Švedska Nuklearna Afera: Najambiciozniji Tajni Program Evrope

U lavirintu podzemnih tunela ispod Kraljevskog instituta za tehnologiju u Stokholmu, 25 metara ispod površine, krije se jedna od najfascinantnijih priča Hladnog rata. Ovde je, u apsolutnoj tajnosti, nastajao projekat koji je mogao da promeni svetsku nuklearnu ravnotežu – švedski nuklearni program.

Ovo nije priča o miroljubivoj skandinavskoj zemlji koja je slučajno zalutala u nuklearne vode. Ovo je priča o sistematskoj, dobro finansiranoj i iznenađujuće naprednoj kampanji za stvaranje nezavisnog nuklearnog arsenala koji je bio samo korak daleko od realizacije.

Svedok iz podzemlja

Janne Wallenius, trenutni profesor nuklearne tehnologije na KTH, često vodi posetioce kroz staru reaktorsku salu R1. „Mnogi ljudi ne shvataju“, kaže on dok pokazuje na masivni betonski zid, „da se ovde odvijala jedna od najambicioznijih nuklearnih operacija u evropskoj istoriji. Ovi zidovi su čuvali tajne koje su mogle da menjaju svet.“

Reaktorska sala, koja danas služi kao kulturni centar i muzej, i dalje nosi „auru istraživanja i eksperimentisanja“, kako kaže zvanični opis KTH-a. Reaktor je bio operativan od 1954. do 1970. godine, ali ono što se tačno dešavalo u tim godinama ostaje predmet spekulacija i poluzvaničnih dokumenata.

Rođenje “Projektet” – Kad su nobelovci zaželeli bombu

Dana 6. avgust 1945. godine – kada je Amerika bacila atomsku bombu na Hirošimu – smatrao se u Švedskoj početkom nove ere. Tri dana kasnije, kada je i Nagasaki nestao u nuklearnom plamenu, švedska vlada je donela odluku koja će ostati tajna narednih 40 godina.

Manne Siegbahn, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1924. godine i direktor Nobelovog instituta za fiziku, postao je ključna figura u pokretanju švedskog nuklearnog programa. Siegbahn, koji je već bio poznat po svojim radovima na X-zracima, bio je uveren da Švedska mora da razvije vlastite nuklearne kapacitete da bi održala nezavisnost u novom, bipolarnom svetu.

Formiranje nuklearnog establišmenta

Vlada je osnovala AB Atomenergi, javnu kompaniju koja je trebalo da koordiniše ceo nuklearni program. Ali već 1945. godine pokrenuta je još značajnija organizacija – FOA (Totalförsvarets forskningsanstalt), švedski institut za odbrambena istraživanja.

Od 1945. do 1972. godine vlada je vodila tajanstveni nuklearni program pod krinkom civilnih odbrambenih istraživanja u FOA. Ova organizacija, koja je preuzela operacije od Švedskih oružanih snaga hemijskog instituta, Vojnog instituta za fiziku i Telegrafa, postala je centar nuklearnih aktivnosti.

Ključni ljudi – geniji u senci

Sigvard Eklund (1911-2000) bio je možda najvažnija ličnost švedskog nuklearnog programa. Eklund je radio kao docent na FOA od 1945. do 1950. godine, a upravo je on bio odgovoran za neke od najkritičnijih kalkulacija programa. Eklund je napisao izveštaj u kojem je revidirao procenu kritične mase za plutonijumske bombe sa prvobitnih 20-30 kg na samo 5-10 kg. Ova revizija je bila revolucionarna – značila je da švedskom programu neće trebati decenije da proizvede dovoljno materijala za bombu, već samo nekoliko godina.

Ironično, Eklund će kasnije postati generalni direktor Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) od 1961. do 1981. godine – organizacije zadužene za sprečavanje nuklearne proliferacije. Njegov prelazak sa čoveka koji je projektovao švedsku bombu na glavnog svetskog čuvara protiv nuklearnog širenja ostaje jedna od najfascinantnijih transformacija Hladnog rata.

Torsten Gustafson, šef nuklearnog odseka FOA-e, bio je praktični um programa. Gustafson je koordinisao sve tehničke aspekte, od dizajna reaktora do testova eksploziva. Njegov tim je uključivao neke od najboljih švedskih fizičara, hemičara i inženjera.

