Ukrajinski vojnici su toliko hrabri da ne postoji nijedna fotografija njih sa belom zastavom na Google pretrazi

U digitalnom dobu, gde svaki sekund rata može biti zabeležen dronom ili pametnim telefonom, postavlja se jednostavno pitanje: Zašto ne postoji nijedna fotografija ukrajinskog vojnika koji maše belom zastavom?

Zvuči kao patriotski mit, ali nije šala. Pretraga uproštenih termina poput “Ukrainian+soldier+white+flag” na Google-u daje iznenađujuće siromašne ili nepostojeće rezultate. Nema slika. Nema video snimaka. Nema čak ni ilustracija. I to u ratu koji se vodi više od deset godina i koji dnevno proizvodi stotine sati video materijala.

Da se razumemo, ovo je bratubilački rat, a ukrajinski vojnici jesu hrabri. Međutim, da li su svi zaista toliko herojski da se niko nikada nije predao? Ili je posredi nešto drugo — nešto mnogo dublje i opasnije: sistemska, nevidljiva cenzura.

Nevidljiva cenzura – najopasnija

U Rusiji i Kini cenzura je otvorena, brutalna i često se otvoreno predstavlja kao instrument državne kontrole. Svi znaju gde su granice, i svi znaju kada ih prelaze.

Ali na Zapadu — u svetu “slobode govora”, “pluralizma” i “demokratije” — cenzura je evoluirala u nešto daleko perfidnije. Ona je algoritamska, emocionalno ispeglana, svedena na “brigu o korisnicima” i “borbu protiv dezinformacija”.

Zato ni ne primetiš kada istina nestane. Ne zabrani se, već se “ne preporuči“. Ne obriše se, već se ne indeksira. Ne ućutka se javno, već se jednostavno ne pojavi među prva 1.000 rezultata pretrage. I tako igrarija traje sve dok ne iscrpe poslednji resurs pa otvoreno blokiraju isto kao na istoku.

Ključna razlika je samo forma, nikako suština

• U autoritarnim režimima, cenzura je eksplicitna: zabranjuju se novine, zatvaraju novinari, blokira se internet.
• Na Zapadu, to ide kroz algoritamsku filtraciju, demonetizaciju, “fact-checking” sa političkim prizvukom, zabrane u vidu “kršenja smernica zajednice”, ili na kraju potpunu nevidljivost u rezultatima pretrage.

Ukrainski heroji — ili selektivno viđena stvarnost?

Mediji i zapadne platforme oblikuju narativ po modelu: “Ukrajinci se bore za slobodu, do poslednjeg čoveka, herojski”. To može biti tačno u mnogim slučajevima. Ali u svakom ratu postoje predaje. U svakom ratu postoje vojnici koji “ne žele da poginu uzalud”.

Ali ako pokušate da pronađete vizuelni dokaz ukrajinske predaje, gotovo da ne postoji. Zanimljivo je da su dostupni snimci ruskih vojnika kako mašu belim zastavama u Hersonu, Donbasu i drugim oblastima. I oni se rado dele, jer učvršćuju narativ pobede i morala ukrajinske strane što je potpuno legitimno. Ali kada se priča okrene? Tada nastupa tišina.

Tehnička, etička i psihološka manipulacija

YouTube, Google, Facebook i Instagram — svi oni koriste “pravila zajednice”, “fact-checking partnere”, i najvažnije od svega — algoritamsko oblikovanje vidljivosti. Ako sadržaj ne odgovara dominantnom narativu, neće biti obrisan, već će jednostavno biti nevidljiv.

Dodajmo tome NATO saradnju sa platformama, kao i poznate primere gde su sigurnosne službe imale direktan pristup filterima sadržaja — i postaje jasno da smo ušli u novu eru rata: informacijskog rata, u kojem istina može da postoji, ali samo ako je algoritam pusti.

Kako to izgleda u praksi?

