Evolucija urbane borbe u Donbasu: ruske taktičke inovacije i uspon malih jurišnih grupa

Do poslednjeg daha. Tako bi se još mogla nazvati ova tema. Već je notorna istina da je SVO, kao i svi drugi veliki oružani sukobi, mnogo toga promenila u taktici ratovanja. Jedno od najtežih borbenih dejstava svakako jesu gradske, odnosno ulične borbe. Razloga za to ima mnogo. Pošto je na našem portalu i mnogo znalaca ove oblasti, ne treba previše obrazlagati ovu tvrdnju. Dovoljno je setiti se da se u takvoj borbi neprijateljem često sukobljavaju licem u lice, u najogorčenijoj borbi – prsa u prsa.

Otkad je sveta i veka, gradovi su bili, i ostali, najznačajnije otporne tačke, pa se i njihovo zauzimanje, ili oslobađanje, višestruko odražavalo na dalji tok operacija. Podsetimo se samo Staljingradske bitke, ali i brojnih bitaka na tlu Nemačke u završnim danima Drugog sv. rata. Tada su ne retko samo zidovi soba razdvajali sukobljene, dok su automat, nož, bomba, pa i gole ruke bile najčešće sredstvo obračuna. Ogromne žrtve i razaranja bile su cena koja je morala biti plaćena za pobedu prilikom uličnih borbi.

Šta nam o tome govore iskustva SVO? Bez obzira na to što ona još traje, vidno je da i jedna i druga strana dramatično brzo usvajaju nova iskustva. Bacaju se stara pravila službe, a nova tek treba da budu napisana. Navedimo ono što je trenutno najuočljivije.

Posle prvih napada u februaru 2022. godine,  oko čije strategije se još spore brojni analitičari, hobisti i profesionalci, Rusi su prešli na taktiku kvočke, odnosno kurice, kako oni to kažu. Lagano kljuckanje protivničkih položaja, sistematsko uništavanje tehnike i ljudstva, pri čemu se maksimalno štede svoji resursi. Reklo bi se da se Rusima ne žuri, ali to je samo privid. U danima kada se na pokrovskom području usavršavaju nove taktičke radnje u osvajanju uređenih naselja pretvorenih u dugotrajne otporne tačke, što Rusi smatraju trećom etapom evolucije borbene veštine, podsetimo se kako su do sada tekle borbe te vrste.

Rusi su (osim avanturističkog upada Ukrajinca u područje Kurska) od početka u ofanzivi i nameću svoj način borbe. Poslednja godina obeležena je izrazitom ukrajinskom defanzivom i nemoći da se nametne svoj način borbe, što bi im unekoliko olakšalo inače izuzetno tešku situaciju. Kada se prešlo na operaciju korak-po-korak, beleže se i prve masovno vođene ulične (gradske) borbe. Bilo je to prillikom juriša na Marijupolj. Ova bitka je vođena po klasičnom obrascu, kao da smo prisustvovali nekoj bici iz Drugog sv. rata.

Sve je urađeno po udžbeniku: ogromna premoć Oružanih snaga Rusije, brojčana i kvalitetna, dovela je do okruženja ukrajinskih snaga. Šta je u toj operaciji bilo novo? Rusi su naučili lekcije iz Čečenije i Sirije. Tenkovi su pružali direktnu podršku, dobro zaštićeni zahvaljujući izvanrednoj saradnji s pešadijom. Nije se srljalo. Izuzetno korisnim pokazalo se vozilo BMP-3 koje se topom od 100 mm i dobrom zaštitom pokazalo kao odlična zamena za tenkove.

Jurišne grupe su imale na svojoj strani i premoć u vazduhu jer je Azovstalj, centralna otporna tačka,neprekidno zasipan bombama velikog kalibra. Za oslobađanje Marijupolja, grada od ogromne strateške i političke važnosti, može se sa sigurnošću reći da je ono sprovedeno po klasičnom obrascu ruskog borbenog pravila službe.

Ukrajinci nisu bili nemi posmatrači. Posle Marijupolja počeli su organizovano izbegavati okruženja, pri čemu je strana pomoć znatno povećana sredstvima za tu vrstu taktike. Primer takve operacije bio je Bahmut, odnosno Artjomovsk, krajem 2022. i početkom 2023. godine. Presudnu ulogu odigrale su jedinice Vagnera i borci Trećeg armijskog korpusa.

U toj žestokoj borbi nije se više osećala značajnija premoć od strane Rusa ni u vazdušnoj komponenti, ali ni u brojnosti učesnika. Kao rezultat nastalih okolnosti, bitka se pretvorila u krvav i surov obračun pešadije, veoma često prsa u prsa, čak i hladnim oružjem. Internetom su kružili užasni snimci borbi na život i smrt svedočeći o klanici kakva nije viđena još od vremena Zapadnog fronta u Prvom sv. ratu.

