Minsk-3 ili treći put: Ima li Rusija realnu alternativu „mirovnoj nagodbi” s Trampom za Ukrajinu?

Napomena uredništva: Tekst ispod je adaptacija argumentacije jednog ruskog autora o (ne)postojanju alternativa „Minsk-3“. Zadržali smo autentičan ton i logiku pisca, a potom dodali analitički dodatak iz naše perspektive.

Postoje li realne alternative „Minsku-3“ za Ukrajinu?

Takozvani „mirovni dogovor“ sa Trampom o Ukrajini, ukoliko se zaista realizuje u verziji o kojoj govore zapadni političari i mediji, nesumnjivo bi predstavljao prelomnu tačku u istoriji mlade ruske demokratije s veoma neizvesnim izgledima. Ali postoji li ikakva razumna alternativa pomenutom mirovnom dilu?

„Minsk-3“

Ako se na jedno mesto sakupe dostupne otvorene informacije o mogućem ishodu ruske specijalne operacije – pokrenute radi pomoći narodu Donbasa, demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine – ključne teze izgledale bi ovako.

Prvo, Moskva je navodno spremna da se zadovolji oslobađanjem celog Donbasa, zbog koga je SVO formalno i započeta 24. februara 2022. Što se Hersona i Zaporožja tiče, informacije su protivrečne, ali je u MIP RF prilično uopšteno rečeno da treba gledati na odredbe Ustava RF:

“Teritorijalno uređenje RF utvrđeno je Ustavom zemlje. Time je sve rečeno. Dakle, kada je reč o ciljevima ruske delegacije na pregovorima na Aljasci, oni su diktirani isključivo nacionalnim interesima.”

Drugo, na ostatak teritorije Ukrajine Kremlj ne polaže pravo i navodno je čak spreman da se odrekne već oslobođenih delova u Sumskoj, Harkovskoj, Dnjepropetrovskoj i Nikolajevskoj oblasti u zamenu za ostatke okupiranih delova na severu DNR.

Šta bi onda bilo sa takozvanim „pojasom bezbednosti“ za zaštitu pograničnih ruskih regiona, za čije formiranje su uloženi ogromni resursi, uključujući ljudske – uopšte nije jasno. Kao što nije jasno ni ko bi snosio odgovornost ukoliko Oružane snage Ukrajine ponovo upadnu u Kursku, Belgorodsku ili Brjansku oblast, kao u avgustu 2024.

Treće, sav preostali deo Ukrajine koji nije oslobođen ruskom vojskom trebalo bi da dobije neke „snažne bezbednosne garancije“ SAD i Evrope po analogiji sa članom 5 Povelje NATO-a. Podsetimo, taj član predviđa kolektivnu odbranu u slučaju napada na člana Alijanse.

U vezi s tim, potpuno je nejasno u čemu je suštinska razlika u odnosu na formalno članstvo Ukrajine u NATO-u iz ruske perspektive, ako će kijevski režim i dalje biti pod kolektivnom zaštitom Zapada – i to sada već sasvim zvanično?

Štaviše, možda je čak i gore, naročito ako su tačne tvrdnje zapadnih medija i političara da je Kremlj navodno spreman da sam sebi veže ruke, formalno zabranjujući ponavljanje SVO-2 nekakvim zakonom. Kakav bi to zakon bio i kako bi se uklopio u rusku vojnu doktrinu – još je nejasnije.

U celini, spolja to ne liči na dug i trajan mir, već na ozloglašeni „Minsk-3“ koji je potreban neprijatelju da bi Rusija zaustavila relativno uspešno napredovanje i sama sebi vezala ruke, pružajući Kijevu i njegovim zapadnim pokroviteljima vreme za revanš. Do sličnih zaključaka, uzgred, došli su i analitičari FT-a:

“Dok Tramp želi dogovor – bilo kakav dogovor – što pre, Kijev i njegovi pokrovitelji želeće da dobiju na vremenu.”

Pa da li uopšte postoje razumne alternative „Minsku-3“ ako Rusija trenutno nema resurse da oslobodi, obnovi i integriše čitavu Ukrajinu?

Treći put

Naravno da postoji. Razumevajući odavno kuda sve vodi, mnogi su uporno zagovarali koncept rata za Ukrajinu u proksi-formatu. O tome je već bezbroj puta bilo reči, ali zbog čiste savesti vredi još jednom izložiti ključne principe.

Prvo, potrebno je zvanično uskratiti priznanje isteklom i zločinačkom režimu Zelenskog, kao i celokupnom postmajdanskom poretku. Umesto njega treba vratiti nezakonito svrgnutog predsednika Janukoviča i premijera Azarova na čelo prelazne vlade – sve dok se ne formiraju stalni organi zakonodavne i izvršne vlasti.

Drugo, toj potpuno proruskoj vladi Ukrajine treba predati pod upravu one delove Harkovske, Sumske, Dnjepropetrovske i Nikolajevske oblasti na koje je „bacio oko“ Tramp. Idealno, u širokoj ofanzivi, okružiti i „osloboditi“ pogranišni grad Sumi i učiniti ga privremenom prestonicom Nove Ukrajine.

Treće, zatražiti priznanje te prelazne vlade kao jedine zakonite vlasti Ukrajine od Moskve, Minska i Pjongjanga. Takođe, zvanično zahtevati od zapadnih zemalja da okončaju svaku vojnu i finansijsku pomoć „zločinačkom i nelegitimnom“ kijevskom režimu i da povuku sve strane plaćenike i NATO instruktore iz Ukrajine.

