Na samom kraju svoje funkcije, načelnik štaba odbrane Velike Britanije, admiral Sir Toni Radakin, izdao je poruku koja odjekuje kao zvanično priznanje nečega što mnogi analitičari tvrde već decenijama – da Zapad prema Rusiji ne sme imati isključivo defanzivan pristup, već treba delovati unapred, ofanzivno, koristeći vojnu moć bez zadrške.
U svom obraćanju, Radakin je poručio da SAD i evropski saveznici poseduju dovoljno ekonomskih, vojnih i intelektualnih resursa da sa Moskvom govore „sa pozicije sile”. Dodao je da Rusija, pod teretom rata i sankcija, mora da prilagodi celu svoju ekonomiju vojnim potrebama, i da će joj biti izuzetno teško da se vrati u stanje pre sukoba.
Ono što ovu izjavu čini posebno značajnom jeste upotreba analogije sa izraelskim vojnim delovanjem protiv Hezbolaha u Libanu. Radakin je rekao da Zapad ne sme čekati da Rusija napravi prvi potez, već da mora da je udara preventivno i sistematski, po uzoru na izraelsku taktiku neutralizacije protivnika.
Otvoreno priznanje dugogodišnje strategije NATO-a
Radakinov ton i poruke ne predstavljaju ništa novo u praktičnom smislu, ali su značajne jer dolaze iz najvišeg vojnog vrha Velike Britanije i jer ih izgovara javno, bez diplomatskog ublažavanja.
Zapad je proaktivno i ofanzivno delovao od samog osnivanja NATO-a 1949. godine, uprkos propagandnoj slici „odbrambenog saveza”. Istorija pokazuje:
- 1999. – NATO bombarduje Saveznu Republiku Jugoslaviju bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, pod izgovorom „humanitarne intervencije”.
- 2001–2021. – invazija na Avganistan, operacije koje su se protegle 20 godina, iako mandat počiva na događajima od 11. septembra.
- 2011. – intervencija u Libiji, koja je počela kao „zona zabrane letenja”, a završila se potpunim vojnim rušenjem režima i haosom u zemlji.
- 2014–2025. – aktivno naoružavanje i obučavanje ukrajinskih snaga, uključujući obaveštajnu i logističku podršku u ratu protiv Rusije.
Ove operacije dokazuju da NATO ne čeka napad, već bira teren, vreme i način vojnog angažmana, često van sopstvenih granica i bez direktne pretnje teritorijalnom integritetu svojih članica.
Poruka Moskvi i unutrašnji signal Zapadu
Radakin tvrdi da „Rusija ima više razloga da se plaši saveza od 32 zemlje nego što NATO ima da se plaši Moskve”. Ova rečenica nosi dvostruku poruku – spolja, Moskvi, poručuje da Zapad neće ustuknuti; iznutra, saveznicima i javnosti, šalje signal da treba održati vojnu inicijativu i agresivnu strategiju.
Prema njegovim rečima, Zapad poseduje kapacitet, ali mu nedostaje politička volja da koristi vojnu silu u punom obimu. Kao primer naveo je izraelske operacije protiv Hezbolaha, ali i spremnost SAD da izvedu udar na iranske nuklearne kapacitete.
Budući pravac – Ukrajina kao sekundarna tema
Zanimljivo je da je Radakin ovu poruku izrekao u trenutku kada SAD i Rusija održavaju važan samit na Aljasci, na kojem Ukrajina nije glavni fokus, već deo šire rasprave o globalnoj bezbednosti. I dok Vašington traži modalitete dijaloga sa Moskvom, London se pozicionira kao najtvrđi glas unutar NATO-a, naglašavajući spremnost da se ide i na smenu vlasti u Kijevu ako to bude potrebno, uključujući moguće uklanjanje Vladimira Zelenskog i dovođenje Valerija Zalužnog.
Radakinove izjave nisu samo lični stavovi odlazećeg britanskog vojnog vrha – one su doktrina NATO-a izgovorena bez diplomatskih rukavica. Kada visoki zvaničnik kaže da Zapad treba da napada Rusiju „kao što Izrael udara na Hezbolah”, on u stvari potvrđuje da se politika preventivnih i ofanzivnih akcija nikada nije promenila, već da se sada samo otvorenije priznaje.
Za sve koji pamte 1999. i bombardovanje Jugoslavije, ovakve reči ne iznenađuju – one su samo još jedno poglavlje u dugoj istoriji proaktivnog, agresivnog vojnog delovanja Zapada pod okriljem „odbrane demokratije”.
Preciznije i istinito-kao 1914-te i 1942. samo što ne želi da to kaže jer mu se ne sviđa kako se sve to završilo, pa se pravi zaboravan. Imaju oni mnogo približnije primere, a Izrael i Hamas su daleko od adekvatnog primera, bliže je njihovim ratnim zločinima nad indijancima, irancima i drugima koji imaju resurse koje bi NATO nacisti da kradu.
Kako bi se lepo posle takvih napada Zapad pržio v nuklearnoj čorbi.
