Tenkovski topovi i municija: Od mornaričkih oruđa do laserskih superoružja budućnosti!

Mogli bismo ovaj tekst da naslovimo i kao tenkovski priručnik za početnike, ali na našem portalu nema mnogo početnika. Međutim, obim iznesenog materijala dozvoljava vama, uvaženi čitaoci, da (na osnovnom nivou znanja) predstavite zainteresovanima istorijat tenkovskog topa i njegove municije, u najkraćem. Tema je u inžinjerijskom smislu veoma široka, stoga ćemo je obratiti na naučno – popularan način.

Savremeni tenkovski top je brzometno artiljerijsko oruđe većeg kalibra. Njime se može dejstvovati na više načina i s različitom vrstom municije, o čemu će biti reči. Bez obzira što tenkovski topovi vode direktno poreklo od poljske i mornaričke artiljerije, za sto godina evolucije načinili su sopstvene korake kako po konstrukciji, tako i po načinu upotrebe. Ono što se od tenkovskog topa traži jeste to da može da može direktnim gađanjem (do pet kilometara) uništavati nadzemne ciljeve, nepokretne objekte, ukopanu pešadiju, tešku oklopnu tehniku i, naravno, tenkove protivnika. 

Tehnički gledano, tenkovski top je skladan kompromis tačnosti, dometa, probojnosti i brzine paljbe, ali i maksimalne lakoće i kompaktnosti, što mu omogućava da se nađe u tesnom prostoru vozila. 

Tenkovi često koriste jednodelne granate koje omogućavaju brzo punjenje oruđa; po pravilu se na novim modelima nalaze i gasna kočnica s komorom za evakuaciju bartnih gasova. Ima i tenkova koji koriste dvodelne granate, kao i vođene granate koje se mogu preklapati. Zastupljeni su i automatski punjači, što tenkovski top svrstava u posebnu porodicu artiljerijskog oruđa.

Iskustva Prvog svetskog rata

Godine 1916. tenk se pojavljuje na ratištu, s više mitraljeza, ali i topom (topovima). To su u početku bila poljska oruđa skinuta s lafeta i prilagođena montaži i upotrebi na vozilima. Nije bilo vremena, a možda ni ideje, za razvoj posebnog topa. Rani britanski tenkovi Mark I koristili su dva topa 57 mm Hočkis (QF, quick-firing Hotchis). Oni su korišćeni na minonoscima, gde su bili nedovoljni po svom kalibru.

Na tenkovima su se nalazili na bokovima, u stilu mornaričkog montiranja. Smesta je uočena glavna mana: bili su predugi i kačili su se za sve kuda su prolazili (zidove kuća, prepreke, rovove). U verziji Mark IV ,već sledeće godine, zamenili su ih ”šestofuntovskim” oruđima istog modela, ali sa značajno skraćenom cevi.

Ovaj postupak može se smatrati prvim evolutinim korakom u razvoju tenkovskog topa  i otklonom od svog primarnog porekla. Nemci su za svoje oklopne vagone A7V (Sturmpanzerwagen A7V), jedine u ratu, koristili oruđe istog kalibra (britanski topovi sistema Maksim Nordenfelt – Maxim Nordenfelt Guns and Ammunition Company) ali postavljeno u pravcu kretanja tenka.

Francuzi su na svoje tenko-traktore Šnajder SA1 montirali kratkocevni top kalibra 75 mm na desnoj strani, a na tenk Sen Šamon (Saint-Chamond), zahvaljujući veličini vozila, nisu mnogo mudrovali, već su ga postavili napred.

Specijalno konstruisani tenkovskih granata nije bilo. Dejstvovano je običnim fugasnim mecima. To je bilo posledica specifične uloge tenkova: podrška svojoj i uništavanje protivničke pešadije. Tenkovski oklop bio je isuviše slab i probojno-oklopne granate nisu bili potrebne; čak nisu ni zabeležene tenkovske bitke.

