Uz mnoštvo antagonizama i fenomena koje su stvorili ljudi zagorčavajući sebi život (a sve u želji da im bude bolje), jedan se posebno izdvaja: strah plutokratije od siromašnih postoji otkad i ljudski rod. Bogatih je bilo uvek nesrazmeno manje, a siromašni su uvek bili većina i – uvek su lošije živeli. Bogati su im nudili mrve sa svog stola.
Vekovima su pobune siromašnih gušene u krvi, a njihove vođe razapinjane, ili krunisane usijanom krunom. Druge vođe su im nudile više, poručujući: Ustaj, roblje, diži se! Sav svijet iz temelja se mijenja, mi nismo ništa a bićemo sve! Plutokratija je u Novom veku pristala nekako na sindikate, a ovi prezreni, koji su misli da će biti sve, nisu baš išli po ružama.
Svakako ste pratili naše tekstove o tajnim policijama komunističkih zemalja. Mogli ste da se uverite da su mnogi, umesto obećanog raja, dobili pakao, a većina – samo prosečan život.
Ovo nije ideološko lamentiranje nad nekim političkim pokretom ili učenjem, već jednostavno istina. U zemljama koje sebe zovu i smatraju uzorima demokratije, sistem represije znatno je kontrolisaniji, promišljeniji, ali je svejedno represivan. Pokretači Oktobarske revolucije pokazali su kako se može generisati moć siromašnih.
Stoga su sve države Zapada kroz razne vidove borbe, pokušavale da na neki način diskredituju ideju socijalne pravde, onako kako su je komunisti zamišljali. Posle Drugog svetskog rata stvoren je Istočni blok, a na Zapadu su ojačale partije levice.
Razjedinjene, zaokupljene često same sobom, razvodnjene u salonskim strankama ili filosofskim krugovima, od socijalista, preko anrahista i marksista, do antikapitalista. Pokreti nezadovoljstva stizali su iz sindikalnih i rasnih razloga i do SAD,koje su od antičkih Grka otele atribut kolevke demokratije.
Italija je, ipak, bila nešto drugo. Narod koji je civilizaciji dao mnogo toga pozitivnog i negativnog (umetnost renesanse, izume, ali i fašizam, mafiju, itd), podeljen na bogati sever i siromašni jug, posegnuo je opipljivije, konkretnije za idejom komunizma i to je bilo signal za uzbunu. Sve države NATO, kao i one koje su bile zasnovane na istoj ideološkoj matrici, pokrenule su niz akcija kako bi se svim sredstvima ugušio ili bar oslabio pokret.
Tako je pokrenuta operacija Gladio (Operazione Gladio – kratak, pomoćni gladijatorski mač). Sedamdesetih godina Enriko Berlinguer postiže Istorijski kompromis između KP Italije i Demohrišćanske stranke, u vreme kada je na jednim izborima većina glasova pripala komunistima. KP Italije bila je neposlušna u odnosu na Sovjetski Savez osuđujući njegove militantne rezove u redovima Istočnog bloka, ali i intervenciju u Afganistanu.
Niz istinskih intelektualaca, Palmiro Toljati, Luiđi Longo, Enriko Berlinguer povezali su se sa Santjagom Kariljom, Žoržom Maršeom, stvarajući osnovu za pojavu evrokomunizma. Zapad nije imao mnogo vremena da bira sredstva u toj borbi, već je radio ono što mu je najbolje išlo – kombinovao je razne metode, među kojima se ističe i ova, subverzivna.
Osnovna namera bila je da se stvori mreža saradnika koji bi ostali u pozadini, u drugom planu (stay-behind) i tako pravili veliku štetu. Ona se nije nanosila samo rečima, već i oružjem.
Pod izgovorom stvaranja ilegalnih partizanskih organizacija za borbu protiv intervencije država Varšavskog ugovora koje bi upale u Italiju ili druge zapadne zemlje, formirane su organizacije čija su dejstva u osnovi bila diverzantsko-partizanska.
