Kada je 1917. godine formirano Obaveštajno odeljenje Vrhovne komande Srpske vojske, ono je za sobom već imalo određeno iskustvo. Uredbom od 24. januara 1876. godine osnovan je Glavni đeneralštab; formirano je odeljenje koje je bilo zaduženo za obaveštajne i kontraobaveštajne poslove.
Iskustva hajdučkog i komitskog ratovanja, ali i četiri rata za samo 29 godina, značila su mnogo za rad ovog odeljenja. Savezništvo s Francuskom tokom Prvog svetskog rata presudno je uticalo da srpska kontraobaveštajna i obaveštajna služba mnogo toga preuzme od svojih poznatijih kolega. Stoga smatramo da je interesantno da se upoznamo i s francuskom bezbednosnom praksom.
Čuveni Drugi biro (Dejzem biro, Druga uprava), gotovo vršnjak našeg prvog obaveštajnog odeljenja, bio je obaveštajni organ KoV Francuske (Deuxième Bureau de l’État-major général) od 1871. do 1940. godine. Formiran je kao posledica gorkog iskustva poraza u Francusko-Pruskom ratu 1971. godine.
Ministarstvo i Generalštab KoV dobili su naređenje od vlade da formiraju Upravu vojne obaveštajne službe. Tada je postavljena i osnovna struktura Generalštaba Kopnene vojske. U literaturi se ravnopravno sreću oba termina – uprava i biro. Mi ćemo koristiti reč uprava radi lakšeg praćenja teme, mada je tradicionalni naziv – biro.
U Generalštabu su se nalazile četiri uprave:
- Prva uprava: borbena primena, mobilizacijska i administrativna pitanja.
- Druga uprava: obaveštajni rad u inostranstvu, kontraobaveštajni rad u jedinicama, procena doktrine kopnenih snaga drugih država.
- Treća uprava: razrada operativnih planova delovanja KoV.
- Četvrta uprava: infrastruktura, vojna gradnja, ekonomija i vojno-industrijski kompleks, borbena priprema i vojno obrazovanje.
Druga uprava radila je u skladu s ovom podelom do početka Prvog svetskog rata. Organizacija rada bila je podređena najviše pitanjima procene i distribucije informacija po vertikali komandovanja u Generalštabu. Time se bavila najpre Vojno-statistička sekcija (Section de statistique), kasnije preimenovana u Isledničku sekciju (Section de recherche – SR) Druge uprave Glavnog štaba.
Osnovna masa informacija o stranim oružanim snagama stizala je u Drugu upravu kroz mrežu vojnih misija pri ambasadama Francuske. Dopunski izvor podataka bila je razmena s drugim srodnim službama i ono što se danas zove OSINT – pažljivo proučavanje strane štampe. Informacije su u to vreme bile dragocene, kao i sada, ali teže dostupne, a posao obaveštajaca bio је veoma složen usled male mogućnosti prikrivenog rada i slanja informacija centrali.
Rad kontrašpijunaže
Između ove dve službe postoji razlika u ciljevima i metodama, ali je zadatak isti: što bolje obezbediti svoju stranu. Znanja obaveštajaca i kontraobaveštajaca neraskidivo se prepliću, a gubitak u tom nadmetanju često je neprocenjiv. To odmeravanje je rezultat specifičnih opštih i tehničkih znanja, profesionalizma, posvećenosti i anticipacije poteza protivnika. Složeno je biti obaveštajac, ali ni kontraobaveštajcima nije ništa lakše, jer su oni drugi uvek korak ispred.
Parlament Francuske 1886. godine doneo je Zakon o krivičnoj odgovornosti za špijunažu. Obaveštajna uprava je, delujući po tom zakonu, 1895. godine izbila u žižu domaće, pa i međunarodne javnosti čuvenom aferom Drajfus. Kapetan Drajfus, jevrejskog porekla, bio je optužen i osuđen za špijunažu u korist Nemačke. Na tome su uporno insistirali neki krugovi u Generalštabu i Vojnoj obaveštajnoj službi. Slučaj je prerastao u društveni, ali i politički skandal, izazvavši krizu u Francuskoj.
