Od konopca do dronova: kako su tegljači meta oblikovali obuku PVO i završili u muzeju!

Jedna od prvih komandi koju smo naučili u vojsci bila je ”ostav!”. Ako nešto nije urađeno kako treba (a u početku ništa nismo, naravno, radili kako treba), sledila je ta komanda, pa smo najpre nju naučili. Komandir nam je to ovako objasnio: ”Vežba je put do savršenstva. Više znoja u miru, manje krvi u ratu, što reče naš vrhovni komandant”. Nije čuo za Suvorova, ali je bio u pravu kad je reč o vežbi.

Samo odlično obučen vojnik (sada se to zove – utreniniran, po novoj jezičkoj modi) može sa određenim stepenom sigurnosti, pa i samouverenosti, dočekati iskušenja. To posebno važi za ovladavanje složenim tehničkim sistemima. Stoga je i obuka, uključujući stalne vežbe, za njih zahtevnija i važnija od one osnovne, streljačke, koju svi moraju da prođu. 

Jedan od najsloženijih i najskupljih vidova obuke rezervisan je za jedinice PVO, bilo cevne, bilo raketne namene. U početnoj obuci cevne PVO postoje minijaturne mete, gde se po dugoj žici povlači mala maketa aviona (”bregana”), srazmerna letilici na standardnom dometu, pa nišandžije pomoću imitacije oružja prate i ”gađaju” te mete. Međutim, za pravo, vatreno krštenje, potrebno je sesti za top i pucati – ali po kome, odnosno – po čemu?

Pojavom avijacije smesta se pojavila i PVO i sve ono što uz nju ide – ovladavanje novom tehnikom, najpre kroz vežbu. Najduže se kao vežbovna na bojevom gađanju zadržala vučena meta. Nju bi vukao avion tegljač (engl.Target tug, rus. Буксировщик мишеней, franc. Remorqueur de cibles). Najpre je primenjivan takozvani konus od krute, španovane tkanine. Najjednostavniji način bio je da se on vuče na dugoj sajli ili jačem konopcu. Metod je bio veoma jednostavan (i rizičan), a provera rezultata bi usledila tek po sletanju aviona tegljača kada bi prebrojali pogotke. 

Između dva svetska rata taj metod nije bitno menjan. Međutim, Drugi svetski rat doveo je do naglog napretka taktike napada iz vazduha, pa je PA morala da unapredi svoje vežbanje. Za vuču su korišćeni zastareli modeli koji bi vukli tubu od tkanine na sigurnom rastojanju, minimalno hiljadu metara. Pored toga što je meta služila za protivvazdušne vežbe zemaljskih posada, ona je korišćena i za napade iz vazduha.

Meci su bili obeleženi (praksa kod mitraljeske paljbe kod koje je obično svaki treći metak obeležavajući kako bi se lakše pratila putanja rafala). Najpoznatiji poligon RAF bio je u Centralnoj mitraljeskoj školi (Central Gunnery School) koja se nalazila u Saton Bridžu od aprila 1942. do marta 1944. godine. Korišćeni su ”Hoker Henli”, ”Bolton Pol Defijant” i ”Vestland Lisander”. Amerikanci su takođe koristili stare avione za tegljače kao što su bili ”TBD Devastator”. To isto radili su Nemci i Sovjeti.

Glavna razlika u odnosu na standardni model bilo je mesto za operatera s metom i vitlo za sajlu. Vitlo je obično pokretala mala vetruška (elisa) na spoljnoj strani aviona. Nju je pogonila struja vazduha i bila je pričvršćena za vitlo preko odgovarajućeg prenosnika snage, odnosno kvačila.

Interesantno da gotovo istovetan sistem koriste i danas na nekim tipovima cisterni za dopunu u vazduhu na kojima su instalirana creva. Taj usporivač bi često bio odbacivan u samoj blizini aerodroma kako bi se olakšalo sletanje. On je pružao veliki otpor i mogao je da izazove pad aviona ukoliko bi otkazao motor, jer je degradirao aerodinamička svojstva aviona, dovodeći do sloma uzgona. 

Noću bi u konus stavljali (prišivali) sijalicu koja je napajana iz aviona. U posebnim slučajevima, kao viši nivo obuke primenjivano je osvetljenje mete reflektorima sa zemlje, što je bila česta borbena situacija u realnim uslovima. Sva vazduhoplovstva su se držala sličnih standarda. Konopac ili sajla bili su dužine do 2.500 metara.