Šablon je primenjen i u drugim evrpopskim zemljama, ali kod njih situacija nije bila tako eksplicitna kao u Italiji. Bez obzira što se termin gladio odnosio samo na organizacije osnovane u Italiji, ime se nezvanično koristilo u gotovo svim srodnim organizacijama. Zvanični simbol mreže van Italije bila jedna vrsta sove (kukumavka, Athene noctua).
Ovu operaciju stratezi Zapada nisu vodili trapavo ili isuviše konspirativno kao što su to radili Sovjeti. Zvanično, početak se vezuje za 26. XI 1956. godine. Stručnjaci za javne odnose umeli su da odmere koja količina zastrašivanja je dovoljna da se pokret oslabi, a šta bi to izazvalo kontra-efektat. Setimo se Crvenih brigada ili Rote Armee Fraktion. Do danas se vode rasprave (i mi smo pisali o tim i sličnim organizacijama), da li su one bile samostalne ili su se otrgle kontroli svojih stratega.
U Italiji je bilo moguće provući pred nosom javnosti takve operacije. Uz uverljivu priču i medijski doziranu atmosferu, mnogo toga je moglo biti označeno kao sukob kriminalnih organizacija, drskost mafije, itd, što nije bilo daleko od istine. Ginule su sudije, policajci, ali i Aldo Moro, jedan od najcenjenijih političara svog vremena. Za to vreme dobro instruirani (i plaćeni) kolaboranti su u sindikatima činili svoje.
Poslodavci su takođe imali interes da podrže ovu akciju. Na kraju krajeva, srž plutokratije sačinjavali su bogati pojedinci, vlasnici čitavih koroporacija svetski poznatih brendova. Sve to učinilo je da splasne želja radnika da menjaju svet i budu sve. Svakako nisu bili prezreni, a mnogima je i to bilo dovoljno. Italija je ostala primer burnog parlamentarnog života, a ni ostalim zapadnim zemljama nije trebalo dvaput reći šta treba da rade ako im položaj bude ugrožen.
Tek 1990. godine premijer Italije Džulio Andreoti (Giulio Andreotti, kod nas se češće izgovara Đulio) priznao je da takav projekat postoji. Podsetimo da je operacija Gladius zvanično i završena 27. VII 1990. godine, posle 35 godina od početka. Šta je premijera motivisalo (ili nateralo) da progovori o Gladijusu?
Sudija Kason (Felice Casson, poznati pravnik i političar) dokazao je da je teroristički akt u Peteanu (strage di Peteano), 31. maja 1972. godine u provinciji Gorica nisu izvršili pripadnici ultralevičara, već Vičenco Vinčigera (Vincenzo Vinciguerra), pripadnik neonacističke grupe Novi red (Ordine Nuovo, New Order). On je priznao da je izvršio teroristički akt u kome su u eksploziji automobila-bombe poginula tri karabinjera.
Pri tom je naveo da su mu u tome pomogle Specijalne službe Italije (od više njih bar dve su zvanično bile u mreži obaveštajnog kompleksa NATO). Priznao je da postoji projekat (operacija) Gladijus kao tajna armija koju kontroliše NATO, kao i u ostalim zemljama širom Evrope.
Ova informacija, kada se pokazala neoborivom, smesta je izazvala buru protesta i političku krizu u Italiji. Italijani nisu u tome ostali sami. Pridružili su im se Švajcarci i Belgijanci koji su objavili izveštaje s rezultatima istrage o tajnim armijama.
Te godine ni Evropskom parlamentu nije preostalo ništa drugo nego da donese rezoluciju o operaciji Gladio, priznavši da su specijalne službe evropskih država (ili pojedinici bez znanja vlade) bili uključeni u terorističku delatnost.
Nekadašnji direktor CIA Viljem Kolbi (William Egan Colby, na tom položaju od 1973-1976), za razliku od svojih evropskih kolega, ovu operaciju nazvao veoma važnim programom, pošto su sve države koje su u tome učestvovale zvanično priznalo upletenost u nju. Sve…osim Amerikanaca.
Tresla se gora,rodio se miš…Sve službe priznale učešće u operaciji Gladio…i niko nije odgovarao….
Ugasi der ga malo