Tokom protekle decenije, na internetu su periodično kružile fotografije koje prikazuju ono što je opisano kao „najveći prigušivač na svetu“, a prema nekim izvorima, taj ogromni uređaj nazivan je i „prigušivačem za tenkove“.
Takav uređaj bi nesumnjivo bio moćan. Takva „konzerva“ bila bi sjajna nadogradnja za brojne sisteme i, baš kao i prigušivači na streljačkim linijama ili u zatvorenim poligonima, bila bi i te kako dobrodošla svakom pešadincu koji se nalazi u blizini.
Nažalost, tako nešto ne postoji, i iako deluje potpuno nerealno, ova priča i dalje uspeva da iskače na društvenim mrežama. Pa šta je zapravo „prigušivač za tenkove“ i da li su ikada postojali planovi za njega? Hajde da razjasnimo stvari jednom za svagda.
Prvo, te fotografije nisu rezultat nečije veštine u Photoshop-u ili veštačke inteligencije i ovaj preveliki prigušivač zaista postoji. Razvila ga je nemačka odbrambena kompanija Rheinmetall AG u saradnji sa akustičkom inženjerskom laboratorijom IfL, kako bi se smanjio nivo buke u jednom istraživačkom centru za oružje.
Drugo, ovaj gigantski prigušivač nije bio dizajniran za tenkove. Na fotografiji se zapravo vidi prigušivač pričvršćen na cev samohodne haubice – ne tenka – i bio je montiran na posebno dizajniranu šasiju samohodne artiljerije. Ipak, lako je razumeti zašto bi neko ko nije upućen mogao da pomisli da je nemačka M109G haubica 155 mm zapravo bio tenk.
Veličina nemačkog prigušivača za haubicu bila je tolika da deluje gotovo nestvarno. Međutim, u pitanju je bio statičan uređaj i bilo bi ga nemoguće pomerati po bojnom polju. Zapravo, razvijen je ne da bi sakrio položaj oružja od neprijatelja, već da bi se buka svela na minimum isključivo tokom obuke.
Streljane mogu biti veoma bučna mesta, a širom planete bilo je mnogo žalbi na prekomernu buku sa poligona za ispitivanje oružja.
Veliki topovi – velika buka
Otkidanje iz 155mm haubice zapravo je značajno glasnije od primera radi motora nosača aviona, i sprovedeno je nekoliko studija, uključujući i jednu za norvešku vojsku pod nazivom „Podaci o emisiji buke za M109, poljsku haubicu 155 mm“. Za ovaj top je navedeno da je „jedno od najbučnijih oružja u norveškoj odbrani, i kao takvo predstavlja ograničavajući faktor za aktivnosti na streljanama i poligonima za obuku“.
Savremeni teretni voz proizvodi oko 80 decibela (dB) buke, mlazni motor oko 100 dB, a sa upaljenim dodatnim sagorevanjem pri poletanju oko 130 dB. Poređenja radi, eksplozija 155mm artiljerijskog oruđa dostiže čak 180 dB, a stručnjaci upozoravaju da će nekome ko se zatekne napolju blizu cevi pući bubne opne.
Američki centri za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) upozoravaju da dugotrajno izlaganje buci iznad 70 dB može izazvati oštećenje sluha, a izloženost buci iznad 120 dB može odmah izazvati trajnu štetu na ušima.
Sada je jasnije zašto je Rheinmetall pokušao da razvije prigušivač za probna gađanja haubice od 155 mm. Kao i kod većine prigušivača na oružju, „prigušivač“ – kako su ga navodno nazivali – funkcioniše tako što širi barutne gasove koji se skladište dok se pritisak dovoljno ne smanji da mogu u stabilnom, podzvučnom toku izaći u okolni vazduh.
Da li „prigušivač za tenkove“ zaista postoji?
U slučaju uređaja koji je koristila nemačka vojska, uspeo je da smanji nivo buke na glavnom topu Leoparda 2 kalibra 120 mm sa 115 dB na oko 100 dB, a najveće smanjenje ostvareno je u nižim frekvencijama.
Sa svoje strane i američka vojska takođe koristi svoje „muffler“ uređaje za topove od 105 mm i 120 mm, koji se testiraju na poligonu Aberdeen Proving Grounds (Merilend). Razvijeni su jer su stanovnici s druge strane zaliva Česapik prijavljivali da je buka mnogo glasna, pošto je buka artiljerijskog pucnja veoma usmerena.
Kao i kod prigušivača na streljačkom oružju, ni ovi uređaji tehnički ne „utišavaju“ topove velikog kalibra, već smanjuju buku za oko 20 dB – što je dovoljna razlika da oni na poligonu ne rizikuju gubitak sluha.
Istina je da je bilo slučajeva kada oni koji su bili u pravcu vatre nisu čuli ispaljenje velikih poljskih topova. To je bilo posebno primetno tokom Prvog svetskog rata, kada su nemački „Pariški topovi“ – koji su zapravo bili superteška artiljerijska oruđa – korišćeni za bombardovanje Pariza poslednje godine rata. Kada su granate padale, Parižani su mislili da ih bombarduje cepelin sa velike visine, ali razlog je bio jednostavno udaljenost, a ne pokušaj da se topovi utišaju. Eksplozije su navodno bile toliko glasne u blizini topova da su se čule kilometrima unaokolo. Baš kao što su stanovnici Pariza bili zbunjeni, isto su bili i francuski vojnici na frontu, koji su očekivali kišu granata na svoje položaje.