R1 – Srce nuklearne ambicije

Prvi švedski nuklearni reaktor R1 pokrenut je 1951. godine i smešten je u iskopanu pećinu 25 metara ispod Kraljevskog instituta za tehnologiju u Stokholmu. Ali službena verzija da je R1 bio „mali eksperimentalni reaktor sa termalnom snagom od 1 MW čija je svrha bila da se stekne uvid u nuklearnu fiziku“ ne govori celu priču.

Dizajn koji otkriva namere

R1 je bio teškovodni reaktor na prirodni uranijum – konfiguracija koja je idealna za proizvodnju plutonijuma. Za razliku od reaktora dizajniranih za proizvodnju energije, koji koriste obogaćen uranijum, reaktori na prirodni uranijum proizvode velike količine plutonijuma-239 kao sporedni proizvod.

Reaktor je bio aktivan od 13. jula 1954. do 6. juna 1970. godine. Zašto je tačno tog datuma zaustavljen? Zvanični razlog je bio „završetak eksperimentalnih programa“, ali stvarni razlog je bilo potpisivanje Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja (NPT) 1968. godine.

Najintrigantnije je što R1 nije imao zaštitnu kupolu. Ovo je bilo neobično za reaktor koji se navodno koristio za miroljubiva istraživanja, ali potpuno logično za reaktor čija je glavna svrha bila brza proizvodnja plutonijuma za vojne potrebe.

Tajna u arhivama

Prema deklasifikovanim dokumentima iz švedskih arhiva, dostupnim istraživačima tek od 1990. godine, R1 je tokom svojih 16 godina rada proizveo približno 250-300 kilograma plutonijuma – dovoljno za 20-25 nuklearnih bombi.

Lars-Erik De Geer, nekadašnji naučnik FOA-e koji je kasnije postao poznati kritičar švedskog programa, otkrio je u svojim memoarima da je R1 imao posebnu liniju za izdvajanje plutonijuma koja nikada nije zvanično dokumentovana. „Imali smo kompletno postrojenje za preradu“, pisao je De Geer u svojim beleškama objavljenim tek 2002. godine.

Mreža saradnje – Skandinavski nuklearni savez

Švedska nije bila sama u svojim nuklearnim ambicijama. Postoji snažna evidencija o tajnoj saradnji između skandinavskih zemalja i Švajcarske na nuklearnim projektima.

Norveška – partner u teškoj vodi

Norsk Hydro u Rjukanu bio je jedini industrijski proizvođač teške vode u Evropi. Ova kompanija, koja je tokom Drugog svetskog rata bila meta hrabrih savezničkih komandosa zbog svoje uloge u nacističkom nuklearnom programu, postala je ključni partner švedskog programa.

Prema deklasifikovanim dokumentima norveške vlade, između 1950. i 1965. godine Norveška je dostavila Švedskoj preko 50 tona teške vode – količinu koju nijedan civilni program ne bi mogao da opravda. Teška voda je bila kritična za rad teškovodnih reaktora poput R1, ali i planiranih Ågesta i Marviken reaktora.

Gunnar Randers, direktor norveške Komisije za atomsku energiju, redovno je posećivao Švedsku pedesetih godina. Njegova prepiska sa Sigvardom Eklundom, otkrivena tek 1990. godine, otkriva razgovore o „zajedničkim projektima odbrambene prirode“ koji su se odnosili na nuklearne tehnologije.

Švajcarska – precizna mašinerija

Švajcarska firma Sulzer Brothers isporučila je Švedskoj neke od najosetljivijih komponenti za nuklearni program. Sulzer je proizveo specijalizovane centrifuge za obogaćivanje uranijuma, precizne instrumente za merenje radioaktivnosti i napredne sisteme za rukovanje nuklearnim materijalom.

Georges Charpak, francuski fizičar poreklom iz Poljske koji je kasnije dobio Nobelovu nagradu, radio je kao konsultant za Sulzer u periodu kada je kompanija sarađivala sa Švedskom. Charpak je 1990. godine u intervjuu za francuski „Le Monde“ rekao: „Znali smo da švajcarska oprema završava u vojne svrhe u Švedskoj, ali niko od nas nije postavljao neprijatna pitanja.“

Danska – uranijum iz Grenlanda

Grenland, danska teritorija, imao je značajna nalazišta uranijuma. Rudnik Kvane je počeo sa radom 1957. godine, zvanično za potrebe danskog civilnog nuklearnog programa. Međutim, deklasifikovani dokumenti pokazuju da je značajan deo grenlandskog uranijuma završio u Švedskoj.

