Musolinijeva Italija – najslabija karika

Stariji čitaoci, ali i ljubitelji kinematografije dobro se sećaju antologijskog filma ”Pad Italije”, Lordana Zafranovića. Od 25. oktobra 1935. godine, kada su utemeljene Sile osovine, do osmog septembra 1943. godine kada je Italija kapitulirala, prošlo je samo nešto manje od osam godina.

Već 13. oktobra Italija je promenila stranu i prešla na stranu saveznika… I nije bila jedina koja je u Drugom svetskom ratu učestvovala na obema stranama.

Hitler nije imao mnogo iluzija oko toga kakvi su borbeni i moralni kvaliteti Italije i koliko može da računa na razmetljivog Musolinija. Pišući o italijanskom naoružanju u tom ratu, lako smo mogli videti da je ona potpuno nespremno ušla u ovaj pakt. Nemci nisu hteli da se odreknu svojih ambicija, makar po cenu da okupiraju i dojučerašnjeg saveznika. Već posle Staljingradske bitke, kada su Italijani osiono i nadmeno prigovarali nemačkoj komandi kako nema aktivan plan i kako je žrtvovala saveznike (posebno Italijane i Rumune), jasno je bilo kako će se stvari razvijati i Nemci su se za tu situaciju pripremali.

Operacija ”Osovina” ( Fall Achse) bilo je kodno ime za tu priliku. Operacija je ranije nosila ime Alarih ( Unternehmen ”Alarich”) u čast vizigotskog kralja Alarika Prvog koji je između 295. i 410 godine kao prvi germanski vođa osvojio Rim, značajno doprinevši padu Zapadnog rimskog carstva. Nemcima se ne može poreći maštovitost u davanju naziva svojim operacijama.

Najkraće rečeno, cilj operacije bila je okupacija Italije i neutralizacija Kraljevskih oružanih snaga. Pri tom su Nemci postavili sebi cilj da posednu italijanske zone okupacije na jugu Francuske i na Balkanu, ali i na ostrvima Korzika i Sardinija. Plan je dugo stajao u kasi, da bi ga Hitler u julu 1943. godine aktivirao, onog trenutka kada je Musolini smenjen i uhapšen od strane kralja Italije. Tada je faktički  nestao fašistički sistem i došlo je do međuvlašća, ustanka, formiranja lokalnih organa vlasti, itd. 

Aktivni period ove operacije trajao je od osmog do 19. septembra 1943. godine. Nemci su zauzeli praktično sve oblasti, ključne i strateške tačke na severu i u centralnoj Italiji, okupiravši Rim. Može se reći da je, s obzirom na stepen angažovanja Nemačke na drugim frontovima, ovo bila odlično izvedena operacija, a da je zadatak u celosti izvršen.  

Nije to bilo teško izvesti. Od samog početka rata, kada je u junu 1940. godine stupila u borbena dejstva, Italija je ređala poraze, a ekonomska situacija bivala je sve gora. Nemačkim obaveštajnim službama nije bilo teško da u tančine saznaju koliko su slavni naslednici Julija Cezara protiv ovog rata, potajno gunđajući i ne pružajući ni deo onoga što je Musolini tako pompezno najavljivao.

Posle velikih gubitaka kod Staljingrada i u Severnoj Africi, Italijani su se konačno prelomili iskrcavanjem saveznika na Siciliju. Uporedo s pasivnim otporom, tekli su i trapavi, lako razotkrivani pregovori sa antihitlerovskom koalcijom. Nemci su s nestrpljenjem čekali formalni povod da tome stanu na kraj; a on je došao  pomenutim hapšenjem Musolinija, 25. jula. Italijani su trećeg septembra zvanično potpisali akt o kapitulaciji pred snagama Velike Britanije i SAD, što je osmog septembra i objavljeno. Sada je Hitler i formalno mogao da aktivira plan.   

Nemci kreću…

Nemcima nije bila nepoznata Italija jer su njihove trupe počele s raspoređivanjem po Italiji još 1941. godine. Posle poraza u Tunisu, maja 1943. godine, rešeno je da se te snage pojačaju, pa je devetog maja Vrhovna komanda nemačkih OS saopštila italijanskom Generalštabu da će formirati tri nove jedinice od snaga koje su povučene iz Severne Afrike. Na Sardiniji je bila razmeštena 90. laka pešadijska divizija, a na Siciliji je, uz rezerve Komande, bila raspoređena 15. streljačka divizija.

