Pakistanska bomba: kako je Islamabad postao prva muslimanska nuklearna sila?

Decembar, 1971. godine, Islamabad. Pakistan doživljava jedno od najvećih poniženja u svojoj istoriji. Nakon rata s Indijom, Istočni Pakistan se odcepljuje i postaje nezavisna država Bangladeš. Više od 90.000 pakistanskih vojnika predalo se indijskim snagama, što je predstavljalo ne samo vojni poraz već i duboku ranu u nacionalnom ponosu.

Zulfikar Ali Bhutto, tadašnji premijer, shvatio je da konvencionalna vojna snaga ne može da obezbedi opstanak Pakistana naspram mnogo veće i moćnije Indije. Njegova odluka te noći, “jesti ćemo travu, ali ćemo napraviti bombu”, bila je više od političke parole. To je bio nacionalni imperativ rođen iz osećaja egzistencijalne ugroženosti. Uprkos javnim protestima da je program “mirnodopski”, Bhutto je privatno bio jasan: bomba je jedini garant pakistanske bezbednosti.

Multan – Sastanak sudbine i potraga za tehnologijom

20. januar, 1972. godine, u Multanu, Bhutto okuplja ključne pakistanske naučnike i inženjere. Na sastanku su bili prisutni:

• Dr. Munir Ahmad Khan, izuzetno cenjeni nuklearni fizičar, povukao se sa visokog položaja u Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju (IAEA) da bi preuzeo vođenje programa.
• Dr. I.H. Usmani, pionir pakistanskog nuklearnog programa, koji je osnovao Pakistan Atomic Energy Commission (PAEC).

Bhutto im postavlja jasan cilj: napraviti atomsku bombu u najkraćem mogućem roku. U početku su istraživane dve paralelne metode za proizvodnju fisionog materijala:

• Plutonijumski put: Finski reaktor u Karačiju (KANUPP) bio je temelj za ovaj pristup. Pakistan je tražio pomoć od Francuske za izgradnju postrojenja za reprocesiranje plutonijuma, koje bi iz istrošenog goriva izdvajalo plutonijum-239, idealan za oružje.
• Uranijumski put: Ova opcija, koja uključuje obogaćivanje uranijuma, smatrana je tehnički mnogo zahtevnijom i skupljom. Bhutto je verovao da je plutonijumski put brži i sigurniji.

Indijski nuklearni test, “Smiling Buddha”, iz 1974. godine, šokirao je Pakistan i ubrzao rad na programu. Međutim, međunarodna zajednica, predvođena Sjedinjenim Američkim Državama, počela je da vrši pritisak.

Francuski ugovor i američki pritisak

Godine 1976., Pakistan je potpisao sporazum sa francuskom kompanijom Saint-Gobain Techniques Nouvelles (SGN) za izgradnju postrojenja za reprocesiranje plutonijuma. Ugovor je bio vredan 1,2 milijarde dolara. U to vreme, Francuska je bila jedina zapadna zemlja voljna da pruži takvu tehnologiju.

Američki državni sekretar, Henry Kissinger, pokrenuo je diplomatsku ofanzivu. U pregovorima sa pakistanskim zvaničnicima, Kissinger je čak izjavio da će “naterati Francuze da otkažu sporazum”. Vašington je strahovao od nuklearne trke u Južnoj Aziji i pretio sankcijama.

Nakon izbora u Francuskoj, nova vlada na čelu s Valéry Giscard d’Estaingom popustila je pod američkim pritiskom i jednostrano otkazala ugovor 1978. godine. Ovo je bio veliki udarac za pakistanski plutonijumski program i primoralo je Bhuttoa da se okrene alternativama.

A.Q. Khan – Čovek iz Holandije

Upravo tada na scenu stupa Abdul Qadeer Khan, talentovani metalurg koji je radio u holandskoj laboratoriji URENCO, firmi koja je razvijala tehnologiju ultracentrifuga za obogaćivanje uranijuma. Khan, rođen u Bhopalu, Indija, bio je duboko pogođen porazom Pakistana 1971.

Godine 1975, Khan napušta Holandiju sa ključnim nacrtima i formulama. Donosi nacrte centrifuga P-1 i P-2, kao i detaljnu listu dobavljača materijala. Njegov put do bombe bio je jednostavan: umesto da se bave složenim plutonijumskim procesom, Pakistan bi obogaćivao uranijum, što je u to vreme bila manje poznata tehnologija za proizvodnju oružja.

Po dolasku u Pakistan, Khan se sastaje sa Bhuttom i uverava ga u prednosti svog pristupa. Bhutto, videvši u tome priliku za rešenje nakon francuskog neuspeha, daje mu neograničena sredstva i autonomiju. Tako je nastala organizacija Engineering Research Laboratories (ERL), kasnije preimenovana u Khan Research Laboratories (KRL), sa sedištem u Kahuhi. Khan je postao centralna figura pakistanskog nuklearnog programa, ali i kontroverzna ličnost.

Mreža špijunaže i tajnih nabavki

Tokom 1980-ih, dok je svet bio fokusiran na hladnoratovske sukobe, Pakistan je u tišini izgradio globalnu mrežu za nabavku komponenti. Khan je koristio svoje kontakte iz Holandije i Evrope za nabavku delova za centrifuge:

• Invertori: Ključni delovi za kontrolu brzine centrifuga, nabavljani su iz Velike Britanije i Nemačke.
• Vazdušni ležajevi: Izrađeni u Švajcarskoj, omogućavali su centrifugama da se rotiraju bez trenja na ekstremnim brzinama.
• Maraging čelik: Posebna, izuzetno čvrsta legura neophodna za izradu kućišta centrifuga, nabavljana je od dobavljača u Holandiji i Nemačkoj.

