i 1939. Hitler okupirao Austriju i Čehoslovačku. Sve su to bila provokativna dejstva u odnosu na ono što je sledilo.

Propaganda je dozirano, postojano, pripremala domaću i stranu javnost na predstojeće operacije. Neprekidno i sistematski poljska vlada je optuživana za zločin koji nije bilo moguće dokazati, a javnost je bila izuzetno osetljiva kad je ta tema u pitanju; reč je o etničkom čišćenju, povodu koji je korisno poslužio i u slučaju Sudeta. Hitler je 22. avgusta 1939. godine rekao svojim generalima: ”Daću vam propagandni casus belli. Njegova istinitost nema značenja. Pobednika niko neće pitati da li govori istinu”. 

Zadatak da razradi operaciju dobio je Rajnhard Hajdrih (Reinhard Tristan Eugen Heydrich). On joj je smesta dodelio kodni naziv u čast inicijatora i idejnog vođe Hajnriha Himlera (Heinrich Luitpold Himmler). Hajdrih je zadužio Hajnriha Milera (Heinrich Müller) da operativno razradi akciju. Delikatnost operacije nije bila samo tehničke prirode. Ona je morala da bude toliko uverljiva i opravdana, da  saveznike Poljske odvrati od objave rata, tako što bi oni u nju poverovali.

Sve je trebalo da se dogodi noću 26. avgusta, ali je diplomatija zakomplikovala situaciju: Musolini je odbio da učestvuje u ratu, a Velika Britanija je potpisala ugovor s Poljskom o međusobnoj pomoći u slučaju napada. Problemi se obično gomilaju, pa se tako dogodilo da grupa preobučenih esesovaca te noći, usled loše koordinacije, napadne jedan carinski prelaz. Taj događaj morao je u hodu da se posebno predstavi, kako ne bi kompromitovao celu operaciju.

Operaciju su izvodili agenti SS i SD. Njihov zadatak bio je da napadnu administrativna sedišta u prigraničnom pojasu Nemačke, izazovu što veću buku nasumično pucajući kako bi uplašili stanovništvo, izvedu nekoliko vandalskih poteza i zatim se povuku. Za sobom bi ostavili tela ubijenih, obučena u poljsku vojnu uniformu. Tela (žrtve koje su u konclogorima ubijene otrovnim injekcijama), koja su na sebi imala prostrelne rane, pripremljena su ranije u sklopu operacije ”Konzerva” i dostavljeni na mesto izvršenja.

Neka nezavisna forenzička komisija vrlo lako bi utvrdila vreme i način smrti tih lica, ali Nemci nisu zbog toga brinuli jer nikakvu komisiju ne bi ni pustili da priđe mestu događaja. Računalo se s medijskom bukom. Ideju za ovako podmetanje žrtava imao je Hajnrih još u vreme Sudetske krize, stoga je operacija i dobila takvo ime (leševi su bili spakovani u metalne sanduke i prebačeni u blizinu mesta događaja). 

Pred grupom je bilo nekoliko odvojenih zadataka:

• Napad na radio-stanicu u gradu Glajvic (Überfall auf den Sender Gleiwitz, Prowokacja gliwicka) 
• Napad na carinski prelaz u Stodolu (deo grada Ribnik, nem. Hochlinden, po kome i taj deo operacije i dobio ime).
• Napad na šumsko gazdinstvo u mestu Pičen (Pitschen, poljski – Pitšine).

Kako je tekla glavna operacija?

U 16.00 izvršni komandant operacije, Alfred Naujoks (Alfred Helmut Naujocks), potpukovnik SS (Obersturmbannführer SS), dobio je potvrdu od Hajdrihovog ađutanta: ”Baka je umrla”. Okupio je potčinjene i izdao im naređenje da akcija započne u 19.30 sati. Miler je u isto vreme dobio zadatak da konzerve, odnosno leševe, isporuči ne pre 20.20 sati. U 20.00 sati Naujoks je upao u stanicu, zarobio osoblje i dao znak da njegovi pratioci otvore nasumičnu paljbu, praveći što veću buku kako bi sve to ličilo na puškaranje, odnosno otpor Nemaca. Zatečene radnike stanice vezali su i zatvorili u podrum. Posle toga su našli mikrofon koji je prisebni spiker, ne znajući ništa, sklonio po propisu za vanredne slučajeve. 