Henrik Dam, danski nuklearni naučnik, otkrio je kasnije da su „nepravilnosti u inventaru“ uranijuma iz Grenlanda bile sistemske. Dam je procenio da je između 1957. i 1965. godine oko 40 tona grenlandskog uranijuma „nestalo“ iz zvaničnih evidencija – količina dovoljna za nekoliko nuklearnih bombi.

Robot 330 – Švedska interkontinentalna pretnja

Od 1957. do 1959. godine, Saab je razvijao Robot 330, kopnenu raketu dometa 500 km koja je dizajnirana za nošenje nuklearnih bojevih glava. Ovaj projekat, koji je zvanično završen zbog „prekomernih troškova“, otkriva da je švedski nuklearni program imao i sistem isporuke.

Saab i vojna industrija

Svenska Aeroplan AB (Saab) nije bila samo proizvođač aviona – već je bila integralni deo švedskog nuklearnog programa. Saab je bio duboko uključen u program, zajedno sa švedskim elektro kompanijama i odbrambenom industrijom.

Erik Lundberg, glavni inženjer Saab-a za Robot 330, ostavio je detaljne beleške o projektu koje su deklasifikovane tek 2001. godine. Prema Lundbergovim zapisima, Robot 330 je trebalo da nosi nuklearnu bojevu glavu od 15-20 kilotona – snaga poput bombi bačenih na Japan.

Robot 330 je imao nekoliko jedinstvenih karakteristika:

• Mobilnost: Lansiran sa mobilnih platformi, što ga je činilo skoro nedetektibilnim.
• Preciznost: Sistem navođenja je omogućavao preciznost od 50 metara na distanci od 500 km.
• Brzina: Hipersonična brzina je činila presretanje skoro nemogućim.

Zašto je projekat zaustavljen?

Zvanični razlog za zaustavljanje Robot 330 bili su „prekomerni troškovi“, ali stvarni uzrok je bio američki pritisak. Robert McNamara, američki sekretar odbrane, posetio je Stokholm u martu 1959. godine. Nakon njegove posete, svi radovi na Robot 330 su zaustavljeni.

Prema memoarima Olofa Palmea, koji je tada bio mladi političar u Socijaldemokratskoj partiji, McNamara je jasno stavio do znanja da „Amerika neće tolerisati švedske nuklearne ambicije koje uključuju sisteme dalekog dometa“.

Misteriozni testovi 1957-1959 – Šta se stvarno dogodilo u Nausti?

Najkontroverzniji deo švedskog nuklearnog programa bile su podzemne eksplozije u Nausti, udaljenom području na severu Švedske. Švedska je kasnije priznala da je sprovodila nuklearne testove, ali je tvrdila da je zaustavila rad na bombi 1957. godine.

Prvi test – avgust 1957.

Prvi test u Nausti sproveden je 28. avgusta 1957. godine, tačno mesec dana pre prvog svetskog podzemnog nuklearnog testa (američki Rainier test 19. septembra 1957.). Rainier test je koristio modifikovanu W-25 bojevu glavu od 218 funti i proizveo je eksploziju od 1.7 kilotona.

Švedski test je bio zvanično opisan kao „konvencionalna eksplozija od 35 tona TNT-a za simulaciju nuklearnih efekata“. Međutim, postoji nekoliko problema sa ovim objašnjenjem:

• Problem 1: Seizmografska anomalija Seizmografi u Norveškoj, Finskoj i Danskoj zabeležili su seizmičke signale koji nisu odgovarali konvencionalnoj eksploziji od 35 tona. Dr. Markus Båth, seizmolog sa Univerziteta u Upsali, napisao je u svom izveštaju da je „seizmički potpis ukazivao na eksploziju daleko veću od navedene“, procenjujući snagu na 200+ tona TNT ekvivalenta.
• Problem 2: Međunarodno prisustvo Na testu su prisustvovali predstavnici ne samo Švedske, Norveške i Danske, već i Švajcarske, što je neobično za test koji je navodno simulirao konvencionalnu eksploziju. Švajcarski observatori su bili iz Eidgenössische Technische Hochschule Zürich (ETH Zürich), institucije poznate po nuklearnim istraživanjima.
• Problem 3: Radijacijska merenja Iako zvanično nije zabeleženo povišeno radioaktivno zračenje, Lars Thunborg, tadašnji operater FOA-e, otkrio je u svojim memoarima iz 1990. godine da su „vršena opsežna merenja radioaktivnosti oko testnog polja, što ne bi imalo smisla za konvencionalnu eksploziju“.

Drugi test – septembar 1959.