• Google pretraga: Algoritmi su trenirani da “ne podstiču” sadržaje koji mogu narušiti određene narative. Rezultat: čak i kad neki događaj postoji, nećeš ga naći osim ako ne znaš tačno šta da tražiš.
  • Veštačka inteligencija (AI) može biti još opasniji alat. Da li ste primetili da za traženi pojam sada dobijate stranicu ili par sa rezultatima uz gotov, servirani odgovor (AI), a nekada ste dobijali i po 100 strana “za ručno kopanje”.
• YouTube, Facebook, Instagram: U najblažem slučaju, video može biti obeležen kao “sadržaj kojem nedostaje kontekst”, a algoritmi ga prestanu prikazivati, čak i ako nije uklonjen.
• Mediji: Globalno veliki zapadni mediji funkcionišu po principu međusobnog usklađivanja. Ako CNN, BBC, NYT i DW ne odluče da je nešto “vest”, to će efektivno nestati iz šireg diskursa.

Nema fotografije ukrajinskog vojnika sa belom zastavom ne zato što se nikada niko nije predao — već zato što je svet u kojem se rat danas vodi digitalni teatar, u kojem publika vidi samo ono što režiser pusti na scenu.

I da, sigurno su mnogi ukrajinski vojnici zaista heroji. Ali da li su svi — bez izuzetka? Ako verujemo najvećima u biznisu, onda — jesu. A to bi trebalo da nas zabrine više nego bilo koja propaganda koju očekujemo i transparetno postoji još od kada smo se rodili.

Paradoks: Zapad koristi slobodu izražavanja kao politički brend, dok istovremeno sprovodi cenzuru koja je toliko efikasna da veliki broj ljudi nije ni svestan da postoji. U tome je njena moć.

Primeri iz zapadnih izvora

1. GEC (Global Engagement Center) – zvanični alati za digitalnu propagandu i kontramere

• U SAD, od 2016. do 2024., State Department je kroz CFPDA i Global Engagement Center (GEC) koordinisao državnu borbu protiv “stranog propagandnog uticaja”. Centar je finansirao istraživanja, kampanje i saradnju sa privatnim kompanijama za označavanje i suzbijanje sadržaja označenih kao dezinformacija.
• Kritičari, uključujući i Jamesa Rubina, bivšeg koordinatora GEC, upozorili su javno da je ovaj mehanizam delovao kao „cenzorski alat“ koji je mogao da utiče na slobodno širenje ideja izvan vlastite definicije „neželjene propagande“.

2. Privatan sektor & fact-checking firme finansirane direktno državom

• Firme poput NewsGuard i Global Disinformation Index (GDI) su dobijale milionska sredstva od Pentagon-a, State Departmenta, EU i drugih institucija kako bi ocenjivale “rizike od dezinformacija”. Njihove ocene su korišćene u restrikcijama oglašavanja i vidljivosti određenih medija, što su neki konzervativni portali označili kao predznake cenzure.
• Ovo je dovelo do istraga i tužbi, uključujući i zahtev američkog Kongresa za sve komunikacije između NewsGuard-a i državnih organa.
• U pitanju je samo vrh ledenog brega, finansiranje “fact-checking-a”, raznih “centara” za ovo i ono, “instituta” i ostalih koji zloupotrebljavaju težinu reči koje koriste u nazivima svojih firmi, a koji sredstva dobijaju kroz fondove milijardera i privatnog sektora, uzalud je i komentarisati.

3. PRITISAK vlasti na platforme (algoritamska cenzura)

• Početkom februara 2021. godine, Bela kuća je direktno uticala na širenje pravila o moderaciji među društvenim mrežama — posebno na pitanja o poreklu COVID-19 i vakcinama. Internalni mejlovi pokazuju kako su platforme poput Facebooka unapred primenile nova pravila pod političkom direktivom, često pre javne debate.

4. Zakonodavstvo koje obeshrabruje slobodu govora

• Nemački Zakon o mrežnoj odgovornosti (NetzDG) zahteva od kompanija da uklone ” jasno ilegalni sadržaj” u roku od 24 sata, ugrožavajući slobodu izražavanja jer podstiče preteranu samocenzuru i omogućava privatnim firmama da određuju šta je “nelegalno”.

5. Akademski radovi: automatizovana propaganda i koordinisane operacije

• Istraživači na Oxfordu i sledeći radovi potvrđuju da „cyber troops“ (državno plaćeni mrežni propagandisti) operišu u preko 60 zemalja koristeći botove, lažne naloge i koordinisane kampanje za oblikovanje javnog mišljenja “čak i u demokratijama”.
• Ove taktike uključuju prisluškivanje, nadziranje, algoritamsko logički filtriranje i “skrivanje” određenog sadržaja — sve u cilju kontrolišućeg narativa.