Pored toga, sredinom maja na Siciliju je poslata divizija Herman Gering, u reon Barija 16. tenkovska divizija (razmeštena tokom juna), a 19. maja u Južnu Francusku stigao je 14. tenkovski korpus generala Hansa Hubea. I laicima je bilo jasno da Nemci veoma brzo raspoređuju svoje trupe, spremajući se za neprijatna iznenađenja. To je potvrđeno i 20. maja na štabnoj diskusiji gde je Hitler izneo svoje procene o nestabilnosti Italije. Bila je to jedna od retkih situacija gde se pokazalo da je bio u pravu. 

Već dan kasnije načelnik Glavne komande, feldmaršal Kajtel, pripremio je okvirni plan za moguća dejstva u Italiji. On se sastojao od sledećih operacija:

• ● Operacija ”Alarih”, upad na matičnu teritoriju Italije i zauzimanje ključnih strateških tačaka.
• ● Operacija ”Student” – zauzimanje Rima.
• ● Operacija ”Konstantin” – neutralizacija italijanskih snaga na Balkanu.
• ● Operacija ”Zigfrid” – zauzimanje italijanskih okupacionih zona na jugu Francuske.
• ● Operacije Nirnberg” – pojačavanje granice sa Frankovom Španijom.
• ● Operacija ”Kopenhagen” – kontrola prelaza na špansko-italijanskoj granici.   

Musolini je bio samoljubiv, teatralan političar, loš vojnik, propalica, ali nije bio glup. Video je šta se sprema. Stoga je 17. juna kao znak da ima spreman aktivan program, zatražio hitno kao pojačanje dve nemačke oklopne divizije da bi se suprotstavio savezničkim snagama. Međutim, na predlog generala Vitoria Ambrozija, on se predomislo, odustao od nemačkih ”pojačanja”, pretpostavljajući kako će se ona ponašati, i naredio da se u Italiju povuku jedinice razmeštene u Francuskoj i na Balkanu. Nije mu baš bilo potrebno da sam dovede u kuću okupatore.

Upad u Italiju

Musolinijeva odluka stigla je prekasno, jer ništa više nije moglo da promeni redosled događaja. Hitler je doneo naređenje i ono je moralo da bude sprovedeno. Uveče osmog septembra Nemci su prešli granicu s ciljem da zauzmu Torino, Milano i Veneciju. Da su Italijani reagovali kako treba, mogli su da zatvore alpske mostove i tunele, čime bi se u zamci našle nemačke trupe.

Pokušali su da zapreče Brenerski prolaz i da su uspeli da razore glavni železnički čvor, saobraćaj bi bio prekinut najmanje na pola godine. Hitlera su odgovorili da ne posedne odmah Rim šaljući Treću tenkovsku grenadirsku diviziju; i bez toga on je brzo uspostavio kontrolu na alpskim prevojima između Italije, Nemačke i Francuske. Iz Francuske i Južne Nemačke bilo je prebačeno osam divizija Grupe armija B kako bi omogućile bezbedno povlačenje jedinica Vermahta koje su još ratovale na Siciliji.

Kako su reagovali Italijani? 

Izdata su  opšta uputstva lišena konkretnih taktičkih mera i gotovo neprimenjiva (čak i bez prevelike tajnosti). Unet je nered i demoralizacija u trupe, posebno pošto je Badoljo naredio uveče, osmog septembra, da se na nemačke mere odgovori isključivo u slučaju direktnog napada. Pri tom su generali Ambrosio i Roata dodatno uspaničili vojsku tražeći da se uzdrži od nereda i meteža, zadržavajući borbenu disciplinu.

To, očigledno, kod tako demoralisanih trupa, nije pomoglo. Sučeljavajući se sa prisebnom i hladnokrvnom ekspeditivnošću i efikasnošću nemačkih trupa, koje se nisu uzdržavale ni od napada, većina komandanata nije ni pokušala da se suprotstavi. S nekoliko izuzetaka vojska je ostala bez naređenja i komandira, pri čemu je došlo do masovnog raspada jedinica. 

Opšta situacija i položaj Nemaca

I bez ove akcije položaj nemačkih jedinica u Italiji bio je težak. Romelova Grupa armija B imala je nešto lakše zadatke – okupirati severne reone i neutralisati italijasnke trupe. Pred Keselringom koji je komandovao Grupom armija S našla su se mnogo veća iskušenja posle osmog  septembra. Njegov štab u Fraskatiju (reon Lacija) bio je bombardovan i on je jedva uspeo da primi kriptovano naređenje o početku operacije ”Osovina”. Da nevolja nikad ne dolazi sama, uverio se kada je saznao da su se Angloamerikanci iskrcali u blizini Salerna gde su se nalazili samo neki delovi 16. tenkovske divizije.