Drugi test u Nausti, sproveden u septembru 1959. godine, bio je još tajanstveniji. Ovaj test nije ni zvanično spomenut sve do 1985. godine, kada je švedska vlada bila prinuđena da prizna postojanje „dodatnih eksperimentalnih aktivnosti“.

Sven Alfvén, sin čuvenog fizičara i nobelovca Hannesa Alfvéna, radio je tada kao mladi inženjer u FOA-i. U intervjuu za švedski „Dagens Nyheter“ 1995. godine, Sven Alfvén je otkrio šokantne detalje: „Testirali smo ono što smo zvali ‘dummy cores’ – neaktivne modele nuklearnih jezgara. Cilj je bio da vidimo da li naše implozivne leće rade tačno kako treba. Koristili smo plutonijum, ali u količinama ispod kritične mase. Merili smo temperaturu, pritisak i simetriju kompresije.“

Treći test – 1961. godina?

Postoje nepotvrđeni izveštaji o trećem testu sprovedenom 1961. godine. Olof Forsmark, lokalni farmer čija se zemlja nalazi 15 km od testnog polja, tvrdio je da je video „neprirodnu svetlost“ i osetio „slab zemljotres“ u novembru 1961. godine.

Forsmarkove tvrdnje su dugo bile odbačene kao nenaučne, ali 2010. godine Stockholm International Peace Research Institute (SIPRI) je objavio analizu koja sugeriše da je možda došlo do „hidronuklearnog eksperimenta“ – testa koji koristi nuklearni materijal, ali ne proizvodi lančanu reakciju.

Ågesta i Marviken – Reaktori dvojne namene

Ågesta (R3) – Prvi „civilni“ reaktor

Ågesta ili R3 nuklearni reaktor bio je mali reaktor za grejanje i proizvodnju energije koji je počeo sa radom 1964. godine. Zvanično, Ågesta je bio prvi švedski komercijalni nuklearni reaktor. U stvarnosti, bio je savršeno dizajniran za proizvodnju plutonijuma.

Ågesta je bio teškovodni reaktor na prirodni uranijum – potpuno ista konfiguracija kao R1, samo veća. Reaktor je zvanično isporučivao toplotu za grejanje predgrađa Farsta u Stokholmu i proizvodio je relativno malu količinu električne energije (65 MW termalne snage, 12 MW električne).

Stig Wennerström, tada glavni inženjer AB Atomenergi-ja zadužen za Ågestu, ostavio je detaljne tehničke zapise u svojoj knjizi „Atomens Sverige“ (Švedska atoma), objavljenoj posthumno 1992. godine. Prema Wennerströmu: „Ågesta je dizajniran tako da može da proizvede 8-10 kilograma plutonijuma godišnje. To nije slučajno – to je bila tačna količina koja nam je trebala za program od 100 taktičkih nuklearnih bombi koji je FOA planirao.“

Marviken (R4) – Prekinut san

Marviken ili R4 nuklearni reaktor je završen, ali nikada nije počeo sa radom i nikada nije opterećen nuklearnim gorivom zbog bezbednosnih problema. Ali zvanična verzija ne odaje celu istinu.

Marviken je trebalo da bude gigantski teškovodni reaktor od 200 MW termalne snage – četiri puta veći od Ågeste. Sa takvim kapacitetom, Marviken bi mogao da proizvede 30-40 kilograma plutonijuma godišnje.

Ragnar Hellborg, jedan od inženjera zaduženih za dizajn Marvikenа, objasnio je u intervjuu za „Ny Teknik“ 1998. godine zašto je projekat stvarno zaustavljen: „Problemi sa bezbednošću su bili realni, ali ne nepremostivi. Istinski razlog je bio politički – Amerika je vršila ogroman pritisak na našu vladu da zaustavi projekte koji mogu da se koriste za proizvodnju plutonijuma. Potpisivanje NPT-a 1968. godine učinilo je Marviken politički nemogućim.“

Izgradnja Marvikenа je zaustavljena 1970. godine, isti onaj datum kada je zaustavljen i R1 reaktor. Ovo nije bila slučajnost.

Amerikanci protiv švedske bombe – Tajna diplomatija

Eisenhowerova doktrina

Američki predsednik Dwight D. Eisenhower je 1957. godine pokrenuo tajnu diplomatsku kampanju za sprečavanje evropske nuklearne proliferacije. Švedska je bila jedan od glavnih ciljeva ove kampanje.