Usledila je radio-drama. U direktnom prenosu slušaoci su mogli da čuju pucnjavu, ”otpor”, povike na poljskom jeziku, razbijanje stakla, krike na nemačkom, itd. Cela operacija trajala je samo četiri minuta! Odlazeći, primetili su da su leševi u poljskim uniformama već raspoređeni, što je učinjeno i na drugim mestima. Već ujutru Hitler je u Rajhstagu obavestio javnost ”o poljskim napadima na nemačku teritoriju” i objavio početak ratnih operacija protiv Poljske.

To isto uradio je i ministar inostranih poslova Ribentrop koji je ambasadoru Francuske saopštio da je poljska armija prešla granicu na tri mesta. Pre toga, rano ujutru, odvijao se ubedljiv scenario – Miler je izašao na lice mesta s načelnikom kriminalističke policije (Kripo) i njegovim saradnicima da bi izvršili uviđaj i sproveli istragu. Načelnik (Artur Nebe) pripremio je i atraktivnu maketu događaja s lampicama koja je kasnije predstavljena nemačkom vrhu, novinarima i stranim predstavnicima. 

Dalji tog događaja znamo. Međutim, u senci ove operacije ostala je jedna mnogo krvavija i surovija – operacija Tanenberg (Unternehmen Tannenberg). Reč je o genocinom planu uništenja, istebljenja Poljaka, kao deo plana ”Istok” (Ost), nemačkoj verziji Katina. Još pre rata Nemci su napravili spiskove Poljaka koje treba pobiti do istrebljenja (Sonderfahndungsbuch Polen). Reč je o neverovatnom, smrtonosnom knjigovodstvu! Planirano je da se ubije više od 61.000 predstavnika poljske elite: inteligencije, naučnika, umetnika, državnih i političkih aktivista, itd.

Kako su Nemci mogli da naprave tako precizna dokumenta? U tome su im pomogli poljski folksdojčeri. Poljaci nisu ni slutili šta im njihove komšije, sugrađani, spremaju. Početkom avgusta 1939. godine preko 2000 aktivista poljske manjine u Nemačkoj privedeno je i pobijeno. Drugi deo operacije počeo je već prvog septembra i završio se u oktobru.

Tada je pobijeno oko 20.000 Poljaka u 760 masovnih streljanja koja su izvele specijalne jedinice SS, ajnzacgrupe (Einsatzgruppen), uz pomoć regularnih jedinica Vermahta. Brojka ubijenih približno se poklapa s brojem streljanih u toku sovjetske operacije ”Katin” koja je imala isti cilj. U Poljskoj su fakultetski obrazovani ljudi dobijali i čin rezervnog oficira, pa se može reći da je tako elita ove države obezglavljena. 

Nemci su tom poslu prišli takođe temeljno. Pre rata su obučavali članove posebnih jedinica Selbstschutz (Samozaštita) poreklom iz Poljske (nemačkog porekla, ali i simpatizera nacizma). Te jedinice su takođe odgovorne za masovne likvidacije tokom okupacije Poljske. Kao što se može videti, prizori iz filmova ”Kanal”, ”Katin”, ”Ustanak”, ”Šindlerova lista”, ”Pijanista” i drugih u kojima se prikazuju masovna, besmislena i nasumična ubijanja, nisu proizvod bolesne ili bujne mašte scenariste, već neverovatne mržnje i sadizma, likvidiranja ljudi industrijskim učinkom. Poimenični spiskovi bili su jedan od važnih dokaza na suđenju u Nirnbergu.

Da li je svet postao posle toga pametniji ili bar oprezniji? Osamdeset godina kasnije, Poljska (od 1999. godine) i Nemačka (od 1955. godine) nalaze se u istom vojnom savezu. Samo tako.