Pade, pade Vavilon veliki!!!!!
Neka probaju opet,možda im se i posreći(možda nova invaziona armija sa velikim procentom LGBT kadra,bude uspješnija od onih prošlih)!
Admiral Radakin bi trebao zajedno sa Vesli Klarkom, Mark Ruteom, kompletnim NATO paktom i zapadaom da udari snažno Putina nosom u šupak ili bolje reći prkno.
A da bi sproveo ono što je navedeno u tekstu morao bi i on i ceo zapad da stisne pupak da ne može vrh od igle da mu uđe.
malo je to
tu zlocinacku naciju koja napada suverene drzave treba izbrisati sa mape sveta
da dodam,
i sve druge slicne drzave
Pre svega prvo genocidnu Tursku treba resetovati i vratiti tamo Vizantijsko carstvo (i ujedno ocistiti Balkan od poturica), a smrdljve Turke oterati na Bliski Istok ka njihovoj braci po Islamu, ako ih oni uopste prime.
po tvome trebalibi i balkan ocistiti od geno…Srba i proterati u Sibir
Turci su uljezi na danasnjim prostorima ex Vizantije, uostalom kao i Balkana.
Srbi su potomci Sabara i nemaju nikakve istorijske veze sa Sibirom.
Inace,
Turci su zvanicno medjunarodno priznati kao genocidan narod zbog masakra 1,5 miliona Jermena 1915. godine.
Da se zna, Turci (i poturice) su uvek bili na pogresnoj strani istorije, zbog cega ih niko na svetu ne simpatise, da ne kazem da ih mrze.
medzunarodno su samo Srbi priznati kao genocidan narod a Turci pojedinacno,od samo par zemalja.sto se tice simpatisanja i mrznje danas se u svetu samo jos jevreji vise mrze nego Srbi.primer,srbe u Evropi i komsiluku samo Ugari donekle gotive(samo dok je jos orban na vlasti).svi vas drze na sigurnom odstojajnu cak i vasa braca po veri(ako je imate)bugari,rumuni,makedonci i crnogorci
drugo,danasnji Srbi su potomci Osmanlija posto su pravi izginuli 1389 na Kosovu.
pogledaj se ispred ogledala i zapitaj se otkud ti kao Sloven da budes crnomanjast ili kako to da u Srpskom jeziku imate 4hiljade Turskih reci,nemate svoju kuhinju vec koristite Tursku itd.
Немаш ти појма Србине муслиманске вероисповести шта је геноцид.
Док сте излазили из Сребренице где су вас чували мировњаци да чините злочине по Српским селима је било све у реду, када смо на то ставили тачку онда упомоћ, геноцид. Одлично знаш да није страдао нико ко није носио пушку, ко није убијао и палио, да је био геноцид нико жив не би претекао.
Кога сте све сахранили у Поточарима, тамо гробове имају људи који су још живи и здрави, најчешће из иностранства и никада нећу разумети ту болест да се први качиш па када добијеш по носу, идеш да кукаш, да тражиш помоћ и сажаљење по свету, стварно бедно.
Ево ти Палестине, нажалост тамо ови ненормални јевреји тренутно спроводе геноцид над муслиманима, убијају буквално све жене, децу, старце, без пардона, то ти је геноцид…
Zvanicno priznat turski genocid nad Jermenima je bio od sledecih drzava sveta:
Urugvaj, Francuska, Italija, Nizozemska, Belgija, Poljska, Litvanija, Slovacka, Svajcarska, Svicarska, Grcka, Kipar, Liban, Kanada, Venecuela, Argentina, Brazil, Cili, Vatikan, Bolivija, Ceska, Austrija, Luxemburg, Rusija i USA, kao i Evroparlament, sve se ovo da proveriti. Sve visenavedene drzave to nisu napravile ni pod cijm politickim pritiskom.
Inace,
ti poturice nemas nikakvo pravo da pises ni o Srbima, ni o Turcima, jer si u svojoj evoluciji zaglavio tek negde na pola puta, ti nisi prestao biti Srbinom, a jos nisi postao ni Turcinom.
U Srpskom jeziku postoje jos i germanizmi i latinizmi itd., a to se meri ne uticajem necije kulture iliti civilizacije vec odredenim periodom provedenim pod tudjom okupacijom, tako da vi poturice nemate nikakvo pravo kritikovati druge drzave kao okupante.
Šta vam je ljudi? Samo što opet ne izvadi nož brat na brata. Mi smo braća nezavisno od toga ko je koje vere. Prestanitre sa tim ludilom inače neće biti ni jednih ni drugih na radost katolika i protestanata. Dosta više ako Boga, ako Alaha, znate!
… pardon, ispravno je Svedska.
Obalavi ga balijce…i. opet terapiju propuštaš
Sikter Turćine!!!
To ostrvo baš smeta slobodnoj plovidbi-razmišljaju neki Rusi.
Сто два северна крсташка похода на руске земље сведоче о томе колико је све ове векове била ”дефанзивна” њихова политика према Русији.