Motalica sa sajlom montirana je obično u odseku za bombe. Pri dolasku nad poligon meta bi se raširila (kao kišobran) i  onda bi se sajla ravnomerno odmotavala do zadate dužine. Meta je bila dužine do 5,5 metara i prečnika od cm do 76 cm.  U vreme kada su nišanski radari dobili karakteristike upotrebljivog sredstva, u konus bi bili montirani metalni deflektori koji bi omogući pojavu mete na radarima.

S aviona tegljača uklonili bi naoružanje i sve drugo što nije više bilo od koristi. Rezultati takve obuke bili su veoma upitni; putanja aviona bila je predvidiva, najavljivan je smer i brzina; zbog velikog kružnog kretanja da bi se izbeglo upetljavanje mete, trošeno je mnogo goriva, ali – bolje išta nego ništa. Nišandžije i posade na PVO sredstvima mogli su da osete i uoče dejstvo svojih oružja. RAF je prvi odustao 1944. godine od improvizacija i prepravki; Britanci su počeli da proizvode tegljače kojima je to bila osnovna namena.

Doba reaktivne avijacije

Brzina aviona i pojava protivavionskih raketa zemlja-vazduh i raketa vazduh-vazduh i u ovoj oblasti dovele su do usložnjavanja postupka vežbe, učinivši ga svakako opasnijim za posadu tegljača. Paradoksalno je da su se na Zapadu ovim problemom posle rata najviše bavile građanske kompanije koje su otkupljivale i modifikovale vojne avione. ”Dojče Luftfahr Beratungsdinst” (Deutsche-Luftfahrt Beratungsdienst) i švedska kompanija ”Svenska Fligjanst AB” ( Svensk Flygtjänst AB) izbile su u prvi plan.

One su najviše koristile tipove aviona kao što su ”Hoker si fjuri” (”Hawker Sea Fury”), ”Feri Fajerflaj” (”Fairey Firefly”) i ”Daglas skajrajder” (”Douglas Skyraider”). Zašto su se zapadna vazduhoplovstva odlučila da ovaj deo obuke prepuste građanskim kompanijama, ostaje pitanje. No, svakako zahvaljujući takvom načinu saradnje do danas su sačuvani modeli koji bi odavno završili na otpadu. Ovako, još uvek se mogu videti na aeromitinzima i u muzejima. 

Sovjeti su 1951. godine radili na vučenoj meti ”MSV-51” koja je imala proračunatu stabilnost na osnovu aerodinamičkih sila izazvanih rotacijom. Tu metu ispitali su na ”Tu-2”, a od drugog maja 1953. godine na ”Il-28”. To su bile prve probe ovog bombardera kao namenski preuređenog za tegljača. Ove mete bile su predviđene za gađanje iz aviona koji su imali radarski nišan. Meta je bila platno za radarsko-refleksnim premazom. 

Vučenje mete danas

Još uvek se u nekim oružanim snagama mogu videti tegljači meta i klasičan način vežbe. Međutim, bogatije države odavno koriste otpisane avione koje kao bespilotne letilice nadleću poligon izlažući se ekstremnim situacijama koje bi bilo nemoguće simulirati da je posada u njima. Jedan od prvih modela koji je masovno korišćen bio je ”F-4 fantom II”. On je proizveden u velikom broju (preko 5.000 aparata). I pored značajnih gubitaka u Vijetnamu i drugim lokalnim ratovima, ostao je izvestan broj njih da se koristi kao meta.

Poslednjih godina sve više ulogu meta preuzimaju dronovi. U početku su oni izbegavani zbog svojih slabijih tt osobina (spori, nedovoljnog plafona, itd). Međutim, sada su to ubistvene, potentne letelice koje menjaju sliku ratišta i na sebe privlače skupe raketne sisteme. Pojavom raketne PVO pomerene su granice zahteva, pa su avioni-tegljači praktično izumrli.

Umesto tegljenja, sada se iz aviona, s bezbednog rastojanja, izbacuju veoma brze reaktivne mete koje odlično simuliraju avijaciju smanjene vidljivosti (IVC – imitator vazdušnog cilja).  Takođe, države koriste zastarele raketne sisteme (zemlja – zemlja, zemlja -vazduh, vazduh-vazduh) za leteće mete umesto da ih otpišu i bace. 

O našim iskustvima pisano je veoma obimno i stručno na forumu ”MyCity Military” pa preporučujemo, kako bismo izbegli ponavljanja ili skraćivanja, da konsultujete ovaj link. 

Najpoznatiji modeli

Dok su u obuci PVO dominirali tegljači meta, kao najpoznatiji i najmasovniji pokazali su se sledeći modeli:

● ”Il-28 BM”. S njega je skinuta repna topovska instalacija i postavljeno kablovsko vitlo (”motalica”) s konusnom metom s mogućnošću puštanja do 2.800 metara rastojanja. Umesto bombi, avion je ispušatao slobodnopadajuće mete.

