„Za 20 minuta“: pakistanski komandant tvrdi da su uništili S-400 kineskom hipersoničnom raketom!

Pakistanski oficir je nedavno prepričao epizodu iz kratkog, napetog okršaja s Indijom u maju: tvrdi da je pakistansko RV „za dvadeset minuta“ eliminisalo ključni element indijskog PVO — radar 96L6E iz sastava S-400 — lansiranjem kineskih raketa CM-400AKG sa aviona JF-17.

Indija odmah demantuje, kaže da su S-400 radili kako treba i da su video-zapisi koje je Islamabad pustio u opticaj propagandni kolaž. Bilo kakvih verifikovanih dokaza za pakistanske tvrdnje nema. Pa ipak, vredno je hladne glave razmotriti da li je takav scenario uopšte tehnički moguć i šta bi morao da sadrži da bi uspeo.

Najpre, S-400 nije „jedna sprava“, već mreža: osmatrački radari velikog dometa, 3D akvizicioni radar 96L6E, osvetljivač gađanja 92N6E, lansirna vozila, komandno mesto i prateća bliska odbrana poput Pancira ili drugih kratkodometnih sistema. Da bi udar na bateriju bio uspešan, napadač mora da reši čitav lanac — da otkrije, izloži, zasićuje i tek onda pogodi kritičnu tačku. U realnosti to izgleda ovako: najpre pasivno izviđanje i geolokacija radara (SIGINT/ELINT, optika, SAR), zatim mamci i elektronsko ometanje da baterija „progovori“ i otkrije radne režime, pa protivradarske rakete na zračeće emitere i na kraju udar teškom, brzom municijom u terminalnoj fazi, pod velikim uglom, dok je prozor za reakciju minimalan.

U tu logiku uklapa se CM-400AKG — kineska raketa koju Pakistan reklamira kao hipersoničnu, a mnogi stručnjaci opisuju kao supersoničnu sa strmim terminalnim poniranjem i dometom reda stotina kilometara (često se pominje 100–240 km, u zavisnosti od profila i visine lansiranja).

Ako je cilj već geolociran, JF-17 je na visini i brzini, a raketa lansirana u rizičnom omotaču bez mogućnosti bekstva, govorimo o minutima između lansiranja i udara. U tom smislu, „dvadeset minuta“ deluje kao okvir za ukupni ciklus — od otpočinjanja napada do potvrde pogotka — pod uslovom da radar nije menjao položaj, da sloj bliske zaštite nije uspeo da presretne terminal i da posade nisu odigrale emisijsku disciplinu (gašenje, lažne pozicije, brza relokacija).

Zašto je priča sporna? Zato što još uvek nema nikakvih javno dostupnih, pouzdanih satelitskih snimaka ili geolociranih fotografija koje bi potvrdile uništenje konkretnog 96L6E u indijskoj bazi tog datuma. Indija kaže: video je montiran; Pakistan kaže: operacija je uspela. Istina u ratnim propagandnim dvobojima retko izlazi uopšte.

Čak i termin „hipersonična“ raketa ovde je upitan: moguće je da CM-400AKG većinu profila leta provodi u visokoj supersonici, a u hipersoničnu zonu ulazi kratko i terminalno. Za branjenog je važno sledeće: što je terminal brži i strmiji, to je vreme reakcije kraće, a šanse bliske odbrane manje.

Koliko je uopšte realno „pogoditi S-400“? Važno je razumeti da su najosetljivije tačke mreže upravo radari: akvizicija (96L6E) i osvetljivač gađanja (92N6E). Ako „oslepite“ bateriju u pravom trenutku, makar i privremeno, ostatak lanca teško radi.

Zato i ozbiljne PVO formacije ne računaju na jedan, nego na više preklapajućih mehurova: glavni radari, sekundarni „gap-filleri“, maskirne mreže, lažne pozicije, gust sloj kratkog dometa sa optičko-radarskim vođenjem i stalna mobilnost. Kada neka od tih karika zataji — ili napadač dobro pogodi ritam i zasićenje — čak i najbolji sistemi mogu da budu privremeno oslepljeni.

U navodnoj pakistanskoj sekvenci tu bi se videla i uloga LD-10, kineske izvozne anti-radarske rakete integrisane na JF-17. Kombinacija LD-10 (da natera i „privuče“ radare u emisiju i/ili ih lovi kad rade) i CM-400AKG (da zadovolji kinetiku u terminalu) ima smisla u SEAD/DEAD doktrini kojom i „lakši“ lovci dobijaju veliki zub. To ne znači da će svaki napad uspeti; znači da napadi ove vrste više nisu rezervisani samo za skupe platforme.

Ako uzmemo zdravo za gotovo da je pakistanska verzija tačna u celini, poruka za sve korisnike najmoćnijih PVO „kišobrana“ na svetu je trezvena, ne dramatična: nema nepogrešivih sistema. „Veliki“ PVO čvorovi opstaju na taktičkoj pameti koliko i na papiru: raspored, lažne pozicije, gustina bliskog sloja, disciplina skeniranja, stalno pomeranje i — možda najvažnije — uvežbanost posada da ne ostanu „pričvršćene“ za jednu tačku. Ako je priča makar delimično tačna, još je poučnija: ni moćan sistem nije svemoguć, ali ni brza raketa nije čarobni štapić — bez zasićenja, ometanja i dobrog izviđanja, šanse drastično padaju.

Šta je praktična vrednost tvrdnje koja nije dokazana? I bez ikakve „crno na belo“, ovakve priče imaju efekat. Dižu protivniku troškove (više mamaca, više relokacija, više goriva i kvarova zbog stalnog premeštanja), utiču na raspodelu resursa i, naravno, hrane domaću publiku. To je informacijski sloj rata koji se već odavno vodi paralelno sa fizičkim.

A gde smo sa istinom? Najpošteniji odgovor je da smo duboko u sivoj zoni. Tehnički, scenario, o kome smo već pisali, jeste moguć, jer se uklapa u savremeni SEAD/DEAD obrazac i karakteristike sredstva. Dokazno, scenario je nedovoljan — bez nezavisnih snimaka i potvrda ostaje tvrdnja naspram demantija.

Međutim, pouka je jasna i važna i bez verifikovanog videa: era u kojoj su veliki PVO sistemi „svemogući“ završila se onog trenutka kada su brze, strmo-terminalne, koordinisane pretnje postale dovoljno jeftine i dovoljno rasprostranjene zahvaljujući pionirima upravo iz Rusije. Danas, i pola sata slepila može da odluči ishod čitave bitke — a to znaju i oni koji tvrde da su pogodili, i oni koji kažu da nisu bili pogođeni.