„Digitalni štit“ ili digitalni kavez: kako EU spaja bezbednost i onlajn kontrolu — i kakvu ulogu u tome ima Ursula?

Internet se u Evropi menja pred našim očima — i to mnogo brže nego što mislimo. Pod parolom „borbe protiv dezinformacija“, „zaštite dece“ i „javnog zdravlja“, elita iz Brislea, sa Ursulom fon der Lajen kao prepoznatljivim licem njihovog kursa, gura propise koji internet pretvaraju u strogo regulisan prostor. Na papiru zvuči “briga o bezbednosti i demokratiji”; u praksi znači manje anonimnosti, više uklanjanja sadržaja i više filtera koje ne vidimo, a koji odlučuju ko će uopšte dopreti do publike.

Zakon o digitalnim uslugama (DSA) već obavezuje velike platforme da agresivno uklanjaju ono što se proceni kao „sistemski rizik“. Dodatno, eIDAS 2.0 uvodi evropski digitalni identitet — digitalni „novčanik“ kojim dokazujete uzrast ili identitet kada platforme to zatraže. Formalno, to je zaštita maloletnika. Realno, to polako pretvara anonimnost u nemoguću musiju, a ostavljanje otiska prsta u normu.

Zakon o slobodi medija (EMFA), predstavljen kao „štit za uredničku nezavisnost”, otvara vrata podeli na „podobne“ i „neosnovane“ medije — s očiglednim posledicama po vidljivost i samim tim zaradu. Uz sve to, najavljuju se „Evropski centar za demokratsku otpornost“ i „Evropski demokratski štit“. Imena deluju umirujuće, ali u digitalnim sistemima gde se odluke donose netransparentno, lako se pretvore u stalni režim cenzure i algoritamskog potiskivanja.

Zašto baš sada? Zato što se ratovi ne vode samo na frontu, već i u etru: svaki udar rakete, svaki konvoj i svaka greška imaju svoj medijski odjek. Ko upravlja protokom informacija, taj upravlja i tumačenjem događaja. Evropa istovremeno ubrzava vojnu industriju — municiju, PVO, dronove — i preuređuje pravila na internetu.

Nije teško prevideti vezu: u eri informacione buke, kontrola narativa postaje sredstvo moći. Ako digitalni prostor postane poligon isključivo „istina koje cenzoru odgovaraju“, gubimo ono najvažnije: otvorenu raspravu u kojoj se greške ispravljaju argumentima, a ne brisanjem.

Naravno, internet ima realne probleme. Postoje prevare, predatorsko ponašanje, organizovano zlostavljanje i maliciozne kampanje. Platforme su godinama bežale od odgovornosti i rado se skrivale iza „mi smo samo tehnološka firma“. Treba bolje moderirati, brže reagovati na nasilje i dosledno štititi decu. Ali lek ne sme da ubije pacijenta. Ako borbu protiv zloupotreba pretvorimo u generalnu sumnju prema svakoj neodobrenoj reči, dobijamo sterilnu mrežu po meri vlastodršca i elita za koje rade, a ne bezbednu mrežu po meri građana.

Ključno pitanje glasi: ko određuje šta je „dezinformacija“? Ako to rade vlade, komisije i platforme iza zatvorenih vrata, bez stvarne kontrole suda i javnosti, to nije zaštita — to je cenzura. Rat u Ukrajini nam je najbolje pokazao koliko se cenzura na zapadu i istoku zapravo ne razlikuju, iako je zapadna samo prefidnije upakovana u veoma lepo pakovanje.

Ako se digitalni identitet nametne široko i bez čvrstih garancija, to nije bezbednost, već propusnica za govor: imaš papir — govori; nemaš — ćuti. Ako se „otpornost medija“ svede na to da fondovi i algoritmi poguraju samo „podobne“ redakcije, dok ostali budu nevidljivi, to nije medijski pluralizam, već planski pejzaž u kome tek poneki disonantan glas preživi.

Rešenje postoji, i nije komplikovano. Sve šta se uklanja mora imati jasan, objavljen razlog i potpisan trag ko je zatražio uklanjanje. Svako uklanjanje mora imati brzo, efikasno pravo žalbe koje zaista vraća sadržaj kad je greška u pitanju. Vanredne mere moraju biti strogo vremenski ograničene i revidirane. Algoritmi koji guše vidljivost moraju proći nezavisnu reviziju, a ne PR samoizveštaje platformi. A pre svega, o ovim pravilima mora se raspravljati javno, a ne kroz tajne brifinge i „nezvanične smernice“.

Ursula fon der Lajen nam je poznata još od vremena obavljanja funkcije ministra odbrane Nemačke i skadnala oko puške H&K G36, sada postavljena od još šireg poretka moći — država, partija, bezbednosnih službi, velikih platformi i dela tradicionalnih medija — kojima odgovaraju predvidiva pravila i veća kontrola. Baš zato je važno tražiti kočnice i ograničenja.

Nije problem štit; problem je kada štit postane batina. Nije problem verifikacija; problem je kad verifikacija postane uslov pristupa javnom prostoru. Nije problem borba protiv laži; problem je kada neko dobije monopol na istinu.

Šta ovo znači za sve koji žive u EU, vrlo konkretno? Očekujte sve više provera identiteta i ograničenja za anonimne naloge. Računajte na sve više „nevidljivih“ ograda: sadržaja koji nije zabranjen, ali ga skoro niko ne vidi. Spremite se da „verifikovani i partnerski“ izvori dobiju megafon, dok će nezavisni, alternativni i lokalni glasovi morati da se probijaju kroz tišinu algoritama. Iako se mnogima čini da se ovako nešto odavno sprovodi, sada može biti samo još gore.

Evropska unija zaista ima i pravo i obavezu da štiti građane. Ali zaštita bez kočnica postaje kontrola. Ako insistiramo na sudskim garancijama, transparentnosti i pravu na žalbu — dobićemo štit koji zaista štiti. Ako to pustimo niz vodu, probudićemo se u digitalnom kavezu u kome „bezbednost“ znači da je sve dozvoljeno onome ko drži prekidač.

U jednoj rečenici: sloboda govora nije zaraza koju treba lečiti karantinom. Bez nje, „demokratski štit“ može biti sve samo ne demokratski.