CIA i njena uloga: Kako su američki obaveštajci decenijama režirali ukrajinsku tragediju?

U filmu ”Balkanski špijun”, jedan od junaka ima odgovor na pitanje zašto se nešto nepredvidivo desilo: ”Cija, snajka, Cija”. U filmu je i duhovito, ali u životu nije. Ovaj tekst pokazuje na osnovu dostupnih i proverenih dokumenata, da se Ukrajina našla između istorijskog čekića i nakovanja velikih sila, slika sukoba Istoka i Zapada na tlu Evrope. U toj režiranoj nesreći (izazvanoj ideologijom, ali i pohlepom za ogromnim bogatstvima donedavno najveće evropske zemlje) višedecenijsku ulogu imala je i CIA, kao jedan od izvršnih instrumentata vlasti.

Istoriju možete na različite načine tumačiti, ali je ne možete promeniti. Treba stalno podsećati na to ko su bili huškači i ko podstiče i sada sukobe na teritorijama oko Rusije. Bez mistifikovanja ili teorija zavera, samo podacima.

Upoznaćemo vas sa činjenicama koje su iznesene i na otvorenim izvorima glavnih kreatora obojenih revolucija, SAD, koje se time i hvale. Njihovu spoljnu politiku (podsetimo se i toga) definisali su odavno oni koji su je osetili na svojoj koži (pa i mi) – politika tuđim rukama; 

U ovom serijalu bavićemo se odgovorom na pitanje – ko drži prst na čelu, a ko na obaraču? Videćemo na dokazanim primerima kako radi generator većine svetskih kriza – CIA.

SVO nije pala s neba.Sve u vezi s Ukrajinom je više decenija planirano dok nije eksplodiralo.  Podstrekivanje Ukrajinca na rusofobiju bilo je aktivno čak i između dva svetska rata, a posle Drugog sv. rata dobilo je pun zamah. Danas svakome izgleda normalno ono što se savremenim jezikom zove proksi rat (proxy war) – rat preko posrednika. Mi dajemo oružje i novac, a vi žrtve. Saldo se zna.

Na tom ukrajinskom putu, pored poznate operacije ”Beladonna”, veliku ulogu odigrala je višedecenijska operacija Aerodinamik (Operation Aerodynamic). Kombinovana s različitim vrstama političkog i ekonomskog pritiska dovela nas je do sadašnje situacije. 

Ako još neko ima iluzija da se nešto danas slučajno događa, zbog nečijeg hira ili sujete, trenutak je da se suoči s drugačijim razlozima.

Pomenuta operacija jedna je od najdužih, najtemeljnijih i najskupljih tajnih misija koje je pokrenula CIA (Central Intelligence Agency, Центральное разведывательное управление – za one koji prate ruski OSINT). U organizacionom smislu karakteriše je sveobuhvatnost i koordinacija više službi. To u obaveštajnom i kontraobaveštajnom poslu, posebno tokom Hladnog rata i vremena krtica i spavača, nije bilo čest slučaj, jer je sumnjičavost bila velika.

CIA je ostvarila direktnu saradnju sa specijalnim službama Velike Britanije, Italije i Savezne Republike Nemačke. Za operaciju je vrbovala ili regrutovala ukrajinske nacionaliste, dovoljno dokazane u svojoj mržnji prema Sovjetskom Savezu. Pri tom ih vezala za sebe, kako se ne bi lako odlučili na promenu dresa. 

Kao najupotrebljiviji izabrani su članovi OUN (Организация украинских националистов – бандеровское движение) na čijem čelu se našao Nikola Lebed (šef Službe bezbednosti OUN, Служба Безпеки ОУН б, osnovane još 1940. godine). Amerikancima nije bilo dovoljno da neko iz dna duše mrzi Ruse; odabrani saradnici morali su da imaju pogodne psiho-fizičke osobine, spremnost, prilagodljivost, znanje jezika, poznavanje metodologije rada i koordinacije u praksi zapadnih službi. 

Lebed (Лебедь, Николай Кириллович), prvi čovek bezbednosti Banderinog pokreta, s pseudonimom Maksim Ruban, rođen u Lavovlskoj oblasti (nekadašnje Kraljevstvo Galicije i Lodomerije, umro u Pitsburgu, SAD) , bio je predodređen za ovaj posao. 

Navedimo, pre bližeg opisa, kratku genezu ove operacije. Započela je kao Kartel (ponegde je nazivana i Akronim). Godine 1977. godine svoju delatnost počela je da širi specijalna struktura Prolog; ona je bila utemeljena na operaciji iz 1956. godine, vođena sigurnom rukom mnogo puta spominjanog Zbignjeva Bžezinskog (Zbigniew Kazimierz Brzeziński, rođeni Poljak, jedan od stubova rusofobije i antikomunizma).