U to vreme, međutim, beležimo sve češću i masovniju upotrebu dronova kamikaza koji će ubrzo potpuno preokrenuti dotadašnju logiku ratovanja. Usled pojave tih opasnih i teško uočljivih, nepredvidivih zujalica koje su pravile priličnu štetu, taktika se smesta promenila. Moralo se računati s trećom dimenzijom na sasvim nov način. Tako su u Artjomovsku jurišale grupe ne veće od desestak boraca delujući pod zaštitom lake artiljerije i minobacača.

Oklopna vozila više nisu kretala u juriš već su delovala iz daljine, sa zatvorenih, duboko ukopanih i zaštićenih položaja, pretvarajući se tako u artiljeriju i gubeći svoju osnovnu prednost – manevar i otpornost. Ukrajinci, odričući se postepeno sovjetsko-ruske ratne škole, razvili su prilično efikasnu borbu protiv oklopa, pre svega zahvaljujući stranoj pomoći oličenoj u novim sredstvima i informacijama u realnom vremenu.

Rusi su takođe reagovali. Nije baš sve bilo prepušteno surovoj borbi licem u lice. Do izražaja je došla artiljerija koja se ponovo nametnula za vodeće mesto na ratištu, podsećajući ko je kraljica bitke. Dejstvom koje je dovodilo do totalnog uništenja branjenih položaja otvaran je put pešadiji. To je bilo moguće stoga što su zalihe oruđa i municije Rusije, umnogome sačuvane iz perioda SSSR, odigrale veliku ulogu.

Ukrajinci su svoje zalihe olako rasprodali u godinama kada im je sa Zapada obećavano blagostanje i puna zaštita. Pošto kod Rusa nije bilo dovoljno snaga i sredstava za potpuno opkoljavanje (otporne tačke i teritorije bivale su sve veće i sve branjenije dronovima), Ukrajinci su uspevali da se blagovremno i koliko-toliko organizovano povlače. Pri tom, za razliku od Marijupolja, u Artjomovksu linija dodira nije bila najjasnija.

Udarne grupe su veoma često ulazile u borbeni poredak Ukrajinaca i tamo organizovale kružnu odbranu u tzv. operativnom opkoljavanju. Na taj način omogućavale su glavnini snaga da klinovima brzo stignu u to područje, pa Ukrajincima nije preostajalo ništa drugo nego da se povlače i konsoliduju, odnosno skraćuju linije dodira. I tako bez prekida.  

Nova iskustva

Šta možemo sagledati od početka 2024. godine do danas? U ruskoj taktici uočavaju se dve glavne karakteristike: borbena dejstva malih grupa i minimalno korišćenje borbenih vozila. Čak se naseljena mesta oslobađaju isključivo teško naoružanom pešadijom čija sredstava su sve ubistvenija. Tenkovi su isuviše laka meta za dronove pa stoga deluju s veće udaljenosti maksimalno zaštićeni protielektronskim dejstvima i pasivnom, inžinjerijskom zaštitom, često pomognutom bravarskim skalemerijama koje podsećaju na vozila iz filma Pobesneli Maks.

Ni borbena vozila pešadije ne koriste se više za masovan transport, jer su i ona postala unosne mete. Ukrajinci (kao i Rusi) spremni su da potroše po desetak dronova da bi uništili samo jedno oklopno vozilo. Ovo nije na ruskoj strani značilo iscrpljivanje rezervi i krizu u brojčanoj nadmoći, već racionalno povlačenje tehnike na sigurno. Jasno je da će tenkisti morati da smisle novu taktiku, inače će biti beskorisni u gradskim borbama.

Šta je bila prava novost? Pokazalo se da je taktika malih, udarnih grupa od posebne važnosti. One su bile zamajac konstantog ruskog napredovanja. Ukrajinci su najpre pokušali da odgovore na te napade stvaranjem ”zone ubijanja”, odnosno formiranjem brisanog prostora na kome nije moguće preživeti. Međutim, to im ne polazi za rukom kako su zamislili i to iz više razloga. Najpre, Rusi napadaju s veoma malim grupama, često čak samo u parovima koje je gotovo nemoguće naciljati artiljerijom. Pri tom na ukrajinskoj strani sve je evidentniji nedostatak odgovarajućih artiljerijskih oruđa, pre svega taktičkih minobacača odeljenjskog nivoa.

