Beloruski kolos koji nosi Iskandere i Poloneze: MZKT-7930 – čudo na točkovima koje koristi i vojska i industrija!

Naši majstori imaju običaj da kažu – ne popravljaj ono što radi. Konstruktori iz Minska gde se nalazi svetski poznat zavod MZKT (Минский завод колёсных тягачей -Minski zavod tegljača-točkaša) drže se na svoj način te izreke.

U porodici vozila, čiji je rodonačelnik MAZ 535 (proizveden još 1958. godine), konstruktori ovog kolosa pažljivo prate trendove, poboljšavaju tehnologiju izrade i prilagođavaju se zahtevima osnovnog potrošača – oružanih snaga.

Pri tom njihovi tegljači-točkaši s velikim uspehom zadovoljavaju potrebe i građanskog, odnosno komercijalnog tržišta, počevši od vatrogasaca, preko građevinskih mašina do specijalizovanih platformi za petrohemijsku i gasnu industriju. 

Tako je, kao najperspektivnija modifikacija porodice MAZ -543/7310 (Uragan), nastao i Astrolog’ odnosno MZKT-7930.

Iz ove varijante takođe je razvijena značajna porodica tegljača formule 8×8, sa mogućnošću nošenja mase od 17,8 do 25 tona. Oni u raznim varijantama služe za ponesu komplekse naoružanja i ratne tehnike kao što su Iskander, Bal, Bastion, Klub M, Bereg, Uragan 1M, Polonez, Monolit B, antene za S-400, opremu zaTopolj, teški lansirni most TMM-6, ali i prve opitne prototipove S-500 Prometej. 

Kako je razvijano novo pokolenje? 

U skladu s nastalim potrebama, Ministarstvo odbrane SSSR je 15. XII 1989. godine na osnovu odluke Saveta ministara od 24. VI 1987. godine pokrenulo istraživačko-konstruktorski projekt Astrolog. U sklopu projekta Specijalni konstruktorski biro Minskog automobilskog zavoda (MAZ) dobilo je zadatak da osmisli šasiju nosivosti 22 tone i tegljač za nju.

Namera je bila da se zamene već zastareli točkaši porodice MAZ-543 i MAZ-7911 Oplot. Dve godine kasnije, 1991. završen je tehnički projekt, a tokom te i sledeće godine napravljen je i ispitan maketni model MAZ 7930. Ovaj posao je dovršen u Minskom zavodu tegljača točkaša (MZKT) koji je od sedmog februara 1991. godine postao samostalan tako što je izdvojen iz sastava Belavto MAZ.

Paralelno s tim poslom u Jaroslavskom motornom zavodu (ЯМЗ) ostvaren je razvoj porodice motora automobilskog tipa, uključujući i ЯМЗ-846 snage 500 ks za šasije sa formulom 8×8. Ovi motori su smišljeni da zamene tenkovske motore koji su korišćeni u prethodnim modelima.

Godine 1991. počela je proizvodnja prototipova radi ispitivanja i puštanja u serijsku proizvodnju. Ni u Minsku nisu sedeli skrštenih ruku, pa su u periodu od 1992-1994. godine napravljeni i ispitani prototipovi MZKT-7930 i MZKT-79305 (s povećanom nosivošću do 25 tona). Uporedo je završen i tegljač za navedene šasije pod oznakom MZKT -7415.

Prijemni testovi rađeni su pet godina, od 1995. do 2000 na poligonu Kapustin Jar (Капустин Яр, raketni poligon u severoistočnom delu Astrahana, zvanično nazvan Četvrti državni centralni poligon RF). Istovremeno, vozila su ispitivana i na javnim putevima tako što je proveravana prohodnost preko mostova, kroz naseljena mesta, preko alternativnih pravaca, ispresecanog zemljišta, itd.

Posle 30.000 probnih vožnji bila su sprovedena ispitivanja u klimatskoj komori pri temepraturi od –50 °С, pa čak i u aerodinamičkom tunelu. Tamo je ispitivana otpornost na bočne udare vetra i na udarne talase velikih eksplozija. Konačno, 30. XII 1998. godine konstruktorska dokumentacija za MZKT-7930 usvojena je za potrebe serijske proivodnje. Kroz dve godine počela je i linijska proizvodnja šasija, odnosno osnovne noseće konstrukcije teglećeg dela. 

Konstruktori su i dalje istraživali, ovaj put iz komercijalnih razloga. Godine 2000. napravljen je opitni model eksportne modifikacije MZKT-79306. On je koristio motor nemačke kompanije Dajc (Deutz AG, Keln i automatski menjač firme Alison Endžin Kompani (Allison Engine Company, Indijanapolis, SAD). Dokumentacija i za šasije nosivosti do 25 tona bila je spremna za serijsku proizvodnju 2005. godine. 

Zvanično, početkom februara 2003. godine šasije MZKT-7930 raznih namena počele su da stižu u jedinice Oružanih snaga Ruske Federacije. Iskustva iz trupe su bila dragocena, a sam proizvod je, kao i svi uspešni projekti, imao više namena i modifikacija.

Tako je 2014. godine na poligonu Trećeg Centralnog naučno-istraživačkog instituta MO RF u mestu Bronice, Moskovska oblast (Бронницы, jugoistočno od centra Moskve), sprovedeno prijemno ispitivanje šasije MZKT 7930-300. Ova modifikacija je već iduće godine ušla u naoružanje Belorusije kao nosač višecevnog raketnog bacača Polonez. Te, 2016. godine dogodio se i značajan jubilej – s traka MZKT sišlo je hiljadito vozilo iz porodice MZKT-7930. 

Evo i najpoznatijih modifikacija ove porodice:

• MZKT-79306.
• MZKT-7930-300.
• MZKT-7415 (sa sedlom).
• MZKT-79292.
• MZKT-7909.

Od 2000. godine koriste ih Rusija, Belorusija, Vijetnam, Jeremenija, Alžir i Sirija. Svi modeli imaju  vrlo bogatu (za sovjetske i ruske pojmove) opremu – moćni grejač/ventilator, klima uređaj, autonomni grejač tipa Vebasto (greje i bez rada motora), vitlo, oklopljenu kabinu i točkove sistema run-flat. On omogućava vozilu da s probušenom gumom pređe, s punim teretom, i do pedeset kilometara. Sudeći po ovoj porodici, očigledno je da su Belorusi u samom svetskom vrhu teških točkaša i da imaju nameru da tamo i ostanu.