Početkom osamdesetih godina operacija Aerodinamik promenila je naziv u zamršeno Qrdynamic, zatim u Pddynamic, a konačno i na Qrplumb (kao da se neko igrao tastaturom). Obaveštajci su operaciju nastavili da zovu pod raznim imenima koja su zvučala komercijalno, kako bi i od svoje vlade prikrili tokove aktivnosti, pa i novca. Formalno je završena 1990. godine – a odeljenje je nastavilo da radi. 

Počeci

Takav je bio formalni završetak. U SAD i na Zapadu bio je veliki broj upotrebljive Bele emigracije koja je delovala već između dva svetska rata, organizovano i sistematski. Podsetimo se da su se obaveštajne strukture SAD i Velike Britanije u februaru 1945. godine aktivno pripremale za masovni prihvat i trijažu članova SS i SD, kao i drugih struktura koje su imale dragocene informacije.

Osim najvećih ratnih zločinaca, kojima zaista nije niko mogao progledati kroz prste, masovno su primenjivane metode falsifikovanja (pranja) porekla i stvaranja novih legendi, kako se u službenom slengu nazivaju novoformirane biografije. Nacisti su dobili novo ime, a neki i fizionomiju. Ovako upotrebljivi zlikovci, spremni na sve, regrutovani su iz logora, ali su se i sami javljali. 

Tako se i Lebed ponudio Amerikancima u Rimu, gde je stigao iz Beča zajedno s porodicom. Nije bio jedini. To su bili iskusni obaveštajci koji su znali kome da se obrate. U obaveštajno odeljenje američkog sektora u Berlinu ušetao je kapelan bataljona ”Nahtigal” Ivan Grinoh (Іван Михайлович Гриньох), bogoslov, s gvozdenim krstom drugog reda na grudima. S njim je bio i novinar i rukovodilac propagandnog sektora OUN(b), Miroslav Prokop.

Oni su bili članovi Glavne ukrajinske oslobodilačke skupštine (країнська Головна Визвольна Рада, УГВР). Štaviše, Lebed je bio generalni sekretar inostranih poslova, a Grinoh je bio potpredsednik. Amerikanci su, za početak, imali s kim da rade. Običnih vojnika mržnje bilo je mnogo, ali stratega ne, stoga su ova trojica bili dragoceni. 

Oko 250.000 Ukrajinaca još uvek se 1947. godine nalazilo u logorima za apatride, odnosno lica bez prebivališta (displaced person) u zapadnim okupacionim zonama Nemačke, Austrije i Italije. Mnogi su bili članovi OUN ili njeni simpatizeri. Nešto kasnije i nekadašnji borci UPA počeli su da se probijaju do američke zone kroz Čehoslovačku. Većina su bili banderovci koji su ruke podjednako okrvavili i protiv komunista i protiv nacista (!). Logori su postali idealno mesto za njihovu delatnost, pa je Bandera uspostavio kontrolu nad emigrantskim krugovima.

Sovjetska kontraobaveštajna služba brzo je saznala za ove aktivnosti. Država je reagovala najpre preko zvaničnih veza sa okupacionim vlastima SAD, tražeći da im se ratni zločinci isporuče. Predstavnik CIC (Counter Intelligence Corps – kontraobaveštajna služba), najvažnijeg kontraobaveštajnog tela američkih OS, preporuio je da se odbije je taj zahtev, jer bi takav postupak ”poljuljao poverenje u antiboljševička uverenja snaga koje se nalase u SAD” (!).

Za svaki slučaj, posle molbe Bandere, znajući da sovjetski kontraobaveštajci neće oklevati da preduzimaju otmice i ubistva, Lebed je prebačen u nešto bezbedniji Minhen. Uz njega je išlo naređenje da se sačuva po svaku cenu, jer bi njegov gubitak naneo značajnu štetu vladi SAD.

Početak operacije

Prve diverzije na tlu SSSR zabeležene su u aprilu 1947. godine kada je u Lavovu minirana termoelektrana, a u Korsun-Ševčenskom hidroelektrana. Među građanskim stanovništvom bilo je mnogo žrtava. O tome se u Sovjetskom Savezu ćutalo kako bi se izbegla panika, ali je vlada, kao što smo videli u tekstu o Romanu Šuheviču, pokrenula surove i opsežne mere da se izbori s tim zlom. Daljim hlađenjem odnosa i Hladnim ratom, CIA je već 1948. godine planirala operacije kao da se nalazi u ratnom stanju sa Sovjetima.

