Ukrajina je, prema izjavama američkog ambasadora pri NATO-u, Metjua Vitakera, spremna da postigne dogovor o zamrzavanju linije fronta u ratu sa Rusijom, ali uz ključni uslov – dobijanje pouzdanih bezbednosnih garancija.
Tema potencijalnog „zamrzavanja“ sukoba pojavila se u trenutku kada Kijev i njegovi zapadni partneri traže način da zaustave dalju eskalaciju, dok istovremeno jačaju ruske ofanzive na istoku i jugu Ukrajine.
Vitakerova izjava i uslovi Kijeva
U intervjuu za zapadne medije, Vitaker je rekao da „osnova za dogovor postoji“ i da se sada radi o tome da se obezbedi da se on i sprovede. Prema njegovim rečima, ključni uslov Kijeva jeste raspoređivanje evropskih trupa koje bi služile kao svojevrsne mirovne snage ili instruktori, čime bi se obezbedilo sprovođenje budućeg sporazuma i zaštita stanovništva na teritorijama pod ukrajinskom kontrolom.
Vitaker je naglasio da bi bezbednosne garancije omogućile predsedniku Volodimiru Zelenskom da donese političku odluku o prihvatanju zamrzavanja fronta, naročito ako proceni da dalji nastavak rata više nije održiv zbog iscrpljenosti resursa.
Uloga Zelenskog i EU
Iako se u saopštenjima i izjavama često pominju predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski i pojedini evropski lideri, jasno je da njihova uloga ostaje sekundarna. Zelenski se u međunarodnim okvirima prikazuje kao onaj koji „donosi odluku u ime Ukrajine“, ali realnost je da će on potpisati ono što bude dogovoreno između Vašingtona i Moskve.
Što se tiče Evropske unije, spominjanje garancija iz Brisela ili Pariza ima pre svega političko-propagandnu funkciju – da se pokaže da postoji šira podrška Zapada. U vojnom smislu, EU nema mogućnost da sama garantuje bezbednost Ukrajine. Njena eventualna uloga svodila bi se na obuku, instruktorske misije ili finansijsku podršku. Prave garancije ipak može dati samo Amerika.
Ruski raniji stav
Moskva je više puta naglasila da su njeni osnovni zahtevi jasni i nepromenjeni: potpuno povlačenje ukrajinskih snaga sa teritorije Donjecke i Luganske Narodne Republike, kao i sa delova Hersonske i Zaporoške oblasti koje Rusija smatra svojim, plus zvanično odbijanje Kijeva da pristupi NATO-u.
Kremlj je otvoreno poručio da, ako Ukrajina sada ne pristane na ove uslove, oni se mogu i pooštriti u budućnosti, zavisno od ishoda rata. Upravo zato se svaka priča o „zamrzavanju linije fronta“ u Moskvi može posmatrati kao pokušaj da se legitimiše sadašnje stanje, ali bez rešavanja osnovnih pitanja.
Američka dilema i usporena pomoć
Britanski „Fajnenšel tajms“ je nedavno izvestio da su isporuke američke vojne pomoći Ukrajini postale neredovne i smanjenog obima, posebno u domenu protivvazdušne odbrane. To stvara utisak da Vašington ispituje teren za političko rešenje, jer se rat sve više pretvara u iscrpljivanje resursa – kako ukrajinskih, tako i zapadnih.
U tom kontekstu Vitakerova izjava može da se tumači kao signal da SAD otvaraju prostor za diplomatsku deeskalaciju. Ali to ne znači prekid sukoba, već potencijalno zamrzavanje fronta na sadašnjim linijama, uz nastavak političke borbe.
Dok se u javnim saopštenjima naglašava da Zelenski i EU imaju ulogu u procesu, jasno je da se oni u ovom trenutku ne „pitaju“ suštinski. SAD i Rusija ostaju jedini pravi akteri sposobni da odluče da li će doći do zamrzavanja rata ili do njegove eskalacije.
Ukrajinski predsednik može dobiti politički prostor da predstavi dogovor kao „svoju odluku“, a EU može biti predstavljena kao „garant bezbednosti“. Međutim, realna moć i dalje je u rukama Vašingtona i Moskve. Sve drugo ostaje u domenu diplomatske forme i propagandnog narativa.