Kako je dočekan Drugi svetski rat?

O tenkovima između dva rata pisali smo relativno često. Za razliku od maštovitih konstruktora tenkova, tenkovski topovi nisu daleko otišli od iskustva Velikog rata, već su bili samo modifikacije postojećih artiljerijskih oruđa, prilagođenih montaži u kupolu.

Taktika tog vremena predviđala je dve osnovne uloge tenkova: podršku pešadiji (kalibrom poljske artiljerije, kakvi su billi Bt-5 ili M5 Stjuart) i juriš na trajne otporne tačke, za šta je bila potrebna haubica: kod Sovjeta М-1938/39 L/20, a na ranim Čerčilima i M3 General Li i sličnim, kombinovani su top i haubica, ali bez rezultata.

Bez obzira na to, dalekovidi stratezi uočili su i novu ulogu tenkova upravo u otporu pokretnim, oklopljenim ciljevima – drugim tenkovima. Za takve mogućnosti tenkovska artiljerija više nije pogodovala. Potreban je bio top koji bi gađao relativno malim granatama, ali s mnogo većom brzinom. 

Već 1930. godine pojavili su se i takvi topovi: britanski 40 mm top (QF2, dvofuntaš), ali i sovjetski PT 37/45mm 5-k/20-k. Samo poredeći kalibar s poljskim illi tvrđavskim topovima, pa i mornaričkim, ovako mali kalibri mogli su lakoćom rasparati bilo koji tenk novom muncijom. Naravno, nisu posedovali granatu protiv pešadije ili utvrđenja, ali tada im to nije bilo potrebno. 

Tokom četrdesetih, a posebno pred sam rat, počela je trka u naoružanju tenkova kakva u istoriji još nije viđena. Tenkovski kalibri od 20 – 40 mm brzo su ustupali mesto kalibrima 50, 75, 85, 88, 90 i 122 mm. Ako su Nemci 1939. godine imali kratkocevne topove od 37 mm pa čak i od 20 mm, već u 1945. godini uveliko su korišćene duge cevi kalibra 75 mm i 88 mm.

Štaviše, one su po brzini paljbe prevazilazile legendarnu 37 mm kolotušku (malj, čekić). Sovjeti, koji su rat počeli s tim kalibrom, na kraju rata imali su na IS-2 kupolu u koju je bilo lako smestiti tenkovski top 122 mm, golijat onog vremena. Tenkovski top dobio je dvostruku namenu – da bude protivtenkovski, ali i da ponovo bude analog poljskoj artiljeriji, napadajući fragmentrno-fugasnim granatama pešadiju i utvrđenja. 

Tenkovska municija Drugog sv. rata

● Protivoklopne granate

Predviđene su za uništenje oklopne tehnike i utvrđenja. Uništenje se vrši grubom silom, na račun kinetičke snage granate. Takva granata ima u sebi tvrdi protivoklopni deo od čelika i određenu količinu barutnog punjenja. Sovjeti su je zvali balvanka jer je na to ličila i tako i delovala. Što jači udarac u cilj, posle čega bi se unutrašnji delovi oklopa otkidali istom tom brzinom i ubijali posadu, uništavanjući sve unutar kupole. To je bio i osnovni tip tenkovskih granata Drugog sv. rata. Njih je bilo više vrsta: 

– Protivoklopone granate velike tvrdoće; udarni deo je običan čelični balvančić. On je eksplodira pri udaru, ne razleće se u parčiće, ali probija debljinu oklopa. Takva granata topa F-34 koji je primenjivan na T-34/76, pod pravim uglom probijala je 100 mm oklopa, a ista takva s pancirom za četvrtinu manje. U snazi ove granate je bila i njena slabost – ona je mogla skroz da probije kupolu i ne napravi nikakvu štetu (!):

– Pancirno-probojne granate: granata je ista, ali je jezgro manje, jer u posebnoj komori ima eksplozivno punjenje. Lošije probija oklop, ali kad probije eksplodira i garantuje uništenje mete. 

