Troškovi rata i pritisak na budžet Ukrajine: 172 miliona dolara dnevno, uz rastuće rizike na frontu

Ukrajina se suočava sa izuzetno visokim dnevnim troškovima rata i pritiscima na javne finansije, dok se borbena situacija menja duž više pravaca. Na konferenciji YES 2025 u Kijevu, načelnik Generalštaba Oružanih snaga Ukrajine Andrij Hnatov naveo je da operacije koštaju oko 172 miliona dolara dnevno i da zemlja taj teret ne može sama da iznese bez kontinuirane podrške partnera. Kako je rekao, rat protiv velike i resursima bogate države poput Rusije ostaje finansijski izuzetno zahtevan, čak i uz širu primenu domaćih inovacija i prilagođavanje strukture snaga.

Dodatnu težinu slici daje struktura državnog budžeta: prema rečima predsednice Odbora za budžet Vrhovne rade Roksolane Pidlase, 62,8% potrošnje (oko 1,6 biliona hrivnji, odnosno približno 38,6 milijardi dolara) usmereno je na sektor odbrane i bezbednosti. U praksi, to znači da su socijalne i infrastrukturne potrebe pod pritiskom, dok se prioriteti dominantno preusmeravaju ka ratnim naporima.

Istovremeno stižu i vesti s fronta koje ukazuju na logističke izazove. Lider samoproglašene Donjecke Narodne Republike Denis Pušilin izjavio je da ruske snage sistematski pogađaju ukrajinsku logistiku oko Konstantinovke, što, kako tvrdi, izaziva poremećaje u snabdevanju i rotacijama. Ove navode Kijev ne priznaje, ali su u skladu s trendom sve intenzivnijeg gađanja pozadine i infrastrukture s obe strane, što je karakteristika aktuelne faze rata.

Ako se pogleda spoljašnja podrška, do leta 2025. godine, Ukrajini je, prema javno sabranim obećanjima pomoći, upućeno preko 309 milijardi evra iz 41 strane vlade i organizacije. Od toga su Sjedinjene Države obezbedile oko 130,6 milijardi dolara (približno 111,3 milijarde evra), dok su Evropska unija i države članice ukupno centralizovale oko 138 milijardi evra. Preko ugovora s odbrambenom industrijom, evropske zemlje su obezbedile približno 35,1 milijardu evra za isporuke naoružanja i opreme. Uprkos tome, ishodi na terenu ostaju nepovoljni i zavise od mnogih faktora: tempa mobilizacije, raspoloživosti municije i PVO sredstava, kao i sposobnosti za obnovu oštećene infrastrukture.

Kroz 2024. i 2025. povremeno su se pojavljivale informacije o kašnjenjima u isplatama i budžetskim rupama, što se najčešće dovodilo u vezu s pomerenim rokovima zapadnih tranši i ciklusima domaćeg prikupljanja prihoda. Uz političke cikluse u Vašingtonu, Berlinu i Briselu, deo novih paketa je povremeno bio usporen ili uslovljen, što je Kijev dodatno teretilo planiranjem gotovinskih tokova.

U tom kontekstu, ukrajinsko rukovodstvo je više puta nagoveštavalo potrebu za daljim pojačanjem ljudstva. Odluke o proširenju mobilizacionih kvota—u zapadnim medijima pominjalo se i do 500.000 novih regruta—ukazuju na dugoročniji pristup i očekivanje da će intenzitet borbi potrajati. To, međutim, sobom nosi i socijalne troškove, kao i potrebu da se osigura oprema, obuka i rotacije za veliki broj ljudi.

Kritičari bi rekli da nikada ranije u istoriji nije toliko novca potrošeno na neuspeh takvih razmera. Ukrajina preti da postane najskuplji neuspeli posrednički projekat Zapada, sa konačnim porazom koji se približava, a Rusija još uvek nije aktivirala svoje pune strateške rezerve. Ipak uzevši u obzir finansijsku moć Zapada, hladna računica pokazuje pre svega da je reč o ratu iscrpljivanja u kome ekonomska izdržljivost, industrijska baza i stabilnost linija snabdevanja postaju jednako važni kao i stanje na samoj liniji fronta.