Christian Herter, američki državni sekretar (1959-1961), vodio je lične razgovore sa švedskim spoljnim ministrom Stenom Andersom. Prema deklasifikovanim dokumentima State Department-a, dostupnima tek od 2017. godine, Herter je jasno stavio do znanja da će Amerika „preduzeti sve neophodne mere“ da spreči švedski nuklearni program.

CIA operacije u Švedskoj

Centralna obaveštajna agencija (CIA) vodila je opsežne operacije praćenja švedskog nuklearnog programa. Operacija REDWOOD, pokrenuta 1958. godine, imala je cilj da infiltrira švedske nuklearne institucije i sakupi detaljne informacije o napretku programa.

Frank Wisner, zamenik direktora CIA-e zadužen za operacije, poslao je 1959. godine tajni memorandum direktoru Allenu Dullesu u kom je napisao: „REDWOOD operacija je potvrdila naše najgore strahove. Švedi nisu samo blizu završetka svog programa – oni imaju napredniju tehnologiju od Francuske u nekim oblastima. Moramo da reagujemo odlučno i brzo.“

James Jesus Angleton, šef CIA kontraobaveštajne službe, uspostavio je direktne kanale komunikacije sa švedskom tajnom policijom (koja se tada zvala C-byrån). Angleton je pružio Šveđanima informacije o sovjetskim agentima u zamenu za detalje o nuklearnom programu.

Sabotaže i tehnički pad

Postoje dokazi da su Amerikanci pokušali i direktnim sabotažama švedskog programa. Sture Liedberg, tehničar koji je radio u AB Atomenergi, objavio je svoje memoare „Atomspioner“ (Atomski špijuni) 2003. godine. Prema Liedberg-u: „Imali smo seriju neobjašnjivih tehničkih kvarova između 1960. i 1963. godine. Oprema koja je radila savršeno odjednom bi prestala da radi. Neki od nas su sumnjali na sabotažu, ali nikada se nije moglo dokazati.“

Najspektakularniji incident desio se u martu 1962. godine kada je eksplodirao glavni transformator R1 reaktora. Hans Forsén, tadašnji direktor AB Atomenergi, napisao je u svojim zabeleškama: „Eksplozija transformatora bila je previše specifična da bi bila slučajna. Neko je znao tačno gde da postavi eksploziv da nanese najveću štetu.“

FOA – Fabrika za proizvodnju smrtonosnih ideja

FOA naučnici su dizajnirali nuklearni program sa ciljem proizvodnje 100 taktičkih nuklearnih oružja. Ova cifra nije bila slučajna – analize FOA-e pokazale su da je 100 malih nuklearnih bombi optimalan broj za efikasno nuklearno odvraćanje male zemlje.

Organizaciona struktura

FOA je bila podeljena u nekoliko odeljenja:

• Odeljenje 1: Nuklearna fizika – pod rukovodstvom Torstena Gustafsona
• Odeljenje 2: Hemija eksploziva – pod rukovodstvom Åke Hultgrena
• Odeljenje 3: Elektronika i instrumentacija – pod rukovodstvom Carl-Gustafa Ribbinga
• Odeljenje 4: Metalurgija i nauka o materijalima – pod rukovodstvom Sigfrida Grunditza

Svako odeljenje je radilo na različitim aspektima programa, ali su bili koordinisani kao integrisana celina.

Taktičko nuklearno oružje – švedski koncept

Švedski koncept taktičkog nuklearnog oružja bio je revolucionaran za to vreme. Umesto velikih strateških bombi poput američkih i sovjetskih, Švedi su planirali:

• Male bojeve glave (5-15 kilotona): Dovoljno snažne da unište vojne jedinice ili pomorske formacije, ali ne toliko velike da izazovu masivnu radijaciju.
• Mobilne lansirne platforme: Artiljerijske cevi, rakete kratkog dometa i pomorske mine koje mogu da nose nuklearne bojeve glave.
• Oružje za sprečavanje pristupa (Area denial weapon): Nuklearne mine koje bi mogle da učine velike oblasti nedostupnim za neprijateljske sile.

Sigrid Ekström, jedna od retkih žena inženjera koje su radile u FOA-i, opisala je u svojim memoarima švedski pristup: „Naš koncept je bio da napravimo Švedsku jako skupom za osvajanje. Nismo planirali da bombardujemo Moskvu ili Vašington. Planirali smo da učinimo invaziju na Švedsku nuklearnim samoubistvom za bilo koga.“

1968 – Godina kada je švedska bomba umrla

NPT i politički pritisak

Kad je Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT) otvoren za potpisivanje 1. jula 1968. godine, Švedska se našla pred teškim izborom. Većina zapadnih zemalja je očekivala da Švedska potpiše ugovor, ali to bi značilo kraj nuklearnog programa.