Ova mreža, koja je delovala u sivoj zoni međunarodnog prava, bila je tajni kanal kroz koji su se slivali industrijski delovi, a koji su korišćeni za vojnu namenu.

Američka uloga u pakistanskom nuklearnom programu

U periodu od 1979. do 1989. godine, Pakistan je bio ključni američki saveznik u ratu protiv Sovjetske invazije na Avganistan. Američka administracija, predvođena predsednikom Ronaldom Reganom, bila je svesna pakistanskih nuklearnih ambicija, ali je odlučila da ignoriše te informacije. Ovaj politički dogovor, poznat kao “široka prećutna saglasnost”, dozvolio je Pakistanu da razvija svoju bombu bez straha od sankcija.

Amerika je Pakistancima isporučivala moderno oružje, uključujući borbene avione F-16, u zamenu za saradnju u Avganistanu. Ironija je da je američka vojna pomoć, indirektno, pomogla finansiranje tajnih delova nuklearnog programa.

Trenutak istine – nuklearni testovi

U maju 1998. godine, Indija pod vođstvom premijera Atal Bihari Vajpayee izvodi seriju nuklearnih testova u pustinji Pokhran. Šok u Pakistanu je bio ogroman. Bilo je jasno da ako Pakistan ne odgovori, gubi status regionalne sile i ostaje na milost i nemilost Indiji.

Pakistanski premijer Nawaz Sharif našao se pod ogromnim pritiskom javnosti i vojske. Uprkos međunarodnim pozivima za suzdržanost, odlučeno je da se izvede test.

28. maj, 1998. godine: Pet podzemnih nuklearnih eksplozija potresa brda Chagai u provinciji Baludžistan. Kodno ime operacije je “Chagai-I”. Dva dana kasnije, 30. maja, usledio je i šesti test, “Chagai-II”.

Pakistan je postao sedma nuklearna sila na svetu i prva islamska nacija s nuklearnim oružjem. A.Q. Khan, koji je do tada bio relativno nepoznat široj javnosti, postao je nacionalni heroj i “otac” pakistanske bombe.

Tamna strana genija i globalna pretnja

Ipak, priča o A.Q. Khanu imala je mračnu stranu. Godinama je, uz stvaranje pakistanske bombe, izgradio i tajnu mrežu za prodaju nuklearne tehnologije. Ova mreža, poznata kao “Khan Network”, postala je najveći globalni skandal vezan za širenje nuklearnog oružja.

• Iran: Prvi klijent Khanove mreže. Iran je dobio nacrte centrifuga P-1 i P-2, kao i ključne komponente koje su bile temelj njihovog nuklearnog programa.
• Libija: Pod vođstvom Moamera Gadafija, Libija je kupila nacrte, komponente i čak delimično izrađene centrifuge. Program je otkriven 2003. godine.
• Severna Koreja: U zamenu za pakistansku pomoć, Severna Koreja je prodavala rakete srednjeg dometa “No-dong” Pakistanu, koje su bile baza za pakistanske rakete “Ghauri”.

Ova mreža je funkcionisala kao sofisticirana trgovačka operacija. Komponente su putovale preko Malezije i Dubaija u diplomatskim paketima, izbegavajući carinsku kontrolu. Zarada se merila u stotinama miliona dolara.

Pad heroja

2004. godine, pod ogromnim pritiskom SAD i IAEA, tadašnji pakistanski predsednik, Pervez Musharraf, odlučuje da deluje. Khan je uhapšen, a 4. februara 2004. godine se pojavljuje na pakistanskoj televiziji i javno priznaje da je sam, bez znanja vlasti, prodavao nuklearnu tehnologiju.

Ovo je bilo političko rešenje kako bi se sprečio međunarodni sudski proces i zaštitili visoki zvaničnici vojske i vlade koji su verovatno bili upleteni u operaciju. Khan je stavljen u kućni pritvor, a ostao je u svojevrsnom limbu do smrti 2021. godine, između statusa heroja i izdajnika.

Nasleđe bombe

Danas, Pakistan je nuklearna sila sa procenjenih 160–180 nuklearnih bojevih glava. Njegova nuklearna doktrina je ofanzivna i defanzivna u isto vreme:

• “Minimalno verodostojno odvraćanje” (Minimum Credible Deterrence): Doktrina koja podrazumeva da Pakistan ima dovoljno nuklearnih bombi da odvrati bilo kakav konvencionalni napad.
• “Prva upotreba” (First Use): Pakistan je izjavio da će upotrebiti nuklearno oružje ako se suoči sa pretećom konvencionalnom invazijom, što znači da je prag za nuklearnu eskalaciju niži nego kod nekih drugih nuklearnih sila.

Nasleđe pakistanske bombe je mešavina ponosa i globalne opasnosti. Za Pakistan, ona predstavlja simbol nacionalnog ponosa i jedini garant opstanka. Istovremeno, njena izgradnja je omogućena globalnom mrežom širenja tehnologije koja je ugrozila međunarodnu bezbednost. Priča o pakistanskoj bombi je priča o politici, nauci, špijunaži i moralnim dilemama, koja je zauvek promenila geostratešku ravnotežu u Južnoj Aziji.

Aktuelni Pakistanski nuklearni arsenal — vrste, modeli i karakteristike

Pakistan ima raznovrstan nuklearno-komplementaran arsenal: od kratkodometnog taktičkog oružja (Nasr), preko raznih balističkih raketa (Abdali, Ghaznavi, Shaheen I‑III, Ababeel MIRV), do preciznog krstarećeg oružja (Babur, Ra’ad) i vazdušnih bombi za borbene avione. Ovaj raznoliki miks omogućava fleksibilnu nuklearnu strategiju sa kratkim, srednjim i dugim dometima, plus pomorskom i vazdušnom komponentom.