Tupamarosi – od opasne urugvajske gerile i atentata na agente CIA do političke vlasti u Montevideu

Vrelo tle Južne Amerike mimoišli su svetski ratovi. Zato su unutrašnji nemiri, borba protiv narko-kartela i političara sklonih da u ime svojih ambicija izigraju poverenje birača pretvarajući se u banana-države drugo ime za ovaj kontinent. Do nas su krajem šezdesetih godina uporedo s studentskim protestima i nemirima širom Evrope, stizale i vesti o nekakvim tupamarosima koji su delovali u dalekom Urugvaju.

Za mnoge je to bila prilika da iskoriste ovaj naziv kako bi nekog uvredili (u slengu, tup čovek – tupamaros). Međutim, naš tadašnji politički vrh podržavao je sve leve, pa i anarhističke pokrete koji su bili inspirisani kubanskim razvojem događaja, tako da su i tupamarosi prispeli u grupu dobrih momaka. Pogledajmo kako se to dogodilo. 

Kakva je to država Urugvaj, osim što je izrazito poznata po svojim fudbalskim dometima? Bez vlažnih tropskih šuma i planinskih predela Urugvaj je bio poznat kao Švajcarska Južne Amerike. S pravom su nosili taj epitet i kao veoma razvijena ekonomija, ali i kao društvo koje je bilo veoma privreženo načelima demokratije, bar izvesno vreme.

Na popisu iz 1964. godine bilo je 2.560.000 stanovnika. Gotovo 90% živelo je u gradovima, od toga većina u Montevideu. Poreklo imena ovog grada je sporno. Mnogi smatraju da ono znači video sam brdo i da je te reči izgovorio Magelan kada je uplovio u zaliv Montevideo. 

Nisu svi bili u Južnoj Americi bili zadovoljni društvenim odnosima, pa je pobeda Kubanske revolucije 1959. godine podstakla pojavu i radikalizaciju levičarskih pokreta. U mnogim državama pojavili su se žarišta partizanskih odreda, odnosno seoske gerile. U nekima od njih (najpre Venecueli, a zatim i u Gvatemali i u Brazilu) gerilski pokret podržan je od strane mnogih specijalnih taktičkih grupa po gradovima. Kako se to odrazilo na stanje u tadašnjem Urugvaju?

Pojavljuje se Pokret nacionalnog oslobođenja, odnosno Tupamarosi (šp. Tupamaros, Movimiento de Liberación Nacional). Ime je dobio po Tupac Amaruu II, meksičkom ustaniku koji je u XVIII veku digao veliki ustanak protiv Perua, tada španskog potkraljevstva. To je bila levoradikalna gradska gerila koja je šezdesetih pa do sedamdesetih godina primenjivala upravo takvu taktiku, oslanjajući se na marksizam kao osnovnu ideologiju.

Idejni pokretač bio je Raul Sendik (Raúl Sendic Antonaccio), a njegova desna ruka bio je Eleuterio Fernandes Ujdobro (Eleuterio Fernández Huidobro). Policija je smatrala da se u organizaciji nalazi od 50 do 100 ljudi koji su neposredno učestvovali u akcijama, a da je broj onih koji su operativno podržavali njen rad bio deset puta veći – do hiljadu ljudi.

Među neposrednim učesnicima nalazio se i Hose Muhika (José Alberto Mujica – El Pepe), potonji predsednik Urugvaja od 2010. do 2015. godine. Pokazalo se da je ovaj način oranizacije bio najbolji do tada, pa su mnoge radikalne levičarke anarhističke grupe koristile njihovo iskustvo.

U Nemačkoj su čak postojale ogranizacije Tupamarosi Zapadnog Berlina i Tupamarosi Minhena. I u Venecueli je postojao sličan pokret – Revolucionarni pokret Tupamaro koji se nazvao tako upravo u čast urugvajuskog pokreta.   

Revolucionari znaju da je najbolji rasadnik pristalica među omladinom. To znaju i države, pa je borba za njeno pridobijanje često surova, nemilosrdna i svakako podmukla. Kada je 1958. godine vlada pokušala da uredi univerzitetski život novim zakonima, nikao je studentski pokret otpora. Paralelno sa studentskim buntom mnogi levičarski aktivisti, među njima i čanovi Socijalističke partije Urugvaja, zaputili su se na teren, u proviciju.

