Trojni pakt nastao je 25. oktobra 1936. Japan mu se pridružio, potpisavši Pakt antikomiterne mesec dana kasnije. Taj pakt pojavljuje se kao Trojni tek 27. IX 1940. godine. Japan je poslednji potpisao, ali je zato i poslednji napustio. Dan kada je na bojnom brodu Misuri potpisana kapitulacija, drugi septembar 1945. godine, smatra se završetkom Drugog svetskog rata.
Ali, tu komplikacije za istoričare i hobiste tek počinju. Koliko puta je Japan stvarno kapitulirao? Utvrdili smo da je Nemačka dvaput potpisivala akt o kapitaciji, ali i više separatnih kapitulacija na terenu. Šta se događalo u Japanu?
Kakav je zvanični status danas?
U Rusiji ovaj dan slave trećeg septembra (to je od 2020. godine i Dan ratničke slave); Velika Britanija slavi 14. avgusta, dok su Amerikanci ostali kod drugog septembra. Krenimo stoga hronološki, sigurno će biti jasnije:
● Drugog septembra 1945. godine na bojnom brodu Misuri saveznici overavaju kapitulaciju Japana. Potpisnici su SAD, SSSR, Velika Britanija, Kineska Narodna Republika, Francuska, Novi Zeland, Australija, Holandija i Kanada.
● Trećeg septembra slave Sovjeti, odnosno Rusi. Prezidijum Vrhovnog Sovjeta je drugog septembra izdao Ukaz o proglašenju trećeg septembra Praznikom Pobede na Japanom (ovde nije reč o pravopisnoj grešci, već o tome da Rusi imenicu pobeda pišu velikim slovom). Na taj način razdvojili su dan završetka od dana proslave. Taj dan se nalazi i na medalji Za pobedu nad Japanom. Isti datum prihvatili su i Kinezi.
● Kod Britanaca je to veoma jednostavno. Japanski imperijalni generalštab izdao je 14. avgusta naređenje o bezuslovnoj kapitulaciji, pri čemu bi se jedinice predavale teritorijalno, tamo gde su ratovale. Zašto se čekalo od 14. avgusta do drugog septembra? Jednostavno, organizacioni problemi ogromnog, raštrkanog ratišta, uz japansku specifičnost i osobenost koje se nisu odricali ni u tim trenucima.
Šta je komplikovalo kapitulaciju?
Teritorija na kojoj su bile razbacane japanske snage bila je veća od teritorije Nemačke i rasprostirala se na četvrtini Zemljine kugle. Mnoštvo ostrva i mesta koja su zabiti bez ikakvih civilizacijskih, uređenih veza. I tada i sada. S druge strane, najveći broj japanskih boraca nije jednostavno želeo da veruje u tu informaciju. Pri tom je trebalo da i u sebi uguše potrebu za poslednjim osvetničkim trzajima.
I kod Japanaca je kapitulacija, kao i kod Nemaca, tekla u ratama:
● Najpre 14. avgusta impertor objavljuje kapitulaciju i poziva Oružane snage da polože oružje.
● Dan kasnije,15. avgusta, kapitulirala je Ekspediciona armija u Kini, brojnosti 1,2 miliona vojnika.
● Posle nje, 16. avgusta, kapitulirala je i Kvantunška armija koju je činilo 700.000 vojnika.
● Tek 28. avgusta predaju potpisuju Prva i Druga komanda OS Centralnog Japana, brojnosti četiri miliona vojnika.
● Deset dana posle službene kapitulacije,12. septembra, isto to čini i Južna grupa armija sa 680.000 vojnika. Drugi delovi su se predavali postepeno, onako kako su nadolazile snage pobednika.
● Konačno, 30. novembra u Sajgonu se predao i komandant Južne grupe armija, maršal Terauti Hisaiti.