● ”Boing B-29 supertvrđava” prvi i jedini model koji je u borbenim uslovima odbacio atomske bombe, imao je varijantu ”TV-29 – vežbovni”. Imao je dopunska sedišta u kabini i skinuto mu je odbrambeno oružje. Od 1951. do 1957. godine (pojavom novih reaktivnih bombardera), deo flote je modifikovan u tegljače meta.  

● ”ANT-40” (brzi frontovski srednji bombarder Tupoljeva), u modifikaciji ”SB Avia V-71” proizvođen je po licenci u češkoj ”AVIA Motors”. Ovo ime nije nepoznato ljubiteljima avijacije i transporta; otkupljena  pred rat od strane ”Škode” ona je za vreme rata proizvodila avione ”Arado” i motore ”Argus motoren”. Posle rata proizvodila je školske avione ”Arado Ar-96”, lovce ”Me-Bf-109” (Avia S-199), ”Me-262” (Avia S-92) i druge modele. Ovaj avion je u češkoj verziji opremljen od strane Luftvafe za tegljača meta i nalazio se u eksadrili posebne namene ”1/obdL Vesta”.

● ”Daglas A-20 Hevok” (Douglas A-20 Havoc/DB-7 Boston – ”Pustoš” )bio je laki frontovski jurišnik koji su koristili Amerikanci, Francuzi, Englezi i Sovjeti.

● ”Daglas F-4D Skajrej” (Douglas F4D Skyray – nebesko svetlo). Posle presretačko-lovačke karijere korišćen je u SAD kao tegljač. 

● ”Daglas C-47 Skajtrejn” (Douglas C-47 Skytrain). Već smo pisali o ovom avionu (”Kvalitetu ne treba pasoš”). Korišćen je širom sveta za mnoge namene, pa i za ovu.  

● ”Hoker Henli” (Hawker Henley): dvosedi engleski tegljač meta posebno razvijen iz lovačkog aviona ”Hoker Hariken”.

● Sovjeti su masovno koristili ”Pe-2”, ”Tu-2”, ”Tu-4”, ”Su-2”. Pravi napredak u ovoj oblasti bilo je korišćenje aviona ”Su-7U” koji je vukao mete ”Kometa”. Imao je turbovitlo koje je značajno koristilo vazdušnu struju, pa je mogao da vuče metu i do osam kilometara rastojanja, brzinom od 720 km/h. Razrađen je u OKB ”Soko” u Kazanju. Oni su bili i pioniri upotrebe jednostepenih raketa na tečno gorivo kao letećih meta. Tako je raketa ”P-5” zemlja-zemlja srednjeg dometa (sovjetska oznaka 8А62, NATO oznaka SS-3 Shyster – beskrupulozni prevarant) korišćena, po isteku resursa osnovne namene, za metu.

Rizici i incidenti

Obuka sama po sebi nosi mnoštvo rizika (neiskustvo, strah, panika, loš nastavni proces, itd) pa se na gađanjima vučenih i drugih meta mnogo toga dešavalo, što se obično prikrije. Ipak, neki incidenti, pa i katastrofe, nisu mogli da ostanu nezapaženi.

● Tegljač meta ”Lirdžet 35” (”Learjet”) sudario se 23. juna 2014. godine s lovcem ”Jurofajter Tajfun” (”Eurofighter Typhoon”) RV Nemačke iznad baze Erman u blizini grada Olsberga. ”Lirdžet” je bio vlasništvo privatne firme ”GDF” (”Gesellschaft für Flugzieldarstellung”) koja je bila angažovana periodično za potrebe RV Nemačke. Lovac iz sastava ekskadrile ”TaktLwG31” (”Taktisches Luftwaffengeschwader 31”), baziran u Norvenihu (Nörvenich -Severna Rajna/Vestfalija) obavljao je zadatke obuke u toku savladavanja zahteva vežbe brzog reagovanja (Quick Reaction Alert). Posle sudara lovac se srećno prizemio, a ”Lirdžet” se razbio u nenaseljenoj oblasti pri čemu je posada poginula.

● Još jedan ”Lirdžet 35A” doživeo je tragičan kraj jer je oboren od strane brodske PVO Tajvana dok je vukao metu. Sva četiri člana posade su poginula. 

Pretpostavka je, na osnovu dosadašnjih parametara, da će i ovde dronovi, odnosno BPL u potpunosti preuzeti ulogu koju su do sada imali tegljači meta, kao i specijalizovane mete.