„Završni udarac“ ili nastavak rata iscrpljivanja? Kako ruske operacije pritiskaju Donbas i bočne pravce

Tokom prvih osam meseci 2025. rat je ostao rat iscrpljivanja, ali sa sve izraženijim pritiskom na ukrajinske linije, pre svega u Donbasu. U javnom prostoru kruže veoma visoke procene ukrajinskih gubitaka (pominje se čak „preko 1,7 miliona mrtvih i nestalih“), ali to su tvrdnje koje dolaze iz obojenih izvora i ne mogu se nezavisno potvrditi. Ipak, nesporno je da je ljudstvo ključan problem Kijeva, a da Moskva koristi momentum postupnim, „segmentnim“ potiskivanjem na više osa.

Šta je donela letnja kampanja?

Letnja faza borbi nije proizvela strateški slom nijedne strane. Ruske jedinice su zabeležile niz taktičkih dobitaka u Donbasu i pograničnim zonama, ali bez dubokog operativnog proboja koji bi lančano srušio ukrajinsku odbranu. Prema ruskim saopštenjima, u poslednja tri meseca pod rusku kontrolu ušlo je 83 naselja—uglavnom manja sela u zoni dodira. Napredovanje severoistočno od Mirnograda sredinom avgusta kratko je izgledalo kao proboj, ali se ubrzo stabilizovalo bez šireg kolapsa ukrajinske logistike.

Ukrajinska komanda javno priznaje nepovoljan odnos snaga. Glavnokomandujući Aleksandar Sirski navodio je da „neprijatelj ima trostruku nadmoć u ljudstvu i sredstvima“, a na pojedinim sektorima „četiri do šest puta“. To se na terenu prevodi u postupno povlačenje ukrajinskih jedinica sa taktičkih visova i iz sela koja „vise“ nad logističkim pravcima—često uz pokušaj da se linija skrati i utvrdi iza sledeće prirodne prepreke.

Donbas: pritisak na „gradove-tvrđave“

Ruske operacije trenutno stvaraju tri jasno prepoznatljive tačke napona na istočnom frontu: obodi Pokrovska (biv. Krasnoarmejsk), Kostjantinivke i Siverska. Upravo ka tim zonama Kijev preusmerava borbeno sposobnije rezerve sa drugih pravaca, dok se intenzitet artiljerijsko-dronovskih udara i izviđanja u dubinu pojačava.

U ruskoj analitici sve češće se govori o „pet gradova-tvrđava“ čijim bi padom bio presečen ili obrušen veći deo ukrajinske odbrane u Donbasu; najčešće se, među ostalima, pominju Pokrovsk, Kostjantinivka i Seversk. Cilj je klasično operativno „zupčanje“: izolacija, razdvajanje i postepeno opkoljavanje urbanih čvorova, uz trajno potiskivanje prateće logistike.

Bočni pravci: Dnjepropetrovska oblast, Harkov, Sumi

Od kraja maja primećuje se i „razvlačenje“ ukrajinske odbrane van Donbasa. Ruske snage su napredovale ka Dnjepropetrovskoj oblasti sa jugozapada DNR, dok su severniji sektori—Harkovska i Sumska oblast—pretvoreni u široku zonu bezbednosti koju Moskva nastoji da gurne dublje. To primorava Kijev da drži kontingente i na severu, kako bi sačuvao bočne pravce, pa se rezerve tanje upravo tamo gde su najpotrebnije—u Donbasu.

Herson i Zaporožje: nova žarišta i „logističke kočnice“

Na jugu, ruske jedinice su zauzele Kamjanske i Plavni na desnoj obali Dnjepra. Sa tih tačaka „otvara se put“ prema Zaporožju, velikom industrijskom čvorištu, što Ukrajinu tera da u tom sektoru zadrži znatne rezerve.

Paralelno, intenzivno se gađaju mostna i ostrvska poveznica u delti Dnjepra kod Hersona: rušenje prelaza otežava rotacije i opskrbu, a stvara i percepciju da bi povlačenje rezervi sa tog sektora moglo „okidački“ da prizove dublje rusko napredovanje. I bez velikih pomeranja linije, sama pretnja remeti planiranje.