Iskušenje je bilo veliko – zadržati neprijatelja, a pri tom izvršiti zadatak koji je njegove trupe usmeravao ka Rimu. Keselring je bio veoma sposoban vojskovođa i izvršio je u potpunosti svoje zadatke. Nezavisno od Romelovog saveta da napusti Južnu Italiju i krene ka liniji La Specija – Rimini, on je uspeo da izbegne okruženje; pri tom je značajno ugrozio angloamerički mostobran u Salernu, obavljajući kontranapade s izvesnim uspehom. Posle toga se, s minimalnim gubicima, povukao ka Napulju pri tom zauzevši Rim delom svojih snaga. 

Pad Rima

Događaji su se odvijali veoma brzo, pa je već devetog septembra general Roata, pravilno vojnički sagledajući situaciju, savetovao kralju i vladi da odmah napuste Rim što su oni i učinili u večernjim satima, da bi sutra ujutru stigli u Brindizi. Već oko 22 sata prvi padobranci Druge nemačke padobranske divizije stigli su u predgrađa Rima.

Tokom idućeg dana usledile su kratkotrajne ulične borbe, pri čemu su italijanske jedinice brzo pale u okruženje. Tog desetog septembra uveče njihov otpor je praktično prestao. Italijanski guverner je još formalno rukovodio gradom do 23. septemra, mada je grad već od 11. septembra bio pod vlašću Nemaca. 

Sudbina flote

Italijanska flota je bila izuzetno važna i dobro opremljena. Imala je više od 200 ratnih plovila, od toga i nekoliko savremenih bojnih brodova. I jedna i druga strana znale su da bi zaplena tih brodova od strane Hitlera značajno poremetila odnos snaga u Sredozemlju. U trenutku primirja, osmog septembra, većina brodova nalazila se na zapadnom priobalju Italije, uglavnom u La Speciji i Đenovi, spremajući se da otplovi u Severnu Afriku pored Korzike i Sardinije.

Jedno od mesta privremenog pristana bio je i Taranto odakle bi brodovi otplovili do Malte.  U 02.30 sati devetog septembra tri bojna broda (”Rim”, ”Vitorio Veneto” i ”Italija”) isplovili su iz La Specije u pratnji tri krstarice i osam minonosaca. Kada su Nemci zauzeli grad zarobili su i streljali nekoliko kapetana koji nisu uspeli da izvuku svoje brodove već su ih potopili dovoljno daleko od obale. Istog dana, brodovi koji su već stigli do Sardinije, bez zaštite iz vazduha, bili su bombardovani od strane Luftvafe vođenim bombama. Nekoliko brodova je ozbiljno oštećeno, a ”Rim” je potopljen. Ostali su srećno stigli do Severne Afrike i Malte gde su se, prema uslovima kapitulacije, predali Angloamerikancima. 

Šta se dešavalo van matice?

Nemci su brzo zauzeli ključne tačke na jugu Francuske jer su se tamo italijanske jedinice vrlo brzo raspale. Već osmog septembra na teritoriji Jugoslavije, Albanije i Grčke počela je operacija ”Konstantin”. Italijanske jedinice su opkoljene i zarobljene, a vojnici poslati u zarobljeničke logore. Sve zone su prešle pod kontrolu Trećeg rajha. Pošto im je država istupila iz rata, bez jasnih naređenja, komandanti su se snalazili kako je ko znao i umeo.

Kada su shvatili da su dojučerašnji saveznici namerili da ih razoružaju i pošalju u konclogore, pa i streljaju (kako se već dogodilo diviziji ”Akvi” u Grčkoj), oni su okrenuli list. Počeli su da traže veze s jugoslovenskim, albanskim i grčkim partizanima kako bi prešli na njihovu stranu. Partizani nisu zaboravili brojna zverstva italijanske vojske i najpre su otkazali bilo kakvo sadejstvo.

Međutim, potreba za ljudima i oružjem, posebno težom tehnikom, omogućila je nekim italijanskim jedinicama da se uključe u partizanski pokret. Sve ove operacije, nemački pedantno sprovedene, nisu bile od velike koristi jer je prava opasnost stigla s istoka, pa demonstracija nemačke moći na Apeninskom poluostrvu nije nikome značila ništa. Nezadrživim prodorom Crvene armije i snage Nemaca, locirane u Italiji, morale su da se povuku kako bi branile maticu. Svi oni odlično sprovođeni potezi pali su u vodu kao da ih nikada nije ni bilo.