U sklopu operacije ICON(sprovođena od strane Office of Policy Coordination – OPC, odeljenja za upravljanje političkom koordinacijom),organizovane radi sprečavanja dolaska komunista na vlast u Italiji, CIA je ispitala i proverila preko 30 emigrantskih grupa. Odlučila se za grupu Ginuh-Lebed  kao najpogodniju za tajne operacije. Početkom godine 1948. operacija Kartel pokrenuta je s osloncem na OUN. CIA je obezbeđivala sve što je bilo potrebno: novac, logistiku, centre za obuku, padobranske pripreme, itd. Uskoro je ova operacija, usled moguće kompromitacije imena, promenila naziv u manje atraktivan – Aerodinamik.

Šta se događalo s Lebedom? Nisu njemu samo Sovjeti bili za petama. Njega su planirali da ubiju i njegovi nekadašnji saborci jer je za sobom ostavio mnogo zlodela, ne obazirući se na posledice. Zato je prebačen u SAD, dok je Grinuh ostao u Minhenu da bi koordinirao rad umesto njega. Četvrtog oktobra 1949. godine Lebed je s ženom i kćerkom, uz pomoć papira koje je isposlovala CIA, stigao u SAD gde je preuzeo posao glavnog koordinatora između Amerikanaca i ilegalaca na terenu u Evropi.

Vrlo brzo je dobio smeštaj i državljanstvo. Iz te pozicije mogao je, kao američki državljanin, lakše da putuje, uspostavlja veze po svetu i obavlja prljave poslove za novog gospodara. Poznato je da su ga mnogi Ukrajinci u Njujorku prijavljivali državnim organima svedočeći o njegovim masovnim zločinima nad Ukrajincima, Poljacima i Jevrejima, ali na delu je bilo američko viđenje pravde – i beskrupuloznosti. 

Šta su za to vreme radili sovjetski kontraobaveštajci?

Pre početka aktivne faze operacije Aerodinamik, ilegalci OUN (b) u jugoistočnim oblastima Poljske  posle operacije Visla bili su gotovo uništeni. Međutim, u zapadnim oblastima Ukrajine bile su još aktivne velike jedinice. Sovjeti su primenili Giskeov metod (Operacija Engleska igra: najveći obaveštajni poraz Britanaca u Drugom svetskom ratu).

Posle dobijenih podataka od operativaca Ministarstva Državne bezbednosti organizovana je radio-igra sa zapadnim centralama OUN. Jedna od tih operacija dobila je i naziv Zvono. U ruskoj vojnoj terminologiji to najčešće označava kariku, deo u lancu jedinica, ali i niže sastave eskadrile, itd. 

U ovom slučaju svakako je reč o imenici karika jer je operacija imala zadatak da prekine lanac terorističkih dejstava. Sovjeti su svoju metodu inovirali, mada ju je Giske takođe doveo do visokog nivoa. Reklo bi se da Amerikanci nisu bili dovoljno upoznati s ovom metodom. Izvesno vreme je sve bilo u redu, ali za dve godine, bez obzira na očekivan rizik i gubitke, ispostavilo se da mnogih agenata više nema, niti se javljaju. Kada su eliminisani razni razlozi, ostao je taj jedan. CIA je nadmudrena. Struktura UPA je na taj način već 1949. godine praktično likvidirana i razorena. 

Šta je ostalo ilegalcima? Povukli su se na istok, van granica nekadašnje poljske teritorije. No, to nije sve. Ovakav poraz morao je nečim da se pokrije, pa su službe CIA podešavale izveštaje s terena. Pozivali su se na izveštaje Frenka Viznera, zaduženog za rad na terenu. On se hvalio kako je od kraja rata do 1951. godine OUN/UPA uspela da eliminiše 35.000 sovjetskih vojnika i komunista.

Sami procenite verodostojnost tih podataka, jer su u likvidaciji ukrajinskih nacističkih struktura učestvovale najiskusnije sovjetske jedinice pristigle iz Nemačke. Sovjeti nisu imali iluzija protiv koga ratuju i ko stoji iza ilegalaca; profesionalno su procenjivali brojnost, organizaciju i ostale taktičke elemente i borbene vrednosti protivnika. Niko 1945. godine više nije bio početnik. 

Sovjeti su za osam godina, od 1951. do 1959. godine, pored neprijatelja na terenu kog su masovno uništavali opkoljavanjem, racijama i hajkama, stalno ih bombardujući, uspeli u daleko većem zadatku: 33 agenta CIA i MI6 je neutralisano, ili kako to Sovjeti kažu – ”poslato u rashod”. To nisu bili obični borci, već specijalsti koji su koštali mnogo i mnogo su znali. O tome svedoči činjenica da je čak 18 njih izvršilo samoubistvo u trenutku kad su shvatili u čije su ruke pali. Službe bezbednosti nisu se na tome zaustavile.

