Da li se Kosovo sprema za rat? Kurti je najavio najskuplji program naoružavanja u istoriji – 1,1 milijardu evra

Kosovske privremene vlasti objavile su plan za „najveći program naoružavanja” u svojoj istoriji: više od 1,1 milijardu evra, sa fokusom na razvoj i proizvodnju domaćih dronova, revitalizaciju fabrike municije i intenzivniji prijem novih vojnika, uključujući ciljano regrutovanje žena.

Istovremeno, tkzv. “premijer” Aljbin Kurti najavio je i formiranje „zajedničke vojne jedinice“ sa Albanijom (koja je članica NATO), kao i dublju saradnju sa Hrvatskom kroz nabavke i obuke. Sve to otvara nekoliko teških pitanja — ne samo političkih, već pre svega pravnih: šta je dopušteno, a šta nije prema Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244, koja i dalje definiše međunarodni okvir za Kosovo?

Šta je najavljeno na Kosovu

Prema tvrdnjama samog vrha u Prištini, plan obuhvata ambiciozan skok ulaganja u bespilotne sisteme „proizvedene na Kosovu“, ponovnu uspostavu kapaciteta za proizvodnju municije i uvođenje širih rezervnih sastava koji bi prolazili obuku i dobijali naoružanje za scenario „opšte mobilizacije“.

Kurti je takođe javno pomenuo nameru da se formira zajednička jedinica sa Oružanim snagama Albanije, uz već prethodno potpisanu odbrambenu saradnju sa Albanijom i Hrvatskom (zajedničke obuke i zajedničke nabavke, pretežno od zapadnih proizvođača).

O ovim najavama izveštavao je lokalni portal Kosovo Online, citirajući Kurti­jeve izjave o paketu „teškom“ preko milijardu evra i o planu za zajedničku jedinicu sa Tiranom.

UN okvir: Rezolucija 1244 i nadležnosti KFOR-a/UNMIK-a

Međunarodnopravna polazna tačka i dalje je Rezolucija SB UN 1244 (1999), kojom su uspostavljeni KFOR (pod vođstvom NATO-a) i UNMIK kao privremena administracija. Ta rezolucija predviđa demilitarizaciju tadašnjih kosovskih bezbednosnih formacija i stavlja bezbednost u mandat međunarodnih misija, uz jasno polje delovanja privremenih kosovskih institucija pod okriljem UNMIK-a. Podsetimo, tekst rezolucije i dalje stoji kao važeći dokument UN sistema.

NATO kao nosilac KFOR-a u više navrata naglašava da deluje „u skladu sa Rezolucijom 1244“ i da KFOR ostaje treći, ključni sloj bezbednosne arhitekture na Kosovu. Zvanične KFOR/NATO stranice upravo tako definišu mandat — održavanje bezbednog okruženja i slobode kretanja za sve zajednice.  

Kosovo nije član UN i nije univerzalno priznato

Za razliku od država-članica UN, Kosovo nije primljeno u UN i ne uživa univerzalno priznanje — što je relevantno kada se razmatraju bilateralne vojne formacije sa susednom državom članicom (Albani­jom) i šire ambicije u naoružavanju.

Čak i zapadni mediji, poput AP, redovno podsećaju da Kosovo, i pored određenog broja priznanja, uglavnom sa zapada, i dalje nije član UN i da ga ključni akteri poput Srbije, Rusije i Kine ne priznaju, što pravno i politički komplikuje korake koji se tiču vojske i bezbednosne arhitekture. Takođe o zajedničkoj vojnoj jedinici Kosovo–Albanija, zapadni mejnstrim mediji su preskočili da pišu, to se pominje samo u regionalnim objavama i izjavama (poput Kosovo Online).

Drugim rečima, bilo kakvi potezi koji suštinski menjaju bezbednosni balans na terenu (recimo, formiranje „zajedničke vojne jedinice“ sa Albanijom) ne mogu se posmatrati van konteksta 1244, KFOR-a i UNMIK-a, niti bez političkih i pravnih posledica po regionalnu stabilnost. To što Kosovo ima sopstvene bezbednosne snage de facto, ne menja činjenicu da je međunarodni okvir i dalje isti: KFOR ostaje krajnja bezbednosna instanca po 1244.

