Da patriotizam ničim ne može (niti treba) da se kupuje, uveriće nas ovaj istiniti događaj koji po svojoj dramatičnosti nimalo ne zaostaje za velikim bitkama. Nisu svi u Norveškoj bili izdajnici, naprotiv. Država koja je rečniku opšte kulture dodala imenicu kvisling (izdajnik, kolaboracionista Vidkun Kvisling) nije se krila iza sumnjive neutralnosti, niti je potražila privremeno okrilje Sila osovine.
Jedan od jačih i organizovanijih partizanskih pokreta na svetu odvijao se tokom rata u toj zemlji, veoma važnoj za sve zaraćene strane. Norveški patriotizam je pobedio. U epizodi koja je zaslužila svaki sekund veoma uzbudljivog ratnog filma, ona je na samom početku rata izvela jedinstvenu akciju.
Uz najviši mogući rizik i potpunu neizvesnost, mala, odvažna grupa patriota, naoružana domišljatošću i poznavanjem trenutne situacije, improvizujući, uspela je da spase dragocene državne rezerve zlata; bila je to spektakularna akcija, bez mogućnosti i prava na grešku, jer bi to zlato dobro došlo Nemačkoj da raznim kanalima finansira preskupi rat.
O kakvom zlatu je reč?
Napad Nemačke 1940. godine bio je izvestan. Bez obzira na to, Norvežani nisu bili u potpunosti spremni da mu se suprotstave. Nemački vazdušni i morski desanti izvedeni su besprekorno na više mesta, pri čemu je peta kolona rado dočekala nemačke trupe, sabotirajući gde god je mogla svoju vojsku i državu.
Nemci su okupiranju svake države pristupali vrlo temeljno. Pored vojnih zadataka, oni su istovremeno stizali da zaplene ili zaposednu kapitalne vrednosti – zlatne rezerve, dragocene nekretnine, najvažnije privredne objekte, štamparije novca i novčane rezerve, itd. Na sve se mislilo. Tako su namerili da urade i u Norveškoj.
Zlatno je bilo skladišteno u glavnom trezoru Norveške banke u Oslu. Već tridesetih godina, prateći spoljnopolitičku situaciju, oprezni Norvežani smisli su kako da to zlato bude što mobilnije, lakše za premeštanje i skrivanje. Kada je počeo Drugi sv. rat, planovi su aktivirani i ništa više nije se čekalo. Zlato je spakovano u 818 sanduka od po 40 kilograma, 685 sanduka od 25 kilograma i 39 buradi sa zlatnicima, svako težine 80 kilograma.
Tako je moglo da se lakše prenese ili sakrije, po potrebi, na više mesta. Masa zlata je bila impresivna – ukupno 53 tone. U tzv. dugim tonama bilo ga je 52 tone (jedna duga tona, tzv. britanska, iznosi 1.016,0469088 kg), odnosno 58 kratkih tona (tzv. američka tona – 907,18474 kg).
Napad je počeo pod šifrovanim nazivom Weserübung (složenica od imena reke Vezer i nemačke reči za vežbu). Nemci su poslali specijalnu misiju vrhunskih profesionalaca da noću, devetog aprila 1940. godine, koristeći eventualni metež i šok zbog napada, upadnu u uski i dugački fjord Oslo kako bi doprli do glavnog grada, zauzeli pozicije i čekali glavninu snaga. Onda se umešalo ono zlatno pravilo da se u vojsci ne baca ništa, sve dok može da koristi.
Dva tvrđavska topa (”devetoinčni”, 233,68 mm) poreklom još s kraja XIX veka, konačno su opravdali mesto koje su dugo zauzimali. Neočekivano preciznim pogocima demolirali su nemačku krstaricu ”Bliher” kojom se grupa prebacila kroz frojd. To je bilo teorijski nemoguće (zbog malih uglova i blizine cilja) ali dogodilo se. Plotun torpeda s obale učinio je ostalo i brod je otišao na dno.
Na njemu se nalazilo preko hiljadu i po planinsko-brdskih specijalaca, među njima i posebno pripremljena grupa koja je imala zadatak da zarobi kralja i zapleni zalihe zlata. Komandant grupe, general Falkenhorst i njegov načelnik štaba, iskusni obaveštajac i diverzant, pukovnik Bušenhagen, isplivali su dohvativši se ostrvca u fjordu. Ostalo im je da čekaju spasioce i samo posmatraju uzbunu i pokrete u Oslu.