Kapitulacija predstavlja, kao što smo već pisali, prekid borbe i predaju oružanih snaga, ljudi i sredstava. Da li je tako bilo i s Japanom? Borbe su nastavljene na mnogim mestima. Izdvojeno, usamljeno, ali ih je bilo. I tu nije reč o samurajskom duhu ili nečemu sličnom, već mnogo jednostavnijem, što se može naslutiti iz uvoda ovog teksta: širom Tihog okeana mnogi nisu znali, niti su mogli znati, da je rat završen. Svaki vojnik ili svaka usamljena jedinica vodili su svoj lični rat ne verujući u pozive druge strane i parlamentarce koji su ih obaveštavali o završetku dejstava.
Hronika kapitulacije koja se nalazi pred vama je neverovatna, ali tačna, i mnogo je duža od onih nekoliko zvaničnih datuma, obrazloženih svaki na svoj način.
● Prvog decembra 1945. godine na Sajpanu (Marijanska ostrva) predao se Sakae Oba sa 46 ljudi koji su vodili partizanski rat. Od trenutka zauzimanja ostrva prošlo je 512 dana uspešnog partizanskog pokreta, a dva meseca od kapitulacije. To je bilo povod da se snimi film: Oba – poslednji samuraj.
● Prvog januara 1946. godine 20 japanskih boraca su se na filipinskom ostrvu Korehidor predali jednom američkom vojniku. Pre toga su za kraj rata saznali iz novina koje su našli dok su prikupljali vodu za piće.
● 22. februara 1946. godine, takođe na Filipinima, razvila se bitka kada je tridesetak Japanaca napalo Amerikance i FIlipince, ne znajući za kraj rata. Poginulo je osam savezničkih vojnika. Nešto kasnije, aprila iste godine, Amerikanci su uspostavili kontakt s ostacima japanskog garnizona i ubedili ih da se predaju. Ukupno se predao 41 japanski vojnik.
● Krajem marta 1947. godine 33 japanska borca su na ostrvu Palau napali marince SAD, iskrcavši se na obalu. Amerikanci su u želji da izbegnu krvoproliće dovezli zarobljenog admirala koji je uspeo da ubedi Jamagučija, kako se zvao komandir, da se predaju. Krajem aprila svi koji su se nalazili na ostrvu Palau su se predali.
● Tog meseca na ostrvu Palavan (Filipini) sedam japanskih vojnika se predalo, a tek 27. oktobra iz džungle se pojavio još jedan borac. Grupa je imala i teško naoružanje (minobacač).
● Nepotvrđen podatak je da je nekoliko hiljada Japanaca u planinama Mandžurije položilo oružje u toku građanskog rata između Kine i Kuomintanga. To sugeriše da su znali za kapitulaciju, ali da su iz ideoloških razloga nastavili borbu.
● Na Filipinima (Mindao) 1948. godine organizovano se predalo 200 Japanaca. Podatak je bio pomalo neverovtan jer su Japanci činili na tom ostrvu neviđena zverstva, pa je malo njih poverovalo da su Japanci uopšte tu ostali. Međutim, 2005. godine pojavila su se dva oronula starca (Jesio Jamakava i Suzuki Nakauti) koji su se krili misleći da će im biti suđeno kao dezerterima. Nikome nije jasno kako su se skrivali tolike decenije.
● Na Ivo Džimi pojavila su se 1949. godine dva japanska borca: Jamakage Kufuku i Macudo Linsoki, posada mitraljeza. Četiri godine su čekali da ostrvo ponovo kontrolišu Japanci kao suverenu teritoriju (!).
● Na FIlipinima, ostrvo Lubang (često u ovoj hronologiji) 1950. godine pojavljuje se redov prve klase Juiti Akacu koji se krio od 1944. godine čineći povremeno male pakosti (on je to smatrao diverzijama) lokalnim vlastima.
● 30. juna 1951. godine, tražeći ostatke jednog B-29 oborenog 1945. godine, na ostrvu Anatahan pronađena je grupa od 18 boraca i mornara koji su se spasili s potopljenih brodova. Oni takođe nisu znali da je rat završen. O tom događaju Kaoru Ono napisao je roman Kavez u moru.