Glavni cilj, prelazak pogibeljne zone (killingzone), Rusi ostvaruju na više načina, o čemu smo svojevremeno pisali, bez želje da budemo proroci. Motocikli, kvadovi, električni skuteri, čak i bicikli, sve što može brzo da se kreće i lako manevriše, sada se može videti na prvoj liniji dodira. Operateri dronova moraju potrošiti više dronova za svakog napadača, što smanjuje šanse za pogodak i ostavlja mogućnost ostalima da se provuku.

Pri tom  ruska stana dejstvuje po centrima lanisranja dronova. Kada bi se dokopali rovova, do izražaja su su dolazila dva faktora: prvi –  ruski borci nailaze na već desetkovanog neprijatelja jer, dok su dronovi lovili pojedince, artiljerija i avijacija su  pustošili ukrajinske redove. Drugi faktor je još važniji: kritičan nedostatak boraca na ukrajinskoj strani (posebno obučenih, iskusnih i motivisanih) da zaštite duge linije rovova. Zato male grupe ruskih jurišnika čak i peške stižu do zadatih pozicija.

Na brojnim forumima prilično oholo i neuhumano se izražava nezadovoljstvo sporim napredovanjem Rusa. O tome svedoče vrlo precizne svakodnevne karte koje mnogi zanavljaju iz sata u sat. U bici na pokrovskom pravcu napadaču je sada nešto lakše, jer je teren ispresecan i sa znatno većim brojem uzvisina i zaštitnih prirodnih prepreka. Svaki brežuljak, svaka jaruga je dobro došla.

Dronovi nisu više tako efikasni ni kao izviđači, ni kao kamikaze. Rezultat toga su mnogo lakši prodori malih grupa koje se infiltriraju bez mnogo otpora kroz rupe u odbrani. Te grupe se prikriju na nekoliko dana, čak i nedelja, za leđima ukrajinskih snaga čiji su redovi uveliko proređeni. Kada se jurišna grupa ruskih boraca kompletira, ona kreće u napad koji je za ukrajinsku odbranu potpuno neočekivan.

Primera za to ima mnogo. Grupa banderovskih fanatika je u blizini Pokrovska bila uništena s leđa u taktičkoj dubini odbrane. Ukrajinci su pomislili da je reč o glavnini ruskih snaga. Pokazalo se, međutim, da se u gradu nalaze potpuno spremne za samostalno dejstvo jedinice diverzanata potpomognute specijalnim snagama VDV. Rusi za te prilike koriste najbolje borce. S pravom. Pri tom ne treba zaboraviti ni činjenicu na koju smo već navikli – kvalitativne osobine ruske vojske su sve veće u odnosu na ukrajinske snage.

Oni nemaju problema s dopunama jer se u dubini ruske teritorije sistematski pripremaju nove jedinice. Nadmoći u vazduhu još uvek nema, ali zato korigujuće bombe i sredstava dalekometnog dejstva mogu lako da izoluju teren koji su Rusi isplanirali da oslobode. Protivnik se polako i postojano iscrpljuje, proređuje i krvari.

Kao što možemo videti evolucija napadne taktike Rusa sastoji se iz sledećeg:

● Uloga obučenosti pojedinca značajno je porasla u odnosu na sovjetsku taktiku. Ako u bitku idu dva ili tri vojnika, svako od njih je obavezan da rukuje svim vrstama oružja, da zna prvu medicinsku pomoć i da ume da preživi samostalno u nedostatku resursa i dostave municije, hrane i drugih potreba. Podsetimo se da je svojevremeno JNA, gotovo pre pola veka, uvela na obuci taktičku vežbu vojnik u napadu, pravilno predviđajući da će jednog dana vojnik morati i moći sam da dejstvuje.

● Kada napad podržavaju sinhronizovano avijacija, tenkovi, artiljerija, snajperi, posade PT raketa, mitraljesci, tada se uloga pojedinca smanjuje. On i dalje jeste važan, ali je tada deo moćnog zupčanika napadačke mašine. Trenutno preovladava taktika pojedinca u napadu, zato je ruski vojnik dužan da zna mnogo toga što će mu spasiti život i dovesti ga do izvršenja zadatka.

● Jurišnik je dužan da se ojača na principijeno višem nivou. To sve vojske čeka u budućnosti jer će vojnik morati da ide u napad kao u naučnu ekspedijiju, opremljen mobilnim telefonom, GPS, pri tom samostalan kada su životne potrebštine u pitanju, podržan od strane dronova, itd. Sredstva njegove zaštite i podrške su sve raznovrsnija i moćnija, kao i sve delotvornije lično oružje. Savremeni ratnik na poljima SVO počinje da podseća na terminatora, odnosno univerzalnog vojnika koji će vladati specijalnostima za koje je do sada bilo potrebno više vojnika. To se upravo dešava na naše oči, bez obzira na to što se čini da je izvesni ishod, pobeda Rusije, još uvek daleko.