Tokom radio-igre 1954. godine Ministarstvo Državne bezbednosti USSR uspelo je da produbi raskol između Bandere i UGVR (Українська головна визвольна рада  – vlada oslobođenja). Kao rezultat toga, pomenuta Skupština predala je sva svoja ovlašćenja Banderi, kada je reč o međunarodnom istupanju. Britanska MI6 je smesta je prekinula saradnju s Banderom, a CIA je obustavila agresivnu fazu operacije Aerodinamik. 

Nema odustajanja

CIA je izgubila obaveštajnu bitku, što nije ni čudo jer su sovjetske obaveštajne službe bile izuzetno iskusne, stičući znanja u krvavom nadmetanju s nacističkim obaveštajcima. Stoga je nastavila kombinovano (politički i ekonomski) da deluje protiv SSSR. Od 1953. do 1977. godine pod rukovodstvom Lebeda i stalnim nadzorom CIA, u Gornjem Menhetnu (bogati deo Njujorka), na katoličkom koledžu (specifičan rang obazovanja u SAD) osnovana je grupa za ukrajinsku istoriju i kulturu, objavljujući novine, knjige i radio program. Sva ova aktivnost bila je usmerena na razne načine prema građanstvu Ukrajine.

Ni Grinuh u Minhenu nije mirovao. Osnovao je filijalu Prologa (πρό-λογος, uvodni deo, početak; na nemačkom Ukrainische Gesellschaft für Auslandsstudien, EV – Украинское общество обучения за границей), Ukrajinsko društvo za školovanje u inostranstvu. U Atini je 1955. godine, slično RIASU u Berlinu, osnovana radio-stanica usmerena na područje Ukrajine, a kad god je bilo moguće, iz balona ili špijunskih aviona izbacivani su propagandni leci.

Samo 1955. godine Prolog je emitovao preko 1.200 emisija (po sedamdeset sati programa mesečno), doturio oko 200.000 novina i oko 5.000 pamfleta u kojima je otvoreno veličan ukrajinski nacionalizam (šovinizam). Početkom sedamdesetih godina Prolog se nametnuo kao glavno sredstvo za sprovođenje specijalnih operacija, pri čemu je njegova ciljna grupa iznosila četrdeset miliona žitelja Ukrajine.

Te, 1977. godine savetnik predsednika Kartera za nacionalnu bezbednost, Zbignjev Bžezinski, proširio je delatnost Prologa. On je to nazvao isplativim dividendama i uticajem na ciljnu grupu cele oblasti. Osamdesetih godina aktivnost je pojačana i proširena i na druge nacionalnosti, najpre na sovjetske/ruske Jevreje. 

U junu 1985. godine Uprava za odgovornost vlade (Government Accountability Office) počela je da duva u pepeo, istražujući dokumentaciju CIA vezanu za Lebeda i druge naciste koji su dobili utočište u SAD. Agencija za specijalne istrage Ministarstva pravde otvorila je njegov slučaj, što je u vrhovima CIA unelo zebnju da operacija koja se tada već zvala Qrplumb može da unese uznemirenje, pa i paniku među emigrantima. Nije njih brinula panika kao takva; za obaveštajce je to značilo nešto sasvim konkretno – da će se naći među njima neko dovoljno slab i pređe na drugu stranu, s ciljem odavanja svih do tada dobro čuvanih tajni.  

Kada je 1990. godine razdruženje SSSR bilo već pred vratima, ova operacija je okončana. Podvučena je i crta: na saradnike i sve što uz to ide potrošeno je oko dva miliona dolara. Prolog, koji je našao način da dohodovno opstane, nastavio je da radi samostalno. U januaru 2017. godine CIA je objavila veliki deo materijala s kojih je skinuta oznaka tajnosti.

Pokazalo se da tu ima mnogo dokumenata koji direktno povezuju najviše rukovodstvo CIA (pa i vlade) sa ukrajinskim nacionalistima. Neoborivo je dokazano da je centralni saradnik  u toj vezi s ukrajinske strane bila pronacistička, ultradesničarska OUN. Naravno, svi ti dokumenti objavljeni su tek posle razdruženja Sovjetskog Saveza.

Sada možemo da se rastanemo od još jedne iluzije kako su Amerikanci zagovornici primirja, dogovora, itd. U ovom trenutku, duž rusko-ukrajinske granice CIA ima 12 (donedavno) tajnih baza od kojih veći broj služi za obuku diverzanata, terorista i klasičnih obaveštajaca.

Toliko o nemešanju SAD. Operacija Arodinamik je menjala imena, ali nikada nije prestajla s radom, pa tako i danas CIA rukovodi subverzivnim aktivnostima s tla Ukrajine protiv Ruske Federacije.