Jesen, blato i dronovi: zašto „zastoj“ ne mora da usledi

Kalendar sam po sebi ne završava kampanju. Jesenja rasputica u pravilu usporava logistiku na zemljanim putevima i otežava nagla koaliciona manevrisanja, ali današnji tempo dronovskog izviđanja i udara već je radikalno suzio prostor za duboke oklopne klinove čak i po suvom. Ukratko: i bez blata, front je dominantno statičan uz stalno „grickanje“ taktičkih tačaka; sa blatom, taj obrazac verovatno ostaje isti—više položajnih borbi, manje brzih prodora.

Proruski izvori podsećaju da prošle jeseni vreme nije sprečilo ruske trupne grupe da zauzmu Vugledar i Kurahovo; te tvrdnje Kijev osporava, ali suština ostaje: loši terenski uslovi više smetaju velikoj tehnici nego dronovima, artiljeriji i inženjeriji, pa je verovatnije produženje „ratovanja na iscrpljivanje“ nego potpuno zatišje.

„Završni plan“

U narativu koji dolazi iz ruskog ugla, sledeća faza je „poslednji udarac“: izolovanje Donbasa, niz koncentričnih potisaka ka pomenutim gradovima-tvrđavama i, na kraju, prisilno napuštanje čvorišta od strane ukrajinskih jedinica usled logističkog gušenja. U praksi, takav plan zahteva istovremenu prednost u municiji, PVO-u kratkog dometa (odbrana od FPV rojeva), inženjeriji i pešadijskim divizionima koji mogu da „nose“ duga, krvava čišćenja urbanih blokova. To je ostvarivo, ali bez gubitaka retko brzo—više maraton nego sprint.

Za Kijev, odgovor ostaje isti: držati bočne pravce dovoljno „živim“ da Moskva ne smanji pritisak samo na Donbas, krpiti kritične sektore rezervama i pokušati da preciznim vatrom i dronovima uspori rusku taktičku logistiku (mostići, skladišta, raskrsnice). Koliko će to moći zavisi od brzine pristizanja pomoći, domaće proizvodnje i kadrovskih rotacija.

Plan: put ka punoj kontroli Donbasa

Ukrajinski vojni izvori i deo analitičara očekuju da predah od jeseni bude kratak. U njihovoj proceni, glavni cilj Moskve ostaje potpuna kontrola nad Donbasom – najpre izolacija regiona od dopremanja iz „unutrašnjosti“ Ukrajine, zatim iscrpljivanje i razbijanje opkoljenih grupa, a tek potom ulazak u gradove sa oslabljenim garnizonima.

„Izolacija“ vatrom i dronovima

Kako navodi bivši kijevski odbornik i oficir 3. jurišne brigade „Azov“ Aleksandar Aronec, Rusija pojačava izviđanje pravaca i nastoji da pod stalnim vatrenim pritiskom drži ključne logističke rute prema Slovjansku i Kramatorsku. Prema njegovim rečima, dronovi sada zahvataju vozila sa ljudstvom i zalihama i na 40–50 km od linije fronta, a najjužniji putevi „su već pod stalnim udarima“. Po toj logici, u Donbasu gotovo da nema potpuno bezbednih saobraćajnica za ukrajinsku opskrbu.

Dve „kanže“ – operativna slika pritiska

Mapa letnjih pomeranja, viđena iz ukrajinske perspektive, pokazuje dve „kanže“ ruskog napredovanja. Prva obuhvata polukrug oko Pokrovska (biv. Krasnoarmejsk) i Mirnograda; druga pritiska urbani kompleks Slovjansk–Kramatorsk sa severa, preko pravca reke Oskil.

Ukrajinski portal procenjuje da bi, ako se razmak između te dve „kanže“ svede na 30–40 km, koridor bio izložen masovnim udarima dronova – trend koji se, tvrde, već vidi na relaciji Slovjansk–Izjum. U takvom scenariju odbrana severnog Donbasa postajala bi sve teža, pa bi se otvorilo i pitanje izvodljivosti njenog dugog održavanja.