– Granate s tupom ili oštrom glavom: oba gore navedena tipa mogu imati jednu od te dve glave. Jednostavno funkcionišu: oštre (zašiljene) granate bolje probijaju pod pravim uglom, ali imaju tenendenciju rikošeta. ”Tupi” projektili bolje probijaju pod uglom, ali slabije probijaju oklop pod pravim uglom zbog većeg aerodinamičkog otpora i slabije su u dejstvu na udaljenije mete. Postoji i opcija balističke kape, odnosno ljuske koji se kao pancirno-probojni vrh stavlja na tupu granatu; tada projektil bolje leti, ne posrće, već se dobro useca u oklop.  

Naravno, najbolja varijanta kalibarne oklopne granate je upravo pancirna s zašiljenim pojačanjem i balističkom kapom.

● Potkalibarne protivoklopne granate

Ove granate imaju manji kalibar u dijametru u odnosu na cev oruđa. Podsećaju principom rada na obične balvanke (tupa jezgra), ali se tada zovu samo jezgro. Ono je srazmerno malo i više liči na metalnu šipku, ali napravljenu od veoma jakog materijala kakav je, naprimer, volfram. Pošto je takav projektil lakši od standardnog kalibarskog, on dobija veći impuls brzine. Kada udari u oklop, on se gužva o njega dodatno ubrzavajući jezgro koje, zbog malog preseka i velike čvrstoće, bukvalno probija oklop. Ove granate koriste se isključivo protiv teških oklopnih vozila. 

● Potkalibarne granate s kalemom 

Takve granate (APCR-Armor-Piercing Comosite Rigid – oklopno-probojni, kompozitni kruti) sastoje se iz tri dela: tela, balističke kapice i jezgra. kada pogodi oklop, balistička kapica i telo se drobe, a jezgro probija oklop oštećujući tenk fragmentima, odnosno gelerima. Zbog svoje male mase one nisu pogodne za veće distance, niti u dejstvu na kosinu oklopa, a njihova moć ograničena je samo masom jezgra – takve granate ne nose eksploziv. Ipak, potkalibarni projektil je sposoban da prbije oklop tamo gde to ne mogu konvencionalni projektili. Kad već uleti u kupolu, od vatre, varnica, trenja, nešto će već načeti i napraviti štetu. 

● Kumulativne granate (HEAT-Hig-Explosive Anti-Tank) 

Po principu rada potpuno se razlikuju od kalibarskih i potkalibarskih granata.Kumulativna granata je čelična ”posuda” s tankim zidovima, ispunjena heksogenom ili smešom trotila i heksogena.  U prednjem delu granate nalazi se udubljenje u obliku konusa, obično obloženo bakrom, tzv. fokusni levak. U glavi granate nalazi se veoma osetljiv detonator. Kada takva granata udari u prepreku, detonator trenutno izaziva eksploziju. Energija eksplozije je obično usmerena u svim pravcima, ali u ovom slučaju, zbog fokusnog levka, veći deo energije se koncentriše u maloj tački na oklopu tenka. Formira se tanak, usmeren kumulativni mlaz koji se sastoji od metalne obloge samog levka i produkta eksplozije. Brzina mlaza dostiže i do 10.000 m/sec, zbog čega dolazi do neverovatnog povećanja pritiska, pa površinski metal istiskuje svoju osnovu, sagorevaćući celu zapreminu oklopljenog prostora. Ovde treba razjasniti jednu zabludu: kumulativnom projektilu nije važno s koje daljine i kojom brzinom doleće jer će jačina eksplozije uvek biti ista. U Drugom svetskom ratu ova tehnologija je bila u povoju, pa su granate imale malu brzinu, domet i veliko rasturanje. 