Kako današnja moderna artiljerija može da pogodi ciljeve na ekstremnim udaljenostima, jednostavno nema razloga da se ti topovi utišavaju osim radi zaštite sluha posada oruđa.
Ipak, u mirnodopsko vreme buka i dalje ostaje problem sa vojnim opremom – i to ne samo zbog zvuka oružja. Nedavno su se stanovnici u blizini pomorske baze u Portsmutu u Velikoj Britaniji žalili ne na lovačke avione koji su poletali sa nosača aviona HMS Prince of Wales, već na motore broda koji su stalno radili. Brod nije mogao da se priključi na lokalnu električnu mrežu i morao je da drži motore uključene 24 sata dnevno tokom perioda čestih popravki i održavanja.
Prigušivač za tenk?
Naravno, razvoj takvog prigušivača za haubicu od 155 mm otvorio je pitanje da li bi uopšte bilo moguće razviti takvo oružje — ne za poligone, već za borbena dejstva. Drugim rečima: da li je „prigušivač za tenk“ uopšte moguć?
Možda, ako bi ga u nekom budućem filmu vozio Džon Vik, to ne bi delovalo toliko neverovatno, ali u stvarnom svetu prigušivač za tenk je isto toliko malo verovatan koliko i tenk opremljen nekom vrstom „nevidljivog plašta“.
To je zato što postoji isti problem kao i sa modernim prigušivačima: oni zapravo ne postoje, bar ne onako kako ih filmovi prikazuju. Osim ako neko ne koristi podzvučnu municiju i posebno prilagođen prigušivač, rezultat nikada neće biti onaj filmski „nečujni puf“. Čak i u najboljem slučaju, zvuk je i dalje primetan, a današnji najbolji prigušivači samo snižavaju nivo decibela na bezbedniji nivo za sluh — ne utišavaju oružje potpuno.
Ovo kako važi za mali kalibar .22lr, isto tako važi i za top glavnog borbenog tenka.
U slučaju tenka, problemi su samo još veći.
Uzmite u obzir veličinu projektila iz glavnog topa tenka i jasno je da bi prigušivač morao biti ogroman. Američka vojska je razvila „muffler“ za tenk još 1960-ih, ali i on je, kao i nemački, bio namenjen isključivo za poligone, a ne za bojno polje. Kao što pokazuju fotografije, da bi se pomerio prigušivač za tenk, bio bi potreban poseban kamion — što jednostavno nije praktično.
Drugi problem je što su tenkovi i sami po sebi bučna vozila — nisu doduše glasni kao prvi modeli iz Prvog svetskog rata, kada posade nisu mogle međusobno da se čuju unutar čeličnih zveri — ali su i dalje daleko bučniji od današnjih teških kamiona. Čak i kada bi se njegov top „utišao“, neprijatelj bi i dalje mogao da čuje tenk kako dolazi s udaljenosti od jednog i više kilometara u tišim uslovima.
To ne znači da nije bilo pokušaja da se umanji snaga pucnja. Mnogi tenkovi razvijani su sa kompenzatorom na vrhu cevi, ali ne radi smanjenja buke. Kompenzator smanjuje trzaj, ali ne i buku.
Većina modernih glavnih borbenih tenkova nema kompenzator zato što većina njih koristi APFSDS (projektil sa odvojivim stabilizacionim sabotom, probijajući kinetičkom energijom) kao osnovnu municiju za svoj top. APFSDS je kinetički penetrator od gustih materijala — poput volframa ili uranijuma — u obliku strelice manjeg kalibra. Fokusira kinetičku energiju da bi probio oklop. Oblikovan je kao mala strelica da bi se smanjilo trenje u vazduhu. Da bi se zadržao u cevi i iskoristio žlebove cevi, koristi se sabot. Sabot se razdvaja nakon što projektil napusti cev. Kompenzator bi ometao sabot.
Baš kao što bi kompenzator pravio probleme sa sabotom, isto bi bilo i sa prigušivačem. Ali čak i kada bi se taj deo jednačine rešio, postoje i drugi faktori koje treba uzeti u obzir.
Kada glavni top sa kompenzatorom opali, vidi se mnogo dima kako se vazduh gura kroz proreze u kompenzatoru. Takođe, gasovi iz cevi podižu veliku količinu prašine i prašine sa zemlje, ukoliko je ima, čineći tenk lakše uočljivim.
Pa kad im topovi dobacuju tipa 5 km.. Naše Nore gađaju na od 40 do 70 km i koga boli uvo za prigušivače…
A kakve koristi bi imali od toga? Možda da ne uznemiravaju stanovništvo?
Pa piše u tekstu…prigušivač je namenjen da bi se bukva svela na minimum tokom obuke. Znači na poligonima se koristi, da ne bi uznemiravao civile u obližnjim selima.