Yokosuka MXY7 Ohka: Kako je krilata jedrilica bomba–kamikaza „trešnjin cvet“ promenila rat na moru?

Postalo je uobičajeno da slušamo vesti iz SVO o dronvima – kamikazama, odnosno samoubicama. Oni su isključili mogućnost ljudske žrtve, ili, kako se to popularno kaže, za dronom ničija majka neće zaplakati. S pravim kamikazama bilo je drugačije. I ranije se dešavalo, kroz istoriju, da vojnici, kao poslednji čin herojstva, primene samoubilački napad.

To se dešavalo kada nije bilo više mogućnosti da se izvuku živi, pa su se tako piloti jurišnika Il-2, kada shvate da ne mogu teški, oklopljeni avion izvući iz poniranja usled oštećenja, radije zarivali u kolonu neprijateljske tehnike ili na njihov položaj; smrt im je svakako bila izvesna, pa je onda bilo razumnije da bude herojska i da nanese što veću štetu neprijatelju. To se dešavalo slučajno, u žaru borbe. Japanci su to, međutim, usavršili formacijski, dovodeći taj postupak na nivo taktičkog pravila.  

Samoubilački odredi, oslonjeni na drevni kodeks Bušido, službeno su se zvali Teisintai (bukvalno – dobrovoljački odredi). Postojalo je više vrsta samoubilačkih odreda: kopneni, padobranski, površinski, podvodni (fukuryu-žabe)  i, naravno – najpoznatiji,  vazdušni, odnosno kamikaze. Svi oni imali su zajedničko ime tokotai (sve samoubice, ne samo piloti). U vazdušnoj komponenti najviše su se proslavile kamikaze.

Oni su naneli značajnu štetu, ali su i naterali Amerikance da razviju bolje odbrambene postupke. Japanci su uz pomoć kamikaza pravili i sebi štetu: trošili su borbene avione kojih je bilo sve manje; njihovi nedostaci bili su mala brzina, nosivost i ranjivost na PVO brodova. O ljudima da i ne pričamo. Amerikanci su se izveštili pa mnogo kamikaza nije stiglo do meta, uzalud žrtvujući svoje živote i avione.

Stoga su Japanci posegnuli za novim rešenjem. Krilata bomba Jokosuka MXY7 Oka (Yokosuka MXY7 Ohka, bukvalno trešnjin cvet, cvet sakure) trebalo je da poveća efikasnost napada iz vazduha i makar malo ublaži ogromnu prednost Amerikanaca u brodovlju. Imala je raketni motor i njome je upravljao jedan teisinai, samoubica. Protivnici su brzo ovo sredstvu dali nadimak Baka (od japanskog – budala ili idiot), jer je pogibija bila izvesna, a za američke pojmove glupa. 

Kako je do toga došlo?

Već s jeseni 1944. godine bilo je jasno da Japanci nisu uspeli u svom osnovnom cilju – da se dohvate opipljivih i trajnih resursa kojim bi vodili dugatrajni rat. Pri tom su izgubili mnogo iskusnog osoblja u sukobu sa nezadrživo narastajućom američkom flotom i avijacijom. Zato su tragali za sredsvom koje će naneti veliku štetu protivniku, bez suštinskog trošenja dragocenih materijala.

Računali su na visok moral (čitati: fanatičnost), odnosno odanost imperatoru kako bi ispunili svoj dug. Cilj svakog od tih pilota bio je jednostavan: maksimalnom brzinom, kako bi se izbegla zasićena PVO brodova, zaleteti se i zabiti u neprijateljski brod pod najpovoljnijim uglom. Ukoliko bi brod potonuo ili pretrpeo nenadoknadivu štetu, smatralo se da pilot nije uzalud poginuo.  

Nije bilo teško razraditi takav avion-projektil. Njegova prva oznaka bila je Yokosuka MXY7 Ohka; njegov zmaj bila je drvena jedrilica koja je u nosnom delu nosila eksplozivno punjnjenje. Na njemu je sve bilo jevtino – drvo, platno, kutijaste cevi. Na sredini je bila tesna, asketska kabina za pilota s minimumom instrumenata, a u repnom delu nalazio se raketni motor. Oka nije imala poletne motore niti strajni trap.

U vazduh ju je podizao avion-nosač, modifikovana verzija bombardera Micubiši G4M koja je služila za lansiranje topeda. Kada bi posada bombardera s bezbedne vidljivosti ugledala neprijateljsku flotu, ona bi otkačila Oku. Pilot je najpre jedriličarskom tehnikom stabilizovao avion, naveo ga ka najunosnijem cilju, a zatim u povoljnom trenutku aktivirao raketni motor i sjurio se na metu. To je svakako bio put bez povratka, bez obzira na to da li je pogodak ostvaren illi ne. 

Već su brzina prvih varijanti (preko 800 km/h) i njihova mala veličina, bile problem za presretanje. Američki lovci uveli su praksu stalnog patroliranja iznad flote, ali ove male, brze letelice bilo je veoma teško uništiti. Punjenje eksplozivom imalo je 1,2 tone amonala (!) što je bilo sasvim dovoljno za uništenje bilo kog morskog cilja. Prvi napadi Oka bili su veoma delotvorni.

Razarač ”Manert L. Abel” našao se pod njihovim udarom 12. aprila 1945. godine. Samo jedan pogodak Oke bio je dovoljan i on je bio prepolovljen, gotovo trenutno potonuvši. Ponekad je i probojna sila bila prejaka. Istog dana razarač ”Stenli” bio je probijen Okom kroz oba boka, a ona nije stigla da eksplodira. 

Ovaj sistem imao je značajan nedostatak i Amerikanci su ga brzo uočili i iskoristili: nosač Oke, bombarder G4M  bio je spor i loše manevrabilnosti, posebno kada je bio opterećen. Pri tom je imao nezaštićene rezevoare. Nije bilo dovoljno lovaca za njihovu zaštitu. Radijus Oke bio je manji od radijusa lovaca. Zato su najveći broj aviona-nosača obarali na približavanju, dok ne bi uspeli da lasiraju bombu. Mete i žrtve Oke uglavnom su bili udaljeni i usamljeni razarači korišćeni kao radarska predstaža.

Prilikom pokušaja napada na nosače aviona kao kapitalne ciljeve, uglavnom su stradali i bombarderi-nosači koji su imali veliku posadu (čak sedam do devet ljudi). Sve to je rezultiralo niskom efikasnošću ovog, inače teorijski potentnog sistema. Gubici su bili ogromni, a učinak veoma mali. Upravo iz tog razloga Oka je dobila od Amerikanaca nadimak Baka (budala).

U suštini, bio je to pokušaj da se još četrdesetih godine stvori protorip protivbrodskih raketa koje bi bile lansirane iz vazduha. Jedina razlika što su se, umesto tada nepouzdanih sistema upravljanja, koristio živi računar, odnosno pilot na letu bez povratka. Primitivnost tehničkog sredstva anulirala je njegove prednosti. Međutim, nije mogala da anulira izvanrednu ideju koja je ukazala na pravac razvoja protivbrodskog ratovanja u budućnosti. Na osnovu Oke razarađena su sredstva koja i danas pripadaju klasi najubitačnih – protivbrodske rakete ogromnih brzina i neverovatne razorne moći.  

TT podaci