● Visokoeksplozivne fragmentarne granate (HE, High-Explosive)

Reč je o ”običnim” artiljerijskim granatama koje imaju tanak zid, ili livenu metalnu posudu napunjenu eksplozivom (TNT ili amonit), s glavom upaljača. Prilikom pogotka, granata odmah eksplodira, uništavajući metu parčićima (fragmentima, gelerima) ili udarnim talasom. Koristi se protiv pešadije, neoklopljenih i lako oklopljenih vozila. Ukoliko se tenkisti nađe u cevi takva granata upravo prilikom nailaska protivničkog tenka, najbolje će je upotrebiti ako pogodi gusenicu ili cev topa, odnosno blendu.  

● Dimne granate

O dimnim granatama smo već pisali, no da podsetimo. To su takođe fugasna sredstva, a pored upaljača imaju i dimnu smešu (beli fosfor, sumpor trioksid, itd). Dim koji se stvori traje oko 25 sekundi i pravi oblak radijusa do 20 metara, pri čemu mnogo zavisi od vetra, kretanja vozila, itd.

● Šrapneli i karteč (sačma)

Mnogi se iznenade ovim terminima jer se oni vezuju za poljsku artiljeriju Prvog sv. rata. Ta municija korišćena je kao poslednja odbrana artiljeraca od iznenadnog prodora pešadije i mogućnosti zaplene i zarobljavanja. Međutim, bilo ih je i u Drugom svetskom ratu. Još veće iznenađenje je da američki M1 abrams i dalje ima šrapnelsku granatu. Strukturno gledano, reč je uvećanom patronu za ”samčmaru”. Donji deo ima eksplozivno punjenje, a drugi, gornji, ima sferne metke, odnosno kugle – sačmu. Granata se aktivira tokom puta kroz cev i šrapneli i sačma odmah u širokom levku pogađaju pešadiju koja bi morala da bude baš u dometu dvocevke. 

Tenkovski topovi posle Drugog sv. rata

Drugi svetski rat bio je i mnogo veći zamajac za razvoj oklopnih sredstava – i protivoružja. Trka u kalbrima je dvaput zamrzavana, na 90-105 mm za zapadne i 100-115 mm za istočne tenkove, da bi se na kraju i treći put zamrzla na kalibru 120 mm (NATO) i 125 mm (Rusija). Za razvoj tenkovskih topova presudna je evolucija municije i sistema za upravljanje vatrom (SUV). Klasične kalibarske pancirno-probojne granate postale su prošlost.

Njihovo mesto zauzela je široka porodica potkalibarnih i kumulativnih granata s volframovim jezgrom, operenim telom, itd. Stadijametrijski daljinometri zamenjeni su laserskim, uveden je procesor koji obezbeđuje uvid u elelemente upravljanja vratom (senzori vetra, zakrivljenosti cevi, korekcija u odnosu na habanje i temperaturu rada, itd). Zahvaljujući raznovrsnosti optoelektroske opreme (IC, TV)  tenkovi mogu da izvode aktivnosti u svim vremenskim uslovima, danju i noću. 

Do pedesetih godina cevi su bile olučene, odnosno narezane. Danas većina tenkova ima glatkocevne topove. Narezi cevi omogućuju granati rotaciju, povećavaju balističku tačnost, ali kod upotrebe kumulativnih granata narušavaju kumulativnu struju. S druge strane, iz narezane cevi ne može se lansirati raketa ili operena granata, a habanje glatkih cevi je znatno manje.

U tom smislu ne vredi sporiti koja od ova dva sistema imaju prednost jer obe šeme imaju svoje prednosti i nedostatke. Stoga se cev odabira prema najširoj doktrini i koncepciji upotrebe u nekim oružanim snagama. Naprimer, britanski Čelendžer 2 koji ima olučeni top 120 mm sposoban je da efektivno vodi borbu običnim granatama do pet kilometara, što je potvrđeno u ratnim uslovima.

