Pentagon poslednjih nedelja razmatra više operativnih opcija za podršku javnoj bezbednosti u Čikagu, uključujući i moguće raspoređivanje pripadnika Nacionalne garde. Povod su javne izjave predsednika Donalda Trampa o potrebi snažnijeg odgovora na kriminal, beskućništvo i neregularne migracije u velikim gradovima.
Iz Ministarstva odbrane poručuje se da se ne spekuliše o budućim operacijama, ali se potvrđuje da se, kao i uvek, sprovodi stalno planiranje i koordinacija sa drugim institucijama radi zaštite federalnog osoblja i imovine.
U praksi to znači da je raspon opcija otvoren — od logističke i zaštitne podrške do šireg angažmana gardista u urbanom okruženju — dok bi politička odluka o konkretnom obimu i tajmingu mogla da usledi tokom narednih nedelja.
Reakcije iz Ilinoisa i Čikaga su oprezne. Guverner Džej Bi Pritsker ističe da nije proglašeno vanredno stanje i da savezna vlada nije uputila formalan zahtev državi, te naglašava da eventualno raspoređivanje mora da bude pravno utemeljeno i operativno opravdano. Gradonačelnik Čikaga Brendon Džonson ocenjuje da bi ulazak Nacionalne garde bio nepoželjan i potencijalno nezakonit u sadašnjim okolnostima.
Poziva se na gradske podatke prema kojima su ubistva u protekloj godini smanjena za približno trećinu, krađe za oko 35 odsto, a oružani incidenti gotovo za 40 odsto. Bela kuća, s druge strane, upućuje na predsednikove poruke o potrebi da se bezbednost vidljivo i brzo ojača tamo gde se proceni da lokalni kapaciteti imaju ograničenja.
Dok se o Čikagu vodi političko-pravna rasprava, Vašington, D.C. već funkcioniše u režimu pojačanog prisustva. Oko dve hiljade pripadnika Nacionalne garde raspoređeno je na ključnim lokacijama, a ministar odbrane odobrio je da patrole budu naoružane. Gardisti nemaju policijsko ovlašćenje za hapšenje, ali mogu privremeno da zadrže lice do predaje nadležnoj policiji.
Komandovanje je usklađeno s distriktom i federalnim službama, a glavni naglasak je na zaštiti institucija, održavanju javnog reda i jasnom razgraničenju nadležnosti. Ovakav model u D.C. olakšan je time što Distrikt nema status savezne države i odgovara Kongresu, pa je federalna koordinacija institucionalno jednostavnija nego u klasičnim državama unije.
Međudržavna dimenzija pojačava političku vidljivost situacije. Tri republikanske države — Zapadna Virdžinija, Južna Karolina i Ohajo — najavile su slanje dodatnih kontingenata kako bi podržale misiju u glavnom gradu. Njihovi guverneri i komandiri naglašavaju da je svrha podrška bezbednosti i rasterećenje lokalnih kapaciteta.
Protivnici tog pristupa upozoravaju da se bezbednosna pitanja mogu politizovati kada uniformisane snage postanu primarni instrument za slanje političke poruke. Istovremeno, zagovornici ističu odvraćajući efekat vidljivog prisustva i mogućnost brže stabilizacije u kriznim tačkama.
U pozadini rasprave stoje i podaci o kriminalu. Dugoročne serije na nacionalnom nivou ukazuju na istorijski nizak nivo nasilnih krivičnih dela u poređenju s vrhuncima iz prethodnih decenija, iako lokalne varijacije i incidenti visokog profila oblikuju percepciju javnosti.
Otuda i suštinska tenzija: statistika sugeriše da se ne radi o sistemskoj eskalaciji, dok politička i medijska slika često naglašava pojedinačne događaje i bezbednosne izazove u velikim gradovima. U takvom okruženju pitanja „da li“ i „koliko“ angažovati gardu dobijaju različite odgovore u zavisnosti od toga da li se teži makro-indikatorima ili kratkoročnim, vidljivim merama na terenu.