● Na ostrvu Tinian 1953. godine lokalna policija privodi Muratu Susumu koji je bio uveren da rat još traje.
● Na Holandskoj Novoj Gvineju 1955. godine predala su se četiri japanska pilota.
● U novembru iste godine u džunglama Luzona zarobljen je mornar Noboru Konosita. Saznavši da je rat završen, on se obesio.
● U novembru 1956. godine na ostrvu Mindoro predala su se četiri japanska vojnika – poručnik i tri kaplara.
● Maja 1960. godine na Guamu, krcatom vojnicima jedne od najvećih strateških američkih vazduhoplovnih baza, predao se redov Bunzo Minagava, a posle tri dana i narednik Masai Ito – komandant Minagave. Njihov partizanski poduhvat trajao je 14 godina. Prošlo je još 12 godina kada se na tom istom Guamu januara 1972. godine predao narednik Šoiči Ekoi iz iste jedinice.
● Oktobra 1972. godine pala je još jedna žrtva Drugog svetskog rata. Na Lubangu redov prve kalse Kinšiči Kodzuka ubijen je u puškaranju s filipinskom policijom prilikom pokušaja njegovog privođenja. Njegov partizanski staž trajao je 28 godina. No, ni on nije bio sam. Dve godine kasnije, u martu 1974. mesne vlasti otkrile su u džungli poručnika Hiroju Onodu. On nije hteo da se preda. S obzirom da je bio školovani oficir, on je odlično znao da je rat završen, ali nije imao nameru da preda oružje. Predao se tek kad su mu doveli bivšeg komandira, majora Esimi Tanigutija, koji mu je zvanično naredio da prekine otpor. Poručnik je kasnije napisao autobiografsku knjigu.
● Na Guamu je 1972. godine otkriven kaplar Šoiči Ekoi. On je smatrao da su sve novine i leci koje je on redovno imao u rukama deo psihološkog rata. Kada se vratio 1997. godine u Japan prvo što je rekao: Beskrajno me je stid što sam se vratio živ.
● Jedan od najegzotičnijih slučajeva vezan je za 18. decembar 1974. godine. Indonežanska patrola naišla je na redova Terua Nakamuru s Tajvana koji nije znao ni reči japanski. BIo je član dobrovoljačkog odreda Takasago koji je bio na strani Japanaca. Ni on nije znao da je rat završen pre 29 godina. To je i poslednji, zvanično potvrđen slučaj da se japanski vojnik predao posle kapitulacije, ali decenijama kasnije.
Bilo je i japanskih vojnika na ostrvu Mindao koji su znali da je rat završen, ali su se skrivali bojeći se odmazde ili suđenja u domovini. Bilo ih je još na ostrvima Mikronezije i svi su vodili miran život. Kolika je ”zasluga” vlade Japana što je do toga došlo? Ne treba ih previše kriviti.
Posle kapitulacije, van granica države ostalo je tri i po miliona vojnika, pilota i mornara, od toga preko milion razbacano po raznim ostrvima i ostrvcima!
Tek posle tri godine završena je reaptrijacija većine boraca koji su se našli na teritorijama desetina manjih i većih država. Sve to je trebalo pravno regulisati (Operacija Kilhoul). I posle toga ostalo je još hiljade onih kojima je trebalo vreme da nađu put do kuće.
Godine 1946. administracija Flote Japana odštampala je spisak s preko 720.000 lica koja su proglašena nestalim i to bez nestalih iz armijskog sastava i vazduhoplovstva. Većina njih je i bukvalno telesno nestala prilikom surovih borbi na moru, po džunglama i gde sve ne još. Izgoreli bi u strašnim brodskim požarima, utapali se, pojele bi ih ajkule, grabljivice, itd. Stoga je za divljenje da su i primeri koje smo ovde naveli uopšte stigli da se vrate mirnom životu.