Šta ovakav plan znači i šta je realno

Iz ugla Srbije — države članice UN koja teritorijalni integritet brani pozivajući se upravo na 1244 — Kurti­jev paket signalizira pokušaj ubrzane militarizacije entiteta koji nema pun međunarodnopravni subjektivitet. Posebno sporno zvuči ideja zajedničke jedinice sa Albanijom, jer stvara utisak faktičke integracije bezbednosnih kapaciteta Prištine u odbrambeni sistem jedne NATO države, i to mimo bilo kakvog modaliteta koji bi prošao međunarodnu verifikaciju kroz UN/KFOR/UNMIK. Time se, realno, povećava rizik incidenta i snižava prag eskalacije.

Za Beograd, svaka najava masovnog uvoza naoružanja, masovnog regrutovanja (uključujući „opštu mobilizaciju“ kroz širok rezervni sastav) ili industrijske proizvodnje municije na teritoriji Kosova jeste crvena lampica: to nije samo politički signal, nego i bezbednosni vektor koji zahteva reakciju kroz Savet bezbednosti, KFOR/UNMIK kanale i bilateralnu diplomatiju prema članicama NATO-a.

Pod okriljem 1244 i trenutnog mandata KFOR-a/UNMIK-a, sve veće promene u strukturi „bezbednosnih snaga“ na Kosovu u praksi se testiraju u dijalogu sa NATO partnerima i ključnim sponzorima Prištine. Ali pravno gledano, okvir ostaje isti: KFOR ima poslednju reč o bezbednosnom okruženju.

U tom smislu, priča o „zajedničkoj jedinici“ sa Albanijom ulazi u zonu koja bi verovatno zahtevala makar prećutnu saglasnost NATO aktera (jer bi Albanija bila direktno involvirana), a svako pomeranje crvene linije na terenu nosi političku cenu u Savetu bezbednosti UN.

Regionalne posledice i poruka partnerima

Najava ulaganja od 1,1 milijarde evra u dronove i opremu, uz obimno regrutovanje i industrijske projekte, šalje jasnu poruku o nameri Prištine da brzo menja realnost na terenu. Za region to znači:

• Viši rizik incidenta na severu Kosova i uz administrativnu liniju, jer svako „ojačavanje“ bez politčkog dogovora povećava nepoverenje.
• Dodatni pritisak na KFOR da frekventnije arbitrirа između strana i drži status quo bezbednosni prag.
• Teži put ka kompromisu u EU-dijalogu, jer militarizacija obično ide ruku pod ruku sa maksimalističkim zahtevima u politici.

Sa stanovišta međunarodnih partnera (uključujući i zapadne medije koji prate Kosovo godinama), kosovske ambicije bez jasne usklađenosti sa 1244 i KFOR-om izgledaće kao politički rizik, ne kao stabilizacioni potez. AP je i u ranijim izveštajima podsećao da Kosovo nije UN član i da status ostaje sporan, što automatski spušta kredibilitet bilo koje „velike odbrambene najave“ ako nije uvezana sa međunarodnim okvirom.

Šta bi bila “odgovorna” putanja

Ako se Priština zaista ohrabrila spolja na višegodišnji program modernizacije, minimum odgovornosti bio bi da:

1. sve radi kroz transparentan dijalog sa KFOR-om/UNMIK-om,
2. izbegne bilo kakvo jednostrano formiranje „zajedničkih jedinica“ sa susedima,
3. usaglasi sve veće isporuke i proizvodne kapacitete sa bezbednosnim aranžmanima koje priznaje 1244,
4. razveže odbrambene projekte od unutrašnjepolitičkih kampanja.

U suprotnom, svaka „milijarda za dronove“ više liči na poruku za domaću publiku nego na održivu bezbednosnu politiku — i to u ambijentu gde su KFOR i UNMIK i dalje jedini čvrst pravni oslonac.

Ukratko: posmatrano iz ugla međunarodnog prava UN, ovakav kurs Prištine — bez jasne usklađenosti sa 1244 i KFOR-om — deluje kao podizanje tenzija, ne kao investiranje u stabilnost. Ako se već poseže za „istorijski najvećim“ naoružavanjem, minimum je da se najpre ispoštuje jedini okvir koji danas ima stvarnu pravnu težinu na terenu.