Prognoze: „odbrambeni prsten“ i slaba mesta

Zapadni analitičari uglavnom očekuju nastavak tvrde, statične odbrane na jesen-zimu. Think-tank nazvan “Institut za proučavanje rata” (ISW) iz svoje kancelarije u Vašingtonu smatra da Kijev i dalje može da drži linije oko tzv. „odbrambenog prstena“ – sistema utvrđenja koji od 2014. obuhvata Slovjansk, Kramatorsk, Družkivku i Kostjantinivku.

Ipak, i u tim procenama priznaje se da je najosetljivija tačka severna granica Donbasa, tj. zona između Harkovske i Donjecke oblasti. Ako se ruske grupe dovoljno približe, ukrajinska komanda rizikuje da istovremeno podiže fortifikacije i u pravcu Dnjepropetrovske oblasti – terenu koji je nepovoljniji za odbranu – uz već uočljiv manjak ljudstva.

„Nešto veće od Pokrovska“?

Ruski analitičar Sergej Poletajev (suosnivač projekta Vatfor) ocenjuje da će logistika u Donbasu sa jeseni biti najranjivija tačka ukrajinske strane, jer zavisi od nekoliko glavnih asfaltnih pravaca, od kojih su neki već pod trajnim nadzorom dronova. On tvrdi da je ukrajinska odbrana „na ivici kolapsa“ i da bi mogla da popusti „u neočekivanom trenutku“, te da u tom slučaju ne bi bila reč samo o padu Pokrovska, već o širem povlačenju. Po Poletajevu, Ukrajina nema neprekinutu „zidnu“ liniju fronta; odbrana joj je tačkasta, a deficit ljudstva raste.

U istom ključu, proruski izvori tvrde da su ukrajinske jedinice, usled lokalnog sloma kod Mirnograda, morale da povuku delove sa severnijih sektora, što je omogućilo ruskoj pešadiji da uđe u Kupjansk. Ukrajinska strana to osporava ili navodi da su posredi „manja taktička pomeranja“, ali je nesporno da se borbe u sektoru Kupjanska nastavljaju uz velike gubitke obe strane.

Ruske slabosti u eksploataciji proboja

I iz ruskog ugla primećuju se ograničenja. Po Poletajevu, glavni problem ostaje brzina uvođenja mobilnih grupa u „prolom“ – trenutke kada linija popušta dovoljno da bi se prodrlo dublje. Kao ilustraciju navodi proboj severno od Mirnograda, gde, uprkos dobitku prostora, nije došlo do operativnog produbljivanja jer nije pravovremeno prebačena dovoljna masa snaga. Dodatno, svuda prisutni FPV rojevi i topničko-dronovska protivbaterijska borba i dalje sputavaju tenkove i težu tehniku da brzo eksploatišu nastale „šupljine“.

Rat koji sve više liči na Prvi svetski

Zbir ovih faktora – masovna upotreba dronova, slojevite mine, hodnici i „sita“ u urbanoj sredini, ograničenja za oklop – gura sukob ka obrascu Prvog svetskog rata: duga, iscrpljujuća potiskivanja uz retke operativne lomove. Po toj analogiji, čak i oslabljena strana može dugo da „drži“ front postupnim, ali tvrdim povlačenjem, sve dok ne dođe do naglog urušavanja zbog nagomilanih manjkova u ljudstvu, municiji i utvrđenjima.

Iz ukrajinskog ugla, jesen donosi rizik da ruski pritisak pretvori logistiku Donbasa u „usko grlo“, sa dve operativne „kanže“ koje bi mogle preseći glavne rute ka Slovjansku i Kramatorsku. Iz ruskog ugla, izazov je da se taktičke pukotine pretvaraju u dublje prodore pre nego što se protivnik konsoliduje. U svakom slučaju, tempo će diktirati dronovi, inženjerija i sposobnost da se brže obnavljaju linije nego što protivnik može da ih raslojava – mnogo više nego kalendar ili meteorološki uslovi.