…Bolje rečeno: šlem kojim se može dejstvovati! Deluje neverovatno, ali odavno smo se navikli da nas ambiciozni pronalazači ne mogu iznenaditi. U jednoj azijskoj armiji vojnici duže kašiku na čijem je drugom kraju viljuška. Dva u jedan, kako bi se u slengu reklo.
Osim dokaza inovativnosti i vere u svoje genijalne ideje, pronalazači imaju i jedan od davnina poznat motiv – novac. Vojska je, kao što smo utvrdili, veliki potrošač i pedantan dužnik koji na vreme plaća račune; stoga se svi, koji se izbore da prodru u vojno-industrijski kompleks, mogu smatrati srećnicima.
To je želeo i Albert Bekon Prat (Albert Bacon Pratt) iz grada Lindona u saveznoj državi Vermont. Kada je počeo Prvi svetski rat on je, živeći u zemlji nemogućih mogućnosti, kako su sve češće zvali SAD zbog njenog ekonomskog buma, smatrao da će njegova genijalnost doći do izražaja. Seo je, uzeo pribor i po tadašnjim pravilima crtanja izložio svoju ideju.
Ona je bila zaista originalna jer je zamislio šlem koji je imao dvostruku funkciju – da štiti, ali da dejstvuje, puca. Podsetimo da je šlem imao veoma diskutabilnu istoriju razvoja, više dekorativnu nego zaštitnu. Možda to dotični Bekon nije znao, ali je svakako zamislio da njegov izum, pored napadačkog, ima i zaštitno svojstvo.
On je preradio američku verziju čuvenog pruskog Pickelhaube (Pickelhelm) iz 1845. godine. Američki Korpus marinaca koristio je sličan šlem između 1892. i 1904. godine. Bekon ga je malo preradio, posebno u donjem delu, tzv. suknjici, kako ne bi bio optužen za plagijat.
Međutim, glavna promena krila se u dvostrukoj nameni. On je u šlem ubacio mehanizam koji je dejstvovao pištoljski! Pošto je oružje moglo da se aktivira povlačenjem uzice, strelac nije ni morao da skida šlem, što je bila krucijalna dosetka za konstruktora. Pronalazač je smatrao da će šlem biti prihvaćen zbog svoje ergonomije. Nišanjenje bi se obavljalo prostim okretanjem glave (slično današnjim savremenim lovcima!) i dejstvo bi predstavljalo instinktivan postupak.
Pored toga, ruke su bile slobodne za druge pokrete. U svojoj patentnoj prijavi Prat je naveo da bi u dvema oblastima šlem bio koristan: u samozaštiti i u lovu, pa čak i u noćnim uslovima. Pri tom je podrazumevao da bi mogao da se koristi i u armiji kao oružje predstraže i diverzanata. Zahtev je podneo jula 1915. godine, a Patentna uprava SAD izdala mu je dokument US1183492A, uz lakonski naziv – oružje.
Javnost se zainteresovala za ovaj patent, ali samo kao tehnički kuriozitet, uz razne duhovite opaske. Istina je da su u njemu mnogi videli prednosti, ali i brojne mane. Nijedan od brojnih američkih oružara nije hteo da rizikuje s ovim bastardom, pa se zato našao na dugom spisku neobičnih, pa i beskorisnih pronalazaka.
Kako je izgledala konstrukcija?
U patentnoj prijavi pronalazač je predstavio opšte karakteristike konstrukcije i princip rada, a detaljnija razrada nije ni ostvarena. Stoga se ne zna koji je kalibar bio predviđen i od koje vrste municije je šlem mogao da zaštiti. Patent je predviđao strukturu na koju je mogla da se postavi kožna ili metalna zaštita, kao na klasičnim modelima.
Šlem je imao dva dela. Donji je služio za pričvršćivanje i stabilizaciju na korisniku, ali i kao nosač mehanizma za okidanje koji bi strelac koristio. U gornjem, kupolastom delu, nalazio se pištolj, odnosno ogoljeni mehanizam bez rukohvatnih detalja. Šlem je zbog toga bio nešto viši od tadašnjih pandana.
Kako bi on dejstvovao? To je bio analog pištolja s povratnim trzajem zasnovanim na slobodnom kretanju zatvarača. To nas navodi na pretpostavku da bi kalibar bio smanjene snage u odnosu na tadašnju vojnu municiju koja je tražila komplikovanije zabravljivanje. Da bi visina šlema bila što manja, konstruktor se dosetio pa je povratno-udarni mehanizam stavio u horizontalan položaj, suprotno vertikalnom koji se koristi na standardnim pištoljima i revolverima.
Duž ose kacige postavljena je cev koja je jednim delom izvirivala iz šlema dosežući dužinu obima zaštitne suknjice. Na nju je bio prikačen nosač nišana. Na šlemu su bili otvori koji su predviđeni za manipulaciju s oružjem (punjenje i repetiranje). Glavni delovi bili su izuzetno jednostavni.
Predviđeno je da kaciga ima i amortizaciono jastuče koje bi pokrivalo vrh glave i potiljak. Za spoj sa glavom služio je jak, širok kajiš koji bi istovremeno predstavljao upor prilikom okidanja. Strelac je morao da vodi računa kako stavlja šlem radi boljeg nišanjenja, ali i da mu trzaj ne bi otkinuo kaiš.
Zašto nije uspeo?
S današnje distance, reklo bi se da liči na neki od proizvoda iz arsenala Džejmsa Bonda i Proke Pronalazača. Međutim, ni sada, a ni tada nije bilo teško zaključiti zašto nije uspeo. Nije bio u pitanju pritisak vojnog lobija. Jednostavno, ovaj šlem nikome nije bio potreban.
Izum je veoma pedantno obrađen i verovatno je mogao da dejstvuje tako kako je opisano, čak i da pogađa mete. Sigurno bi jedan od najvećih problema bio trzaj i to je opredelilo sudbinu celog projekta. Svejedno, on je futuristički nastrojenim sineastama odlično poslužio da zamišljaju kosmička oružja i slične novotarije.
To je šlem budućnosti.
* međunarodnom
Mi smo po međunom pravu u obavezi da delujemo protiv širenja nacizma.