Operacija spasavanja zlata
Kralj se sa svitom i ministrima brzo zaputio vozom na sever, a direktoru banke ostavljeno je da reši pitanje – kako evakuisati 55 tona zlata? U teoriji sve je funkcionisalo, a sada je trebalo u toj gužvi naći najmanje 50 kamiona, natovariti 1.542 sanduka i bureta i sve to obezbediti od eventualne otimačine, krađe, mogućeg rasula, bezakonja i, naravno, Nemaca. U svemu tome direktor i njegovi najbliži saradnici, uz pomoć posebno dodeljene jedinice, uspeli su. Zlato su prebacili u gradić Lilehamer, oko 180 kilometara od Osla, znajući da su privremeno rešili problem.
Kada su nemački motociklisti stigli na glavni trg Osla (Rådhusplassen, između Gradske kuće i obale), zatekli su praznu banku. Poslednji kamion u odlazećoj koloni bio je samo šest kvartova od banke, ali Nemci to nisu tog momenta znali! Kolonu su čekale, po običaju, dve vesti – dobra i loša. Dobra je bila ta što su poneli sve zlato, a loša je bila ta što su Nemci zauzeli sve velike luke, osim onih na krajnjem severu.
Podsetimo da je Norveška duga oko 1.800 kilometara i da je konvoj trebalo da pređe bar 1.500 kilometara. Ako ne računamo da bi to bilo pod borbom i skrivanjima (kao što je i bilo), sama trasa i danas bi bila logistički izazov za organizovani konvoj, ljude i vozila.
Odiseja se nastavlja
U Lilehameru su se odlučili na rizik prebacujući zlato u vagone, kako nastavili na sever, ka ribarskoj luci Ondalsnes, gde je trebalo da ih sačeka britanska krstarica. Pratioci su rezonovali razumno – zašto se mučiti kad je vozom brže, bez obzira što su znali da je pruga uočljivija i izloženija nego put? Za zlatom je krenula ozbiljna potraga, pri čemu su već neki saradnici, koji nisu hteli da otkriju put zlata, po kratkom postupku kažnjavani od strane Nemaca.
Odgovornost za sudbinu zlata preuzeli su komandanti iz pratnje – pukovnik Frederik Faslund i major Bern Sunde. Službenici banke bili su tu da se sve popiše kako treba, što je usporavalo napredovanje. Tada je, posle uspešnog rada artiljerije prilikom potapanja Blihera, usledilo još jedno iznenađenje. Slučaj je hteo da saborci postanu dvojica antifašista koji su imali već bogato ratno iskustvo kao španski dobrovoljci. Za njih nikakvih kompromisa s Nemcima i Kvislingovim pristalicama nije bilo, a pratilo ih je samo 30 mlađih oficira i vojnika; praktično – ni ceo vod.
U luku Ondalesnes stigli su uveče 20. aprila, u trenutku kada je grad bio pod žestokim bombardovanjem. Sačekali su da ono prestane pa su idući dan počeli pretovar na britanski krstaš koji se upravo tada pojavio. Dok su prebacivali zlato, stigao je radio-telegram: ”Lilehamer je pao. Zlato ni po koju cenu ne ostaviti Nemcima. Ukoliko ne uspete da ga natovarite, potopite ga na najvećoj dubini”. Britanac nije hteo dugo da se zadržava i rizikuje: pošto je iskrcao desant i prihvatio samo 200 sanduka sa zlatom, on je naredio da se preseku vezovi i hitno napusti luka. Hrabra 32 pripadnika norveške vojske s činovnicima banke, ostali su na obali sa još ”samo” 1.342 sanduka.
Oficiri nisu odustajali. Ponovo su našli 26 kamiona, to je tada već bilo podvig jer su mnogi krenuli u izbeglištvo. Natovarili su zlato, uputivši se ka luci grada Molde, još sto kilometara severnije. Tamo su već bili britanska krstarica ”Glazgov”, norveški kralj i mnogobrojna građanska pratnja, činovnici, ministri… Ali, ka tom mestu uputili su se i Nemci. Jegeri nisu odustajali jer su se na njihovom čelu ponovo našli Falkenhorst i Bušengagen. U međuvremenu, kapetan ”Glazgova” dobio je vanredno naređenje o kome i danas raspravljaju norveški istoričari: utovariti na brod zlato i ukrcati kralja. Tim redom. Najpre zlato, a zatim kralj.