Nisu se zadržali samo na školskoj omladini, već su krenuli u tada veoma moćne sindikate proizvođača šećera. Pokret je predvodio član te partije Raul Sendik protiv koga su odmah krenuli policija, profesionalni savez latifundista (vlasnika velikih plantaža) i, naravno, CIA bez koje to nije moglo da prođe. Najveći broj pučeva i svrgavanja vlasti u Srednjoj i Južnoj Americi izveden je, kao što smo više puta o tome pisali, u režiji CIA. 

Nije dugo trebalo da sevnu varnice. Već 1962. godine u jednom od sukoba pada i prva krv. U junu iste godine kreće marš dug 500 kilometara iz provincije u glavni grad. Zahtevi su se gomilali, a krenulo se od poboljšanja uslova rada i nacionalizacije 30.000 hektara zemlje koju ne koriste njihovi vlasnici. Te zateve vlasti su ignorisale. Time su se stekli uslovi za radikalizaciju pokreta, prema mišljenju ideologa pokreta Tupamaros.

Raul Sendik, s pet ljudi, 31. jula 1963. godine obija magacin s oružjem u jednom provincijskom gradiću. Njegova grupa sastojala se od članova Socijalističke Partije Urugvaja, maoista i anarhista naklonjenih marksizmu. Oni se nisu mnogo dvoumili. Analizirajući socijalno-ekonomsku sitauciju u državi grupa je zaključila da je na vidiku ozbiljna politička i ekonomska kriza koja se može završiti pokušajem razrešenja nasilnim putem.

Da bi spremno dočekali takav rasplet, pred sebe su postavili određene zadatke. Najpre se naoružati, a zatim obezbediti stabilno finansiranje i pripremu za oružanu borbu, ali ne i njeno vođenje. Bez obzira na to, posle spomenute akcije obijanja organizacija je morala da pređe u ilegalu.

Kako su funkcionisali tupamarosi?

Finansije su obezbeđivane putem otmica i otkupa i to je predstavljano kao revolucionarni porez. Od 1968. do 1972. godine izvedeno je niz krupnih, konkretnih akcija. Jedna od njih je bila i otmica vodećeg čoveka Službe državne bezbednosti Dena Mitrionea (Dan Mitrione, italo-američkog porekla), sive eminencije Urugvaja, predstavnika CIA. To se dogodlo 30. jula 1970. godine. Tom prilikom ovaj žestoki progonitelj opozicije i gerilaca bio je likvidiran.

Nešto kasnije, 14. aprila 1972. godine, tupamarosi su ubili i ekstremnog desničara, zamenika ministra unutrašnjih poslova Armanda Akosa-i-Laru i tri oficira policije i specijalnih službi. U nizu napada stradalo je još nekoliko vojnika i visokih funkcionera policije. Međutim, u decembru 1971. godine oni su znatno urušili svoju popularnost jer su likvidirali zemljoradnika Paskasia Baeza koji nije imao nikakve veze s politikom. Imao je nesreću da otkrije partizanski bunker i bio je likvidiran kao nepoželjan svedok.

Država je reagovala žestoko. Osnovala je ultradesničarske eskadrone smrti, među kojima su se izdvajali pripadnici Nacionalitičke oružane odbrane. U toku međusobnih obračuna stradalo je i mnogo nedužnih građana i broj stradalih bio je najviši u celoj Latinskoj Americi. Tupamarosi su morali da se prestroje i u avgustu 1973. godine povezali su s više drugih organizacija iz Argentine, Čilea i Bolivije osnivajući Huntu revolucionarne koordinacije (Junta de Coordinación Revolucionaria).

Poslednja oružana akcija izvedena je u oktobru te godine. Posle uspostavljanja objektivne demokratije u državi, decembra 1985. godine na IV nacionalnom kongresu tupamarosi su saopštili da odustaju od dalje oružane borbe i da će je nastaviti političkim sredstivma. Reorganizovali su se u Pokret narodnog učešća (Movimiento de Participación Popular)koje je potom ušlo u koaliciju levog centra Široki front. Tako je jedna gerilska (službeno proglašena terorističkom organizacijom) prešla svoj put od ilegale do legitimnog kreatora državne politike.