Zelenski „igra na kartu svog dede heroja“ pred Trampom: emocija ili taktika za pritisak na Moskvu?

Prema pisanju The New York Times-a, Volodimir Zelenski je na sastanku bez kamera u Beloj kući ispričao Donaldu Trampu da je njegov deda ratovao u Drugom svetskom ratu i učestvovao u oslobađanju gradova Donbasa od nacista. Isti motiv, navodi se, ponovio je i nakon povratka u Ukrajinu, naglašavajući da se ne radi samo o teritoriji već i o porodičnom i nacionalnom sećanju.

Ovakvo pozivanje na ličnu istoriju ima dvostruku težinu. S jedne strane, ono je emocionalni okvir—podsećanje da je Ukrajina, kao i drugi narodi bivšeg SSSR-a, podnela ogroman danak u borbi protiv nacizma. S druge strane, to je i politička taktika: u razgovoru sa američkim predsednikom koji snažno insistira na „zakonu i redu“ i nacionalnom interesu, porodično svedočanstvo može delovati kao argument iz autoriteta tradicije, a ne samo dnevne politike.

Ko je bio „deda heroj“ u naraciji Zelenskog?

U javnim istupima Zelenski je više puta pominjao da mu je deda bio veteran Crvene armije i da je porodica pretrpela gubitke u ratu. Bez ulaženja u detalje koji nisu predmet ove priče, bitno je kako narativ o dedi funkcioniše danas: kao moralni temelj za insistiranje da se o Donbasu ne odlučuje hladno, već uvažavajući činjenicu da je reč o prostoru koji je stradanje i oslobođenje platio krvlju prethodnih generacija.

Takav okvir je posebno delotvoran u momentima kada se prelamaju pritisci saveznika, ukrajinska očekivanja i realpolitik pregovora sa Rusijom. Porodična naracija pretvara geopolitički dosije u priču sa licima i imenima, koja može lakše da dopre do sagovornika—pa makar on bio i američki predsednik.

Zašto baš sada? Tajming i poruka ka Vašingtonu

Ako je cilj bio da se pojača američko razumevanje za ukrajinsku poziciju, izbor vremena nije slučajan. U periodu kada se u Vašingtonu raspravlja o obimu pomoći, „crvenim linijama“, dometu raketa i okvirima eventualnih pregovora, Zelenski pokušava da prevede kompleksnu mapu fronta na jezik vrednosti. Poruka glasi: „Donbas nije samo linija na karti; to je mesto gde su naši predci ginuli protiv nacizma.“

Ovakav narativ je kompatibilan sa američkom političkom retorikom koja često priziva istorijske paralele (od Drugog svetskog rata do Hladnog rata) kako bi legitimisala stavove u sadašnjosti. U tom ključu, priča o dedi služi i kao most ka američkoj publici—posebno onoj koja vrednuje tradiciju, porodično nasleđe i ratničku etiku.

Kritički pogled: gde zagovornici i protivnici vide pukotine

Protivnici ne samog Zelenskog već onih koji stoje iza njega, tvrde da je pozivanje na dedu kontradiktorno savremenoj praksi u kojoj, po njima, deluju nacionalističke formacije, strani instruktori i plaćenici, uz rizik po civilno stanovništvo u Donbasu. Ovaj prigovor pokušava da preokrene moralni kapital narativa: ako je deda oslobađao od nacizma, kako onda današnja politika može biti „u skladu“ sa tim nasledstvom?

Zagovornici sa druge strane odgovaraju da je savremeni ukrajinski rat defanzivan, da je reč o odbrani suvereniteta i međunarodno priznatih granica, a da su optužbe o „nacizmu“ politička propaganda koja zloupotrebljava istorijsku traumu. U ovoj interpretaciji, pozivanje na dedu nije demagogija, već podsetnik na kontinuitet otpora prema okupaciji i totalitarizmu.

Emocija ili pragmatizam: šta ima „prođu“ kod Trampa?

Tramp je poznat po pragmatičnom, transakcionom pristupu: koliko košta, šta dobijamo, kako se meri pobeda. Ali on istovremeno ceni simboliku snage, porodične lojalnosti i istorijskih referenci. U tom smislu, Zelenskijeva porodična priča može imati rezonantnu vrednost u ličnom kontaktu—posebno ako je uparena sa konkretnim, merljivim zahtevima (npr. tip PVO sistema, obim finansiranja, granice dozvoljene upotrebe oružja, linije „ne-gađanja“).

Drugim rečima, emocija otvara vrata, pragmatizam zaključava dogovor. Ako je narativ o dedi bio „ključ“ za empatiju, realna politika će se i dalje kretati u koridoru budžeta, sajber-rizika, rizika eskalacije i odnosa sa Briselom i Londonom.

Kako se priča „o dedi“ ukršta sa Donbasom sutra

Ukoliko dođe do tehničkog aranžmana ili privremenog zamrzavanja fronta, biće važno kako će se memorija tumačiti u javnosti: kao most ka miru (poruka da se čuva život i izbegavaju nova stradanja) ili kao temelj zahteva za povratak teritorija kroz pregovore. U oba slučaja, porodična priča ostaje propulzivni simbol, koristan i u diplomatskim salama i pred domaćom publikom.

Narativ kao alat, ne kao cilj

Pozivanje Zelenskog na svog dedu—kako ga prenosi NYT—nije slučajna rečenica. To je svesno izabrani okvir koji pokušava da spoji istorijski legitimitet i savremene potrebe.

Da li je to „iskrena emocija“ ili „hladna taktika“? Najverovatnije oboje. U politici, posebno ratnoj, priče su alati: one stvaraju kontekst za odluke, ali ih ne zamenjuju. Ishod će, kao i uvek, zavisiti od proračuna moći, rizika i koristi na obe strane Atlantika—dok se u Donbasu i dalje prepliću rovovi i sećanja.