Gde se za to vreme nalazio konvoj? Noću, 27. aprila on je krenuo, ponovo pod bombardovanjem. Četiri kamiona su pogođena, ali su pratioci uz pomoć lokalnog stanovništva prebacili zlato u ostale kamione koji su već bili pretovareni. Noću, 28. aprila stigli su konačno u Molde. Nemci su već predvideli u kom smeru ide operacija, pa su neprekidno bombardovali gradić, luku i krstaricu. Norvežani su uspeli da na brod prebace svega osam kamiona i kralja s pratnjom.
Tada je do izražaja došla smelost, oficirska sposobnost i hrabrost za improvizaciju i rizik: Norvežani su natovarili još sedam ribarskih brodica i pod bombama stigli do krstarice, dodavši još malo zlata već natovaranim sanducima. I to je bilo sve. Videvši nemačku odlučnost da ih potope, kralj je naredio da se ostatak zlata izruči u fjord, a da se oficiri prebace na krstaricu. Međutim, prvi put su oficiri otkazali poslušnost svome kralju.
Šta su uradili? Otpevali su kao znak rastanka himnu, a zatim su Haslund i Sunde rešili da se postaraju i o preostalih 546 sanduka, odnosno 14 tona zlata. Na mali parobrod, koji je bio čak manji od klasičnih ribarskih brodova pa je podsećao na pomoćni trajekt, prebačeno je 260 sanduka. Ostalo je još 286 sanduka. Oni su vraćeni na kamione i pod vatrom Nemaca koji su već stigli u predgrađe, pratioci su se uspešno izvukli iz zapaljenog gradića.
Agonija se nastavljala za uporne patriote. Parobrod koji je bežao od nemačke podmornice nasukao se na stenje. Odred je učinio nov napor – preuzeo je zlato s nasukanog broda i utovario ga na pet ribarskih i običnih čamaca, u dogovoru s vlasnicima koji su bili svesni rizika. Krenuli su dalje, prema Trondhajmu jer su čuli da će se Britanci tamo iskcati. Međutim, Nemci su bili brži i zauzeli su, ili držali pod kontrolom, norvešku obalu celom dužinom. Karavan se zatekao kraj ostrvceta Intijana. Posle kratkog većanja, odlučili su da idu još dalje na sever, morem do luke Tromse. Postojala je još jedna mogućnost, kao poslednja: da prihvate bitku na sredini fjorda kako bi zlato potonulo na najveću moguću dubinu.
Tokom pokreta uspeli su da se domognu još dva ribarska broda, pretovare sve zlato, a onda petog na šesti maj krenuli dalje. Do izražaja je došla lucifnost i ratno lukavstvo oficira koji su pretpostavili da Nemci traže konvoj od pet ribarskih brodica. To se ispostavilo i tačno! Plovili su samo noću i po sporednim fjordovima. Duž obale išli su Nemci koji su se ponašali tačno onako kako su Norvežani predvideli: tražili su pet ribarskih čamaca.
Avijacija koja ih je redovno nadletala nije ništa posumnjala jer su ribarske mreže bile bacane kao da je duboki mir. Desetog maja stigli su u Tromse koji je još bio pod kontrolom saveznika. Posle marša od 1.000 kilometara, poslednjih 14 tona zlata natovareno je na britansku krstaricu ”Enterprajz”.
Zlato, koje su hrabri Norvežani čuvali ukupno 32 dana, tako je stiglo, konačno, pod zaštitu saveznika. Pri tom je izgubljeno samo 297 zlatnih kovanica iz bureta koje je ispalo s palube britanskog broda. Norvežani nisu Nemcima ostavili ništa, čak je i značajan deo papirne valute iz rezervi sklonjen na sigurno.
To zlato ima i svoju dužu, posleratnu priču. Oficire je kralj nagradio. Jedni su otišli u Britaniju, drugi su ostali u pokretu otpora. Zlato je prebačeno značajnim delom u Kanadu, a korišćeno je za finansiranje vlade u egzilu i borbu protiv Nemaca. Bila je ideja da se od tog zlata iskuju spomen-medalje za sve učesnike ove operacije ali to nije realizovano.
Dugo je ova neverovatna epopeja ostala u senci drugih događaja, da bi 2022. godine dobila, s punim pravom svoju filmsku verziju (Gulltransporten), vernu predstavu ovog podviga, pa preporučujemo da pogledate i taj film. Vredi svakog komada zlata.
Poštovani Dragi,
A šta bi sa naših 52 tone zlata koje je kralj Aleksadnar Obrenović poslao na čuvanje u Ameriku i Englesku?
Bilo bi dobro da se pozabavite time.
Nešto pokušavam da se setim pa se preispitujem… Bilo beše 52 ili 55 ili 57 tona zlata?
Nemojte mi reći da ste zaboravili ili još gore – da ne znate.