Dešava se da bezbednosno interesantna lica mimo zakona, nekim vanrednim postupkom budu lišeni slobode – ili ih proguta mrak. Nije često, ali se dešava. Ko su mete? Teorijski, reč je o veštim i opasnim, fanatično opredeljenim ljudima; za nekima je, posle izručenja, u najstrožoj tajnosti tek naknadno stizala sudska dokumentacija.
Namera je bila da se što pre neutrališu i spreče njihove dalje aktivnosti. Mnogi bi od njih bili lišeni slobode svakako, ali bi u međuvremenu sigurno napravili neslućenu štetu. Stoga se dešava da države (kada je reč o ekstradikciji) prećutno to obave, očekujući da izreka pamti pa vrati ne zavisi od trenutne politike.
Sve to se drastično promenilo posle napada na Svetski trgovinski centar. Zakon o nacionalnoj bezbednosti SAD (National Security Act of the United States) donesen 1947. godine omogućio je mnoge prateće zakone, ostavivši veliku slobodu najvišim organima države (pre svega predsedniku) da ga primenjuje onako kako on i njegovi saradnici procene.
Navedimo samo neke: Zakon o ratnim ovlašćenjima (War Powers Resolution), Patriotski zakon (Patriot Act), Zakon o međunarodnim ekonomskim ovlašćenjima u vanrednim situacijama (International Emergency Economic Powers Act), Zakon o upravljanju izvozom (Export Administation Act), Zakon o nadzoru stranih obaveštajnih službi (Foreign Intelligence Surveillance Act) i mnogi drugi.
Ovaj zakon, koji je bitno uticao na unutrašnju organizaciju ukupnih oružanih i bezbednosnih snaga i institucija, dopunjavan je i menjan u skladu sa zahtevima vremena. Tako je i napad na Svetski trgovinski centar, na talasu gneva američkih građana i medijske kampanje, omogućio da se povede Američki odbrambeni rat protiv terorizma.
Čini se da se podrazumevalo kako je napad najbolja odbrana, tako da je mnogo toga moglo da se obuhvati njegovim tumačenjem, što je i činjeno. Upravo je jedanaesti septembar promenio odnos prema terorizmu i legalizovao, u najvećem obimu, akcije protiv njega. Rat je forsirao predsednik Buš.
Kako sada stvari stoje, mnogo toga je učinjeno ishitreno, na štetu građanskih sloboda. Rezolucija OUN br. 1368 (United Nations Security Council Resolution 1368) poslužila je kao jedan od zamajaca. To jeste jedna od najbrže donesenih Rezolucija jer je izglasana samo dan kasnije, dvanaestog septembra.
Nekoliko dana kasnije, Džordž V. Buš koristi dramatičan i mobilišući izraz rat protiv terorizma, koji je kasnije morao da bude ublažen, upravo na zahtev profesionalnih vojnika i bezbednosno-političkih struktura. On je u početku glasio War on Terror – WoT, a zatim iGlobal War on Terrorism – GWOT.
Stoga je Obama koristio izraz Prekomorske nepredviđene operacije (Overseas Contingency Operations). Tim nepredviđenim akcijama bavili smo se više puta i svakako ćemo se još baviti. Američkoj diplomatiji je do određene mere uspelo da se izbore za to da njihovi građani de facto dobiju potpun imunitet od bilo kakve kaznene odgovornosti pred Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine u Hagu.
Ta odluka je postignuta pritiscima i bilateralnim sporazumima s određenim brojem zemalja, potpisnicama Rimskog statuta (Rome Statute of the International Criminal Court). Međutim, centralni argument je to što SAD ne priznaju (kao ni Rusija i Kina), taj sud i bore se svim silama protiv njega.
Tako je na mala vrata ušao postupak izuzetnog izručenja (extraordinary rendition):
Lišavanje stranog državljanina slobode i njegovo izručenje trećoj strani.
Za vreme najstrožeg pritvora, bilo je primenjivano iznuđivanje priznanja i drugih iskaza. Zaobilaženi su brojni zakoni o zaštiti osumnjičenog, ali i druge pravne procedure. To je omogućilo brzo širenje transnacionalne represije (Transnational repression) od koje samo naveće sile nisu morale da strepe. Nju su najviše koristile upravo SAD za vreme spomenutog Rata protiv terorizma.
U nekim slučajevima žrtve takvog postupka bili su čak i građani Ruske Federacije i Zajednice Nezavisnih država (Содружество Независимых Государств). Postupak je počeo još pre napada na Svetski trgovinski centar, za vreme administracije predsednika Bila Klintona i nastavilo se za vreme mandata Džordža Buša Mlađeg.
Stotine nelegalnih ratnika (Unlawful combatant; potražiti tekst Psi rata – vojnici sreće) bili su lišeni slobode i pritvoreni u posebnim objektima SAD, pri čemu je obavljano ispitivanje uz primenu prisile i mučenja. To je kulminiralo za vreme Baraka Obame koji je bio poznat po ”terorističkom utorku”, stalnom terminu zasedanja specijalnog komiteta za vođenje Prekomorskih nepredviđenih operacija.
U izveštaju Komiteta za obaveštajne poslove i bezbednost parlamenta Velike Britanije (Intelligence and security committee, UK) 2018. godine utvrđeno je da su delovi MI5 i MI6 bili umešani u mnoga izručenja koja su organizovale SAD. Finansirali su ih, dostavljali podatke i bili u punom saznanju da se otmice sprovode.
Nije to bilo svojstveno samo Angloamerikancima. Reagovao je 2014. i 2018. godine godine i Evropski sud za ljudska prava (European Court of Human Rights, fr. Cour européenne des droits de l’homme); optužio je Poljsku, Rumuniju i Litvaniju za nelegalno pritvaranje i izručenje dvojice Arapa (Abu Rahima Naširija i Abu Zubaidija) koji su završili u tajnim zatvorima CIA tih država.
Oni su ispitivani i mučeni, suprotno Evropskoj konvenciji o pravima čoveka koju je potpisalo 46 država uključujući i Poljsku, pa je ona bila dužna da plati odštetu. Sami tajni zatvori su posebna priča i nalazili su se u više država širom sveta. Zvanično, Obama ih je ukinuo početkom januara 2009. godine. Tadašnji direktor CIA, Paneta ( Leon Edward Panetta) u aprilu je potvrdio da su svi tajni zatvori van SAD zatvoreni.
Da li da podsetimo da je Barak Obama dobio Nobelovu nagradu za mir 2009. godine?
Ali, ni tu ne prestaju primeri iz prošlosti. Ova praksa bila je uhodana u zemljama Istočnog bloka. Niko na teritorijama zemalja – članica, kao što smo mogli videti iz serijala o tajnim službama i političkim policijama, nije mogao biti siguran u zaštitu svoje ličnosti bar po osnovi državljanstva.
U većini zemalja inspektori i obaveštajci KGB i drugih službi SSSR imali su ista ovlašćenja kao službenici država u kojima bi se zatekli. Jugoslavija je rekla istorijsko ne Staljinu, ali joj te metode nisu bile strane. Jedan tekst svakako ćemo posvetiti i tim delovima naše istorije. Stariji čitaoci znaju na šta se misli kad se kaže Imre Nađ, Barski kongres ili Vlada Dapčević.
🌳🥐🏴☠️🇮🇱…to be continued…
🇦🇱🇧🇦🇩🇪🇫🇷🇬🇧🇭🇷🇨🇦🇸🇮🇸🇪🇹🇷🇺🇸🇺🇦🇽🇰🪓️⚰️