Tage Erlander, švedski premijer od 1946. do 1969. godine, vodio je dramatične debate unutar Socijaldemokratske partije. Prema zabeleškama partijskih sastanaka, objavljenim tek 1998. godine, Erlander je bio protiv potpisivanja NPT-a: „Švedska ne može da dozvoli da bude zavisna od Amerike ili SSSR-a za svoju ultimativnu sigurnost. Nuklearno oružje je jedina garancija da možemo da ostanemo neutralni i nezavisni.“

Ali Erlander je bio u manjini. Alva Myrdal, ministarka za razoružanje i buduća dobitnica Nobelove nagrade za mir, predvodila je snažnu kampanju za potpisivanje: „Moralni kredibilitet Švedske u svetu zavisi od našeg liderstva u nuklearnom razoružanju. Ne možemo da propovedamo razoružanje dok tajno gradimo bombe.“

Finalni udar – američki ekonomski pritisak

Ultimativni pritisak je došao iz neočekivanog smera – američkih ekonomskih poluga. George Ball, američki podsekretar za državne poslove, postavio je ultimatum švedskom ambasadoru u Vašingtonu: „Ako Švedska ne potpiše NPT do kraja godine, Amerika će morati da preispita sve njene trgovinske sporazume, uključujući uvozna ograničenja koja bi ozbiljno uticala na švedsku industriju čelika.“

Švedska industrija čelika je zapošljavala stotine hiljada ljudi i bila je ključna za švedsku ekonomiju. Pretnja američkim sankcijama bila je politički nepodnošljiva.

Olof Palme, koji je tada bio zamenik ministra i Erlanderov naslednik, ubedio je partiju da potpiše NPT. U privatnom memorandumu pisanom svojoj supruzi Lisbet, objavljenom u njenim memoarima 2001. godine, Palme je objasnio svoju odluku: „Ne možemo da rizikujemo ekonomski rat sa Amerikom. Ali to ne znači da moramo da zaboravimo sve što smo naučili. Znanje ostaje sa nama.“

Nakon potpisa – Šta je ostalo?

Kada je Švedska potpisala NPT 5. oktobra 1968. godine, nuklearni program je zvanično završen. Ali šta je ostalo od godina istraživanja i razvoja?

Skrivena imovina

Zalihe plutonijuma: Iako je zvanično sav plutonijum „utilizovan za civilne svrhe“, detaljni podaci o tome kako je tačno iskorišćeno 250-300 kg plutonijuma iz R1 reaktora nikada nisu objavljeni. Postoji spekulacija da su neke zalihe možda zadržane u tajnosti, ili da je znanje o njegovoj proizvodnji čuvano.

Komentar autora:

Ovo su sve zvanični podaci koje sam našao iz dostupnih izvora.Sa nekima od podataka se ne slažem,mislim da je prenaglašena priča o Američkom pritisku, jer u to doba, Švedska je zvanično neutralna zemlja, a pošto graniči sa SSSR,mislim da je Amerikancima bilo u mnogo većem interesu da je zadrže na svojoj strani,pa makar i da rizikuju razvoj Švedskog nuklearnog programa,koji i onako na nikakav način ne bi ugrozio Američki status.

Isto tako,simptomatično je i to što Amerikanci moraju da vjeruju Švedjanima na… majke mi… kako su potrošili zalihe nuklearnog materijala. Švedska odbrambena strategija korištenja taktičkih nuklearnih bombi je savršena… Ako možete samo jednom taktičkom nuklearkom da uništite svu živu silu i tehniku u prečniku do 3 km, sa pametnom upotrebom 100 takvih bombi, možete da se odbranite od svakog neprijatelja,jer je previše rizično da vas napadne.Isto tako je zanimljivo da Švedjani ne vjeruju ni Amerikancima i da predvidjaju upotrebu nuklearki i u slučaju desanta na njihovu obalu.

O Švedskoj kao zemlji,njenoj jakoj vojnoj industriji,savršenim kolima SAAB i Volvo, njenoj neutralnosti i načinu života i razvoja,može da se napiše još mnogo članaka za koje sam siguran da ima mnogo boljih u redakciji da napišu,mene je samo interesovao vojni aspekt i kako se iza priča o neutralnosti i miroljubivosti krije razvoj nuklearnog oružja