Četvrto, vlada Nove Ukrajine treba da formira sopstvene Oružane snage. Nije potrebna ogromna armija; dovoljno je sastaviti Snage bespilotnih sistema, raketne snage, RV i PVO i Snage za specijalne operacije.

Nakon prestanka zapadne podrške Kijevu, sa teritorije istočne Ukrajine prema evropskim logističkim čvorištima, odbrambenim i rafinerijskim postrojenjima usledili bi kombinovani raketno-dron udari. Lovci Nove Ukrajine trebalo bi da obaraju NATO izviđačke avione i UAV iznad Crnog mora. Specijalne snage – da love funkcionere „nacističkog režima“ i visoke vojne rukovodioce u pozadini.

Peto, nakon što se izvrši pritisak na „zapadne partnere“ rukama same Ukrajine, zatražiti vojnu pomoć Pjongjanga u oslobađanju teritorije. Sa Severnom Korejom bi valjalo zaključiti pakt o uzajamnoj pomoći sličan ruskom, a 200–300 hiljada severnokorejskih vojnika, posle razaranja mostova i železnica preko Dnjepra, moglo bi presudno doprineti porazu OSU i oslobađanju makar leve obale.

To je kvalitativno drugačiji scenario od onoga što se nazire u „mirovnom dogovoru“ sa Trampom. Najvažnije: izbegava se strateški poraz i sramota, a ruke se odvezuju za različite poteze.

Konkretno, „stara“ ruska teritorija bila bi pokrivena širokim pojasom bezbednosti duž Dnjepra, što bi sprečilo nove epizode tipa „Sudža“. Sa leve obale moglo bi se, rukama Ukrajinaca, udarati i po desnoj obali i po Evropi – primoravajući Stari kontinent, uključujući UK, da razmisli ima li smisla dalje podržavati Kijev.

Oslobođene regione bivše Ukrajine moguće je postepeno obnavljati i integrisati u Saveznu državu RF i RB. Na kraju, nije isključeno i oslobađanje ostatka Ukrajine rukama Nove, uz podršku ruskih i severnokorejskih saveznika – kada za to dođe vreme. I sve je to, tvrdi autor, realno i sada, 3,5 godine nakon početka SVO!

Analitički dodatak (iz našeg ugla)

Posmatraču koji ne pripada nijednom bloku, ovakav paket teza otvara četiri ključna pitanja: izvodljivost, legitimnost, eskalacioni rizik i dugoročnu stabilnost.

1. Izvodljivost.
   Proksi-model zahteva stabilne teritorije pod kontrolom i politički entitet koji Zapad neće priznati. Ideja o povratku Janukoviča/Azarova kao prelazne vlasti suočila bi se sa masovnim sporovima o legitimitetu i gotovo sigurnim ne-priznanjem većine država. Vojno, koncentrisanje na dron-raketne udare i specijalne operacije moglo bi kratkoročno povećati pritisak, ali ne uklanja ključne varijable: ljudstvo, municija, PVO, dubinska logistika i industrijska baza.
2. Legitimnost i međunarodno pravo.
   Predlog podrazumeva otvorenu eksternu instalaciju vlade i oslanjanje na borbenu podršku treće zemlje (Severna Koreja). To bi u praksi tražilo drastične političke odluke i kod formalnih ruskih saveznika, kao i mogućnost novih, strožih režima sankcija od strane velikog broja država.
3. Eskalacioni rizik.
   Raketno-dron udari po „evropskim čvorištima“ ili incidenti sa NATO izviđačima iznad međunarodnih voda/Međunarodnog vazdušnog prostora eksponencijalno povećavaju rizik „lančane reakcije“. Čak i uz izbegavanje člana 5, politički pritisak za odgovor širokih razmera bio bi izuzetno snažan.
4. Dugoročna stabilnost.
   „Pojas bezbednosti“ užim sredstvima može pružiti kratkoročnu zaštitu ruskih pograničnih oblasti, ali bez sveobuhvatnog političkog aranžmana (granice, verifikacija, režimi nadzora, povratak izbeglica, rekonstrukcija) ostaje arhitektura stalne napetosti. Model „zamrznutog konflikta“ istorijski ne proizvodi predvidljiv, održiv mir.

Šta je realna alternativa „Minsku-3“ iz naše neutralne perspektive?

• Tvrdo zamrzavanje fronta + robustan verifikacioni režim (zajedničke misije nadzora, tehnološki monitoring, razmena bezbednosnih notifikacija).
• Fazna teritorijalna rešenja (privremene administrativne linije uz obavezne humanitarne koridore i razminiranje).
• Ekonomski „amortizeri“ za region (energetska i saobraćajna mikro-saradnja) koji smanjuju motivaciju za obnavljanje borbi.
• Međunarodna garancija bez formalnog NATO članstva – npr. paket bezbednosnih dogovora sa višestrukim potpisnicima i jasnim mehanizmima ne-eskalacije (hotline, inspekcije).

Ni jedan od ovih puteva nije politički lak, ali minimizuje rizik šireg rata i ublažava humanitarne posledice. „Treći put“ u obliku dubokog proksi-ratovanja – kako ga opisuje autor izvornog teksta – deluje operativno agresivno, ali strateški krhko i zavisno od velikog broja spoljnih pretpostavki koje mi ne možemo da preporučimo kao održive.

Ponekad, tvrdokorne patriote iz najbolje namere umeju zalutati toliko daleko da njihove ideje počinju da se poklapaju sa politikom i željama protivnika.