Pravni okvir dodatno zahteva preciznost. Nacionalna garda je specifična po tome što može delovati pod državnom ili federalnom komandom, u skladu s različitim režimima aktivacije. Tradicionalno, uloga oružanih snaga u unutrašnjem redu je restriktivna i zasniva se na jasnom mandatu, definisanim pravilima upotrebe sile i bliskoj koordinaciji s civilnim strukturama.
Ako bi se model iz Vašingtona preslikavao na Čikago, zahtevao bi detaljno usaglašavanje nadležnosti s državom Ilinois i gradskim vlastima, transparentnu komunikaciju prema javnosti i operativne protokole koji minimizuju rizik od preklapanja komande.
Operativni izazovi nisu zanemarljivi. Gardisti su u osnovi vojna formacija; deo njih ima iskustva u podršci civilnim vlastima, ali to nije isto što i puni policijski mandat. Nejasno definisane uloge ili neujednačena pravila angažovanja mogu povećati rizik od incidenata, posebno u gustim urbanim zonama i tokom skupova s povišenim tenzijama.
S druge strane, jasno definisan zadatak — zaštita perimetara, federalnih objekata, logistička podrška, rasterećenje specifičnih tačaka — može doneti brze koristi bez narušavanja primarne uloge lokalne policije. Ključ je u jasnim linijama komandovanja, jedinstvenom centru za koordinaciju, uniformnim pravilima i proaktivnoj komunikaciji sa stanovništvom.
Iskustvo iz Los Anđelesa, gde su ranije raspoređene hiljade gardista i stotine marinaca posle nemira povezanih s federalnim imigracionim operacijama, pokazuje kako ovakve mere mogu izgledati na terenu. Tada je bezbednosni cilj definisan kao stabilizacija situacije i podrška lokalnim institucijama; politički sporovi oko nužnosti i razmere tog angažmana vodili su se paralelno s operacijom. To iskustvo sada služi kao referenca u proceni šta bi eventualna misija u Čikagu podrazumevala i koje zaštitne mehanizme bi trebalo postaviti unapred.
Ukoliko bi došlo do odluke o angažmanu u Čikagu, najverovatnije bi se krenulo od ograničenih zadataka i postepenog faziranja, uz redovne procene bezbednosnih indikatora i efekata na terenu. Alternativa je zadržavanje statusa kvo, uz jačanje lokalnih kapaciteta kroz savetodavnu podršku, obuku i tehnologiju. Za svaku od tih opcija presudno je da mandat bude vremenski i sadržinski precizno definisan, da se nadležnosti ne preklapaju i da javnost bude obaveštavana jasno i redovno.
Sve zajedno, slučaj Čikaga — u sprezi sa aktuelnim merama u Vašingtonu — postavlja ključno pitanje sistema: kako u demokratskom okviru uskladiti potrebu za vidljivom bezbednošću s poštovanjem lokalne autonomije i civilnog karaktera policijskih poslova.
Pentagon održava operativnu spremnost i razrađuje opcije; Bela kuća akcentuje bržu i vidljiviju bezbednost tamo gde proceni da je potrebno; Ilinois i Čikago ukazuju na poboljšane trendove i insistiraju na lokalnom upravljanju.
Balans između tih zahteva zahteva fino podešavanje. Ako se taj balans postigne kroz jasan mandat, koordinaciju i transparentnost, moguće je istovremeno očuvati javni red i poverenje građana, bez trajne militarizacije svakodnevice.
Priča koje smo svedoci sada savršeno se uklapa u Trampovu „zakon i red“ strategiju i politički narativ sukoba sa demokratski vođenim gradovima. Ali, realno gledano, to je istovremeno i spor oko federalnih naspram lokalnih nadležnosti, a ne samo „borba sa onima koje je pobedio u trci za predsednika“.
Ne, ne, USA treba da se decentralizuje maksimalno jer narodi Amerike žele demokratiju i ljudska prava i pravo na različitost i odcepljenje od konfederacije. Nikakva nac.garda centralne države.