S druge strane, T-90 s glatkom cevi, može isto tako da uništi vođenom raketom protivnika lansiravši je iz topa. I ova diskusija ima svoje mane, jer se bavi direktnim okršajem na tim distancama. Pri tom je poznato da vidljivost na evropskom bojištu ne prelazi 1.500-1800 metara.  

Tenkovska municija danas

Pored već nabrojanih tipova granata, takođe se primenjuju:

● Pancirno-fugasne granate (HESH – High Explosive Squash Head) 

To je vrsta pt projektila koji deluje eksplozijom plastičnog eksploziva koji se ”razmazuje” pri udaru u oklop, što uzrokuje da se metalni fragmenti unutar kupole otkidaju i uništavaju posadu i uređaje, detoniraju municiju. Takav projektil ima tanke zidove kako bi se spljoštio pri udaru i koristi osnovni upaljač usporenog dejstva. Ponekad takav projektil može da probije deo oklopa. Za razliku od starijih pancirno-probojnih projektila, ovi novi projektili nemaju problem s rikošetom i postižu efekat pri svakom uglu. 

● Operenene kumulativne granate (HEAT-FS, High-Explosive-Anti-Tank Fin-Stabilised) 

Ova porodica kumulativnih granata razvijena je za glatkocevne topove. One se u letu ne stabilizuju rotacijom, već pomoću peraja (krilaca) koja se šire izletanjem iz cevi. Odsustvo rotacije poboljšava moć kumulativne struje i veoma ozbiljno povećava probojnost. Ovakav projektil nema problema s ograničenjem brzine jer može da leti i preko 1.000m/sec. U poređenju s rotacionim granatama tog tipa koje probijaju debljinu 1,5 svog kalibra, HEAT-FS probija do četiri debljine svog kalibra. 

●Potkalibarna granata s odvojivim nosačem (APDS, Armor-Piercing Discarding Sabot)

Kod ranijih potkalibarnih granata na cilj je letelo ne samo jezgro, već i beskorisno (posle izletanja iz cevi) telo granate, povećavajući aerodinamički otpor i daljinu paljbe. Kod municije APDS koristi se podložka (”futrola”) koja se služi za izbacivanje granate iz cevi, a posle izlaska odvaja se pod udarcem vazduha, pa dalje na cilj leti samo jezgro. 

● Pancirni opereni potkalibarni metak (APDSDS, Armor-Piercing Fin-Stabilized Discardin Sabot)

Ova vrsta municije predstavlja dalji razvoj potkalibarne municije APDS. Jezgro se stabilizuje pomoću krilaca i malog poprečnog preseka. Reč je o dugačkom jezgru od specijalog materijala. Postiže brzinu i do 1.900 m/sec. Prečnik mu je tri centimetra, a dužina oko 50 centimetara. U jezgru se nalazi karbid volframa ili smesa na osnovu osirumašenog uranijuma. Pošto se ovakve granate ispaljuju iz glatkocevnih topova, postoji i adapter za dejstvo iz narezanih cevi.

● PT upravljive rakete

Tenkovi s glatkom cevi, kao što smo pomenuli, mogu lansirati i vođene rakete. Njihovi gabariti su kao i standarndih artiljerijskih granata kalibra 125 mm. Meci se sastoje se iz rakete i smanjenog pogonskog goriva radi povećanja početne brzine rakete. Taj dodatak služi da se ostvari trzaj topa koji će moći da odbravi cev. Raketa se vodi po laserskom navođenju ili u poluautomatskom režimu.

Od mornaričko-artiljerijskih topova do lansiranja raketa iz tenkovske cevi pređen je relativno kratak put. Čime će ubuduće dejstvovati tenkovi? Hoće li biti platforme za laserska oruđa ili nešto iz naučne fantastike (koja je sve manje fantastika), ostaje da se vidi. To će opredelilti i dalju sudbinu tenkova kao sredstva.