Čak je i veliki pisac Emil Zola prebegao u Englesku posle osude na godinu dana zatvora zbog klevete države. On je u članku Optužujem (J’accuse!) koji je izašao u novinama Aurora (Zora), beskompromisno napao vladu zbog antisemitizma. Slučaj je prerastao u državni skandal pa je vlada, kako bi smirila situaciju, 1899. godine Vojnu kontraobaveštajnu službu prekomandovala iz Generalštaba u Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Drajfus je rehabilitovan, a njegova sudbina bila je predmet više knjiga i filmova. Posle tog slučaja Uprava statistike (koja se bavila i kontraobaveštajnim zadom) bila je ukinuta. Umesto nje formirana je Obaveštajna služba (Service de Renseignement), potpuno potčinjena Drugoj upravi, dok je Kontraobaveštajna služba predata Ministarstvu unutrašnjih poslova (Sûreté – sigurnost).
Kontraobaveštajna služba zvanično je počela s radom u sklopu Ministarstva unutrašnjih poslova, pri čemu je Generalštab stalno pokušavao da je vrati u svoju jurisdikciju. Od 1911. godine Kontraobaveštajna služba bila je potčinjena Sudskoj upravi Ministarstva, a 1913. godine podeljene su oblasti njenog rada.
Štabovi vidova OS odgovarali su za obaveštajni rad i bezbednost u ekspedicionim trupama, a bezbednost same Francuske, bila je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. To ministarstvo bavilo se preko svojih organa konkretnim kontraobaveštajnim radom i krivičnim delima špijunaže.
Veliki rat
Tokom Prvog svetskog rata pitanja obaveštajnog rada KoV ostala su u nadležnosti Druge uprave. Rat je prekinuo, ili značajno ograničio mogućnost dotoka informacija preko službenih organa, misija i atašea. Stoga su u proleće 1915. godine u sklopu Generalštaba KoV formirane dve nove uprave:
● Peta uprava, koja je dobila naziv Centralna obaveštajna uprava (Bureau Central de Renseignement – BCR); njen delokrug rada bila je obaveštajna aktivnost i diverzije na okupiranim teritorijama, vojna kontraobaveštajna delatnost i borba protiv drugih specijalnih službi neprijatelja. Uprava je nastala na temeljima pređašnje Centralne obaveštajne uprave (Bureau Central de Renseignement – BCR), koja je bila odgovorna za obaveštajni rad na okupiranim teritorijama Evrope. Druga uprava je stoga nastavila da se bavi analitičkim radom, odnosno procenom validnosti prikupljenih informacija.
● Uprava za saradnju sa saveznicima (Bureau Central Interalliée – BCI); bavila se razmenom informacija sa saveznicima i organizovala rad misija veze.
U novonastalim, ratnim okolnostima, Glavni štab Oružanih snaga takođe je reformisao svoju obaveštajnu upravu koja je delovala u dva odeljenja (operativnom i obaveštajnom) sve do 1917. godine. Do kraja rata i Glavni štab KoV ustalio je svoju formaciju koja se sastojala pet glavnih odeljenja (mobilizaciono, obaveštajno-informativno, plansko, materijalno-tehničko i centralno obaveštajno) i jednog privremenog za vezu sa saveznicima.
Period između dva svetska rata
Iz rata je Francuska izašla kao pobednik i s mnogo iskustva. Kako ga je iskoristila u ovoj oblasti? Po naređenju premijera A. Briana (Aristide Briand) 1917. godine obavljena je reorganizacija obaveštajnih i kontraoobaveštajnih struktura. Štab Vrhovne komande je rasformiran, Peta uprava Generalštaba (Centralna obaveštajna uprava) vraćena je u sastav Druge uprave. Načelnik objedinjene Obaveštajne uprave postao je nekadašnji načelnik Pete uprave, generalštabni pukovnik A. Gube.
Šta se dogodilo s kontraobaveštajnom službom? Godine 1930. u Ministarstvu unutrašnjih poslova formirana je Glavna uprava opšte bezbednosti (Direction général de sûreté générale – DGSG)). U nju su prebačene sve niže službe kontraobaveštajne službe Ministarstva, pa je ona 1934. godine preimenovana u Glavnu upravu nacionalne bezbednosti.
Vetrovi rata počeli su ponovo da duvaju nad Evropom, pa je 1937. godine vlada sve poslove bezbednosti na teritoriji Francuske predala u nadležnost Ministarstvu unutrašnjih poslova. U njegovom sklopu bila je formirana Centralna obaveštajna uprava (Bureau Central de Renseignement -BCR). Pred sam rat, 1939. godine, na inicijativu Generalštaba, bio je redigovan Krvični zakon Francuske.
Pojava novih tehnika špijunaže, kao i društveno-političke okolnosti, tražile su redakciju starog zakona kako bi bio efikasniji, što je i učinjeno. Istorija je, po običaju, i ovde presudila. Francuska je novi rat (brzo nazvan Drugim) dočekala spremno – na papiru. Međutim, inercija i spavanje na lovorikama učinili su svoje pa je doživela brz poraz, a pri tom i podelu države.
Period okupacije
Nemci su Francuzima dozvolili samo organe javne bezbednosti, što je bila uobičajena praksa na svim okupiranim teritorijama. Međutim, naslednici Druge uprave nisu mirovali. Režim u Višiju organizovao je Centar vladinih informacija (Centre d` Information Gouvernemantale – CIG) kojim je rukovodio admiral F. Darlan (Jean Louis Xavier François Darlan), ubijen u Alžiru od strane jednog monarhiste.
Vlada Slobodne Francuske formirala je Drugu upravu pri štabu De Gola. Ona je preimenovana 1941. godine u Obaveštajnu službu (Service de Renseignements – SR). Od 1942. godine ona dobija Centralnu obaveštajno-vojnu upravu (Bureau central de renseignements et d’action militaire – BCRAM) i Diverzantsku upravu (Bureau central de renseignements et d’action – BCRA). Ova skraćenica, BCRA, korišćena je u praksi za sve službe de Gola, pa često kod istraživača izaziva nedoumice.
Na okupiranim teritorijama Francuske, štabovi generala de Gola i generala Žiroa izvesno vreme imali su paralelne obaveštajne službe u Londonu i Alžiru. One su 1943. godine objedinjene kao Glavna uprava specijalnih službi (Directorat general des services speciaux – DGSS). Godinu dana kasnije, ova Uprava preimenovana je u Glavnu upravu za istraživanje i analizu (Direction générale des études et recherches – DGER).
Po završetku rata Glavna uprava preformirana je u jedinstvenu Službu inostrane dokumentacije i bezbednosti (Service de documentation extérieure et de contre-espionnage – SDECE), koja je potrajala sve do 1982. godine. Čuvenu Drugu upravu (Drugi biro) više niko nije pominjao, osim istoričara.
Margareta Gertruda Zele
Spomenimo još jednu osobu koja je doprinela da bezbednosne službe Francuske izađu iz uobičajene senke. Tome je doprinela dama holandskog porekla Margareta Zele (hol. Margaretha Geertruida Grietje Zelle). Istina je da je Dejzem biro imao kolosalne uspehe (ali i neuspehe) tokom Velikog rata, kao i sve službe.
Dotična Margareta, mnogo poznatija pod umetničkim imenom Mata Hari, po nacionalnosti bila je Frizijka (Friezen), pripadnica nacionalne manjine koja je živela u graničnim područjima Nemačke i Holandije. Njeno umetničko ime na malajskom simbolično je značilo Sunce, a doslovno – Oko dana (Mata – oko, Hari – dan).
Pošto je Holandija bila neutralna, Mata Hari je kao njena državljanka putovala između Engleske, Francuske, Holandije, često preko Španije. Forenzika tog vremena bila je tek u začetku, a njena stalna putovanja, raskalašan život, veze s vojnim vrhom na obema stranama i nekoliko sumnjivih poruka bile su dovoljne da je kontraobaveštajci Francuske identifikuju kao špijuna.
Streljana je u 41. godini, 15. oktobra 1917. godine. Ni tada, ni kasnije, kroz mnoge istrage, nije potvrđen njen status špijuna. Smatra se da je njen slučaj iskorišćen kako bi se prikrili drugi promašaji francuske tajne službe. Tek 2017. godine njen dosije postao je javno dostupan.
Iz tih dokumenata nije se mnogo saznalo, osim nekih bizarnosti. Njeno telo predato je Anatomskoj slušaonici. Glava joj je balsamovana i prenesena u Muzej anatomije u Parizu. Tek 2000. godine primećeno je da je njena glava nestala. To se moglo dogoditi još 1954. godine prilikom selidbe muzeja. U dosijeu se takođe navodi da je muzeju predato i telo, ali podaci o tome gde se ono nalazi nisu sačuvani.
Objektivni istoričari smatraju da je šteta koju je nanela Mata Hari bila preuveličana do mistifikacije i romantičarskih tumačenja. Da je sve ono što joj se pripisuje bilo tačno, šteta po Francusku bila bi mnogo veća. Mata Hari je, prema tvrdnji istoričara E. B. Černjaka (Черняк, Ефим Борисович), ućutkana da ne bi progovorila o njenim bogatim iskustvima kurtizane s mnogim